Duško Domanović nedavno je objavio novu knjigu pesama “U tuđim gradovima” (autorsko izdanje, 2024). “Po završetku srednje škole počeo sam da se zanosim mišlju da ću biti pesnik, ne zbog toga što sam intenzivno pisao, nego su me fascinirali životi pisaca, pre svega pesnika u koje sam bio zaljubljen…” Piše: Bojana Karavidić. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković
Duško Domanović (Adrani pored Kraljeva, 1979) objavio je prvu zbirku pesama kada je imao dvadeset pet godina, u izdavačkoj kući “Prometej”. “Bio sam poletan. Nisam imao ideju da ću se pisanju ozbiljnije posvetiti. Mislio sam da će jedna knjiga biti dovoljna da doveka budem pesnik”, konstatuje uz opsaku da mu je “U tuđim gradovima” deveta knjiga.
Svoju poeziju predstavlja strastveno, emotivno, obliven graškama znoja – “Volim kad govorim svoju poeziju da ne otaljam, volim da kažem glasno i jasno šta sam napisao. Uglavnom sam u goloj vodi kada se završi moje pesničko veče. Imam nešto egomanijačko, volim da budem u centru pažnje, da dobijem aplauz. Sve što radimo, radimo da bismo se ostvarili, da bismo sami sebi nešto rekli, da bismo sebe učinili boljima. Ali i te kako radimo i za one koji nas čitaju. I kada kuvamo ručak bitno nam je da onome ko će sa nama jesti bude lepo, pa pitamo ‘da li ti se sviđa?”
U autopoetičkom prologu knjige, u jednoj od krathih priča, svojevrsnih autobiografskih minijatura iz nove zbirke “U tuđim gradovima” opisuje kako mu se “dogodila” poezija. Ukratko prepričana, ta priča izgleda ovako – “Od učitelja Staleta Nikolića čuo sam reč ‘razvigor’, najmoćniju koju sam čuo u životu. Jak je taj život od osam, devet godina (smeje se). Učitelj je rekao da je to jedva osetan prolećni vetar, a da od njega odjednom sve preko noći olista. Meni je to bilo ‘vau’ kakav je to vetar! Tada sam napisao pesmu i pročitao je pred razredom. Učitelj mi je aplaudirao. Onda sam pomislio, kako je moćna stvar kada nešto napišeš, a neko ti aplaudira. Sasvim moguće da sam tada kvrcnuo u glavi. Po završetku srednje škole počeo sam da se zanosim mišlju da ću biti pesnik, ne zbog toga što sam intenzivno pisao, nego su me fascinirali životi pisaca, pre svega pesnika u koje sam bio zaljubljen. Zavideo sam im na tom raspadanju, propadanju, na tom celoživotnom umiranju. Sada, kad sam i sam do toga dogurao, nisam baš siguran da je trebalo da im zavidim.”
Od glasnog čitanja svoje prve pesme u osnovnoj školi, Duško Domanović nastavio je da govori svoju poeziju, dečju u školama i bibliotekama, onu za odrasle u kafeima. O dvojnosti svoje ličnosti na tom polju – “To sam ja. Čovek koji nema identuitete, ne može da ima ni identitet, višestruki smo i to se ogleda u ovome što radim, ako je to višestrukost. Verujem da suštinski nema razlike u onome što pišem za decu i za odrasle. S tim što kad pišem za odrasle možda više pokušavam da postavim neku dijagnozu, budući da je njihov svet možda i nemoguće popraviti. Kada pišem za decu pokušavam da im usadim u glavu nešto od čega će svet u kom živimo eventualno biti bolji.”
Šta je to? “Sve na šta pomislimo kada kažemo čovek kakav bi trebalo da bude, jer tragamo za dobrotom, srećom, ljubavlju, snađenošću u svetu”, odgovorio je Domanović.
O svojim susretima sa decom, viđenju sveta u kome žive – “Vole poeziju, uprkos uvreženom mišljenju da je niko ne čita, pa ni deca. To je apsurd! Kako će deca lepše progovoriti, pročitati i propisati ako ne uz poeziju?! Verujem da se iz detinjstva sećamo najpre nekog pesmuljka koji nam je ostao u glavi. Nisam ja taj koji vaspitava decu, samo sam varnica u njihovom životu. Valjda sistem treba da se stara o njima, da jednog dana izrastu u pametne ljude koji imaju kritički odnos prema stvarnosti, iako danas to baš i nije na ceni. Džaba meni što promuknem govoreći sa decom, kad im posle mame i tate uvale telefon, tablet, ili im puste rijaliti od koga kuća zvoni. Ili ih dohvati učiteljica, čast izuzecima, koja na sebi ima više plastike nego sivih moždanih ćelija. Ta plastika se neće razgraditi u narednih petsto godina. Ipak, verujem da možemo od tog sveta koji dolazi da napravimo nešto, ako ne bajkovito, ono bar podnošljivo i života dostojno.”
Duško Domanović nekada je bio novinar “pretpostavljam da nije bilo novinarstva najverovatnije ne bih odlučio da se bavim pisanjem”. Ipak – “Jedan moj drugar pisac mi je rekao da sam najveća lenčuga među piscima. Priznajem da nemam disciplinu kada je o pisanju reč i možda zato najviše pišem poeziju, jer ne iziskuje mnogo sedenja za tastaturom ili papirom. Iziskuje promišljanje, ali možeš da promišljaš svoj svet gde god da mrdneš. Nekoliko puta sam pokušavao da pišem roman, imam ih započetih, ali za to treba ozbiljno raditi, a ja očigledno nisam spreman da budem ozbiljan radnik. Da budem iskren, sada sam sve više sabijen u ćošak i verujem da mi je pisanje jedini izlaz. Sve je manje šansi da me udome neka biblioteka ili škola, tako da mu se moram do kraja predati u tom fizičkom smislu.”
Gde pronalazi utočišta? – “Uglavnom u glavi, u mojim tišinama kada uspem da udahmem i da sa samim sobom prozborim, ili eventuano kada se sretnem sa dobrim i lepim ljudima sa kojima sebe mogu da podelim i da oni sebe podele sa mnom. Sve drugo me više uznemirava nego što me smiruje. Valjda sam se kao i svi mi, verujem, umorio od svega što nam se dešavalo i što nam se dešava. Voleo bih da sam prazniji za ta neka naša životna iskustva i da mogu na neki neopterećeniji i ravnodušniji način da prihvatim sve. Ali kao što rekoh, verovatno smo se svi od svega umorili. Maltene sam prohodao u vreme rata, krize, šetnji, demonstracija, bombardovanja, praznih zamrzivača, i posle svega opet dođemo na isto. Verujem da će ovaj talas mladosti i bunta koji se podigao u našoj močvari biti sve veći, pa makar doveo tek do toga da nam neka druga fukara zajaši na glavu. Kako u onom vicu kažu ‘šaraj malo’. Da nas ne ubija uvek isti dželat, dajte malo nekog drugog.”
Na kraju, ne najmanje važno, Duško Domanović je, prvenstveno kao pisac za decu, dobitnik brojnih uglednih nagrada. Rečit kakav je oduvek/uvek, kaže: “Nagrade sam uvek dobijao ‘ničim izazvan’, bez ikakvog guranja, lobiranja i ćućorenja sa članovima žirija, i utoliko su mi one draže. Pored nagrada, ono što mi predstavlja nimalo manje priznanje jeste to što dobacujem do svojih čitalaca, bili oni mali ili veliki. Sve to je, bar se nadam, doprinelo da nekako doguram dotle da uistinu postojim, kao činjenica, u tom ovdašnjem književnom svetu. A svaki oblik ostvarenosti u poslu kojim se bavim, verujem, doprinosi bar mrvu tome da bliži svojoj ljudskoj i kosmičkoj suštini budemo.”