Branisilav Dobanovački je život posvetio dizajnu i plakatu. Još kao student beogradske Akademije umetnosti 1971. objavio je prvi plakat. Od tada je bio rado viđen autor i van Novog Sada gde je živeo. Njegov potpis je na plakatima o radnim akcijama, socijalističkim praznicima Jugoslavije, ali i umetničkim događajima –Sterijinom pozorju i Novosadskim muzičkim svečanostima (NOMUS). Zatim je prestao da radi… U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine priređena je njegova retrospektivna izložba “Posle 44 godine”…
Branislav Dobanovački Foto: Marko Ercegović
Naziv izložbe Posle 44 godine je slučajnost, objašnjava Branislav Dobanovački:
Kada smo počinjali da se dogovaramo o izložbi brojali smo godine mog rada na polju dizajna. Prvi moj plakat objavljen je 1971. Pre 12 godina odlučio sam da prestanem da radim dizajnerski, samo sam držao profesuru na novosadskoj Akademiji umetnosti. I tako je nastao naslov “Posle 44 godine” … Prestao sam da dizajniram sticajem ličnih okolnosti, i opet slučajno, pročitao sam tekst u novinama u kome je veliki Markes rekao – Ja više ne pišem. Sve što sam imao da napišem, napisao sam. Onda sam sebi rekao – nisam ni blizu Markesu, ne bavim se ni tom umetnošću, ali ako on može da kaže da misli kako je sve rekao… onda sam i ja sve rekao i što sad da mučim sebe. Ustvari, sve manje zadovoljstva sam osećao u radu.
Šta se promenilo od 1971. u stvaralaštvu ovog umetnika koji je 12 godina – ćutao.
Promenilo se dosta. Dug je to vremenski period. Promenila se sredina, sistemi, promenili smo nekoliko država, a moj odnos prema dizajnu kojim sam se najviše bavio takođe se menjao, neću da kažem evoluirao, jer nije uvek bio na najvišem nivou. Menjao se kao neka vrsta sazrevanja. U tim prvim godinama kada sam bio student, verovao sam u sve što radim. Takav je bio i pristup plakatima koje sam radio – verujem u radne akcije, verujem u socijalizam ljudskog lika, verujem u himnu Hej Sloveni… I tako sam radio… Kasnije, kako sam sazrevao, godine su prolazile i činile svoje, došao je drugačiji period kad sam radio ali – razmišljajući.
Branislav Dobanovački u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, izložio je nekoliko novih plakata koje je osmislio 2015. za svoju retrospektivu 2016. – Posle 44 godine . Samom sebi zadao je teme o kojima u ovoj oblasti niko do sada nije progovorio – Goli otok, Srebrenica, raspad Jugoslavije…
Novi plakati imaju teme koje do sada nisu na ovaj način obrađivane – prošle 2015. godine sam ih napravio, posle 12 godina nerada i tako smo došli do broja 44 koji je u naslovu izložbe. To su plakati iskazivanja stava! Jednostavno sam shvatio da plakat pored poruke i estetike mora da ima jasan stav autora. I rekao sam sebi – pa, izneću stav o onim stvarima o kojima me niko nikad nije pitao, ni mene, ni vas, ni celo društvo. Pa sam mislio koje su takve teme. Jedna za koju niko nije napravio plakat je Goli otok, zatim, da li je iko ikada napravio plakat o Novosadskoj raciji – tim povodom održe se neke govorancije i sve prođe, a ja sam ovim plakatom rekao šta mislim – na neki način izgleda konceptualno – nabavio sam govor na prvoj komemoraciji održanoj odmah posle Drugog svetskog rata – original je izložen pod staklom na izložbi. Postoji li plakat o raspadu Jugoslavije, o cenzuri i autocenzuri u medijima?! Ne postoje. Sada su pred publikom.
Tekstovi u katalogu: Vladimir Mitrović (autor izložbe), Irina Subotić, Siniša Vidaković, Zagorka Radović.
PROČITAJTE I: klaudio-magris-geografske-ili-unutrasnje-granice, tibor-jona-srbija-ne-pusi-u-2016, zograf-na-korzoportalu, intervju-zvonko-makovic-vizuelna-kultura