Aleksandra Glovacki je dramaturškinja, pozorišna kritičarka, bila je novinarka Radio Beograda, prošle i ove 2025. godine moderatorka Okruglog stola Sterijinog pozorja (sa Igorom Burićem). Prisutna je više decenija na mnogim značajnim mestima u kojima se govori i piše o pozorištu. Piše drame. Razgovarala: Bojana Karavidić. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković
Sa Aleksandrom Glovacki, za prijatelje Sanja, prvi dogovoreni termin za intervju otkazala je izvinjavajući se, jer je u međuvremenu zakazan sastanak posvećen pozorištu, upravni odbor ili nešto slično. Bio je to pretposlednji dan 70. Sterijinog pozorja. Panika! Kako ću se „uglaviti“ u njene termine moderiranja Okruglog stola i druge obaveze tog poslednjeg dana? „Ni kosu ne stižem da operem“ (smeje se). Možda me je njena novinarska prošlost, solidarnost, dovela do novog termina. Ovako je to bilo…
Aleksandra Glovacki ne krije da je emotivno vezana za Sterijino pozorje iz porodičnih razloga – „Moj tata je bio reditelj u Srpskom narodnom pozorištu, dobio je Sterijinu nagradu za režiju Nušićeve ‘Autobiografije’ što je bila prva ovakva nagrada za niško Narodno pozorište. Moja majka bila je ovde glumica dve godine. Tih davnih godina ugovori su se potpisivali na dve godine. Moja kćerka Marija pre dve godine dobila je Sterijinu nagradu za kostimografiju, prethodno njen otac za režiju. Blisko mi je Sterijino pozorje. Kao mala ovde samo provela lep deo života u kome je Mira Banjac zauzimala značajno mesto. Emotivno je kad dođem ovde. Odrastala sam na probama. Do danas, najviše volim da gledam predstave iza kulisa sa inspicijentom, jer sam ih kao mala odatle gledala. Do neke dvadesete godine amaterski sam se bavila glumom i uživala. I dan danas bih izašla na scenu. Volim pozorište, volim scenu.”
O konceptu, temama 70. Sterijinog pozorja – “Tema se nametnula rekla bih logično. Koncept selektorke Ane Tasić zasnovan je na nasilju, društvenim i državnim pritiscima. Sve to spada u nasilje. Osim Nušićevog ‘Narodnog poslanika’ sve predstave se bave nasiljem. Znate, svaki festivalski koncept ima svoje dobre i loše stvari. Dobra strana je što kondenzovano prikazuje duh vremena u kome živimo, zato sam i rekla da je logična Anina tema. Ali sa druge strane, nisu uvek najbolje one predstave koje odgovaraju konceptu. To svaki selektor zna. E sad, koncepti su diktat teoretičarskih radionica i to nam je izgleda neminovnost.”
Da li u dovoljnoj meri ovogodišnja selekcija Sterijinog pozorja, odnosno predstave odslikavaju našu društvenu stvarnost, vreme društvenih protivrečnosti, nesigurnost u kojoj svakodnevno živimo? – “Dobar vam je izraz ‘odslikavaju’, a to mi je na kraju postao problem. Sve su to ogledala, čak i varaždinska predstava koja govori o nečemu od pre trideset, četrdeset godina (“Drvene ptice”, HNK Varaždin, HNK Zagreb, prim. B.K), ili ona slovenačka o životu seljaka pre sto godina (“Boj na Požaralniku”, prema noveli Prežihova Voranca, Prešernovo gledališče Kranj, mestno gledališče Ptuj, prim. B.K). Sve su to očigledni uzroci našeg današnjeg načina života, iako to ne bih rekla za Sloveniju, pa ni za Crnu Goru. To su tipične anomalije našeg življenja, ono što nas sluđuje. Osim Pakovićeve predstave (“Srpskoj omladini, Dimitrije Tucović“, PULS teatar, Leskovac, prim. B.K) sve su ogledalo onoga u čemu živimo. To je okej, ali šta ćemo sada s tim?”
Šta Aleksandra Glovacki misli o pozorišnom trendu dramatizacije koja se pretvara u prepričavanje, storytelling – “Opseda me to pitanje. Puno toga ima. Na ovom Sterijinom tako je radio Lorencin u najradikalnijoj meri, jer se maltene cela Vorancova pripovetka ispriča sa scene, izgovori, a glumci rade neke druge stvari. Takav je bio i njegov ‘Idiot’ u Srpskom narodnom pozorištu pre nekoliko godina, zatim Frljićevi ‘Karamazovi’ u Zagrebu, to je ‘Božanstvena komedija’ u Beogradskom dramskom pozorištu. Ima puno toga još. Publika reaguje, zavisi kako se uklopi. Postoje dobri primeri, ali sam ipak malo začuđena. Razmišljala sam da direktoru Sterijinog pozorja Miroslavu Radonjiću predložim kao temu zašto današnje pozorište više radi dramatizaciju, zašto joj pribegava u tolikoj meri, a onda dramatizaciju sve više skreće u prepričavanja, prenošenje proze direktnim govorom sa scene. Nisam baš presrećna i vidim storiteling kao svojevrsnu modu”.
Kako prevazilazi ulogu pozorišne kritičarke sada kada moderira Okruglim stolom na Sterijinom pozorju – “Znate, četrdeset godina bila sam radio voditeljka. To vas apsolutno izbrusi da budete posvećeni gostu, osobi sa kojom razgovarate. Možda sam se opustila preko mere kada smo razgovarali o Pakovićevoj predstavi. Levičarka sam i oduševljavam se takvim predstavama.”
Na 70. Sterijinom pozorju posle primljenih aplauza, neki ansambli podizali su transparente ili indekse kao podršku studentima. Stvarnost je ušla u pozorište. Dramski umetnici među prvima su bili podrška studentima, perciripiraju život – “Podržavam. Pozorište treba na različite načine da odražava naše stvarne, goruće probleme. Naravno, i neke večne teme. Kada gledate Grke nikada nećete reći za dobro postavljenu antičku tragediju ‘ovo nema veze sa nama’. Sve ima veze sa nama. Mislim da se sa tom svakodnevicom života nije preteralo u našem pozorištu. Pa, mora da se reaguje, ne može se ćutati. Podrška je primerena”, nedovosmislena je Aleksandra Glovacki, “Generalno govoreći, umetnost mora biti subverzivna, ona promišlja stvarnost. Postoji ta dilema kod ljudi koji su u autorskim timovima u pozorištu da li ući u štrajk. S druge strane, pozorište jeste medij koji utiče na ljude, ima jak uticaj na gledalište. Stali su, podržali studente, u krajnjoj liniji rekla bih kao većina našeg društva.”
U biografiji Aleksandre Glovacki upisane su četiri praizvedbe njenih drama, dramatizacije dečjih klasika. Sada je za nju nastupilo novo doba – “U Radio Beogradu radila sam četrdeset godina kao urednica, novinarka, voditeljka i pozorišna kritičarka. Posao je koji jede i vreme, i koncentraciju. Tada sam se uglavnom bavila dramatizacijama dečje klasike. To mi je baš išlo lako, s ljubavlju sam radila. Napisala sam četiri, pet drama, neke su igrane. Sada sam u penziji. Napisala sam dve drame. Okrugli stolovi i žiriranja će otići u prošlost. Ono što preostaje je pisanje i radujem se tome.”