Druga Vikend priča korzoportala iz knjige “Put u juče – Priče iz advokatske arhive” koju potpisuje Tibor Varadi (Várady Tibor). (Akademska knjiga, Novi Sad, preveo sa mađarskog Vicko Arpad). Fotografije: Izložba skulptura Velimira Vukićevića, Kulturni centar Novi Sad, novembar 2017.
Pre nekoliko godina čitao sam o jednom istraživanju koje su preduzeli kanadski naučnici. Ustanovljeno je da su otpornije prema Parkinsonovoj bolesti i staračkoj demenciji one osobe koje često menjaju jezike. To sam od tada često ispričao – najčešće sebi. Mislim da nisam imao (ili da kažemo: jedva da sam imao) dana da sam govorio samo jednim jezikom. To sam već verovatno negde i zapisao, jer se ponosim time. Uz uobičajena tri svakodnevna jezika (mađarski, srpski, engleski), pridružuju se još u detinjstvu pokupljeni nemački i, donekle, francuski – jer sam nagluv. Reč je o tome da u Pešti na kablovskoj televiziji imamo vrlo dobre nemačke i francuske krimiće (naročito nemačke) sa nemačkim i francuskim titlovima. Ako se u Srbiji nakanim da gledam televiziju, situacija je još jednostavnija, jer se američki, francuski ili švedski krimići emituju sa srpskim titlovima. Na ove krimiće sam se navikao kad se penzionerski status pokazao kao dobar izgovor za „opuštanje”. A jedan od glavnih elemenata opuštanja jeste jedan krimić dnevno, i ako je još i s titlovima, bolje mogu da ga pratim.
Poslednjih nekoliko godina sve češće sam razmišljao i o tome da živim ne samo u više jezika, nego i u više svetova. Pored toga što menjam jezike, svakodnevno menjam i svetove. Jedan od svetova je nastavljena sadašnjost. Imam još studente doktorande, čitam predata poglavlja, ali pomalo se već osećam i strancem u svetu profesorskog poziva. Stvari se komplikuju time što se odlazak meša sa sadašnjicom. Pre tri godine sam odlučio da više ne držim nastavu na jednom letnjem univerzitetu. A potom, posle izvesnog kolebanja, ove godine sam ipak prihvatio poziv da još jednom budem gostujući profesor. Ali dok sam držao predavanja, osetio sam da je to već prošlost. Čini se da je čoveku potrebno da se vrati da bi video da je zaista otišao – da je ovome ili onome došao kraj. Da više ne spada u sadašnjost. Svakodnevna jutarnja šetnja jedna je od neupitnih upražnjavanja sadašnjosti. Namerno biram jednu udaljeniju prodavnicu, tamo kupujem dve zemičke. I svuda žurim. Ponekad žurim da bih stigao na vreme, ali najčešće zato što sam se ranije navikao na užurbani hod. Dakle, ne znam pouzdano, koliko žurba spada u sadašnjicu. Drugi svet pored sadašnjosti je svet arhiva. Sudski spisi se gomilaju u mojim radnim sobama i u Pešti, i u Novom Sadu. Ti papiri u sve većoj meri čine moje okruženje. Prizivaju, simbolizuju prošlost, ali čega sve ima u tim spisima – odgovor na pitanje je još velikim delom preda mnom, u budućnosti, dok ih ne pročitam do kraja. Treći svet čine sve veće gomile uspomena. Spisi, papiri često potvrđuju ono čega se sećam – mada se dešava da zapravo to i ne čine. Ponekad se osećam kao stranac u svim tim događajima čiji sam bio učesnik, a sad se ponovo pomaljaju, iscrtavaju.
Nešto slično ovome osetio sam jednom u vezi sa romanom mog prijatelja Alena Mekonela Dafa. Stranac je naslov njegovog romana. (Možda bi se „foreigner” mogao prevesti i kao „inostranac” – već i zbog toga da ne bi ispalo da Alen plagira Kamija.) Alen je rođen u Irskoj, detinjstvo je proveo u Južnoj Africi, školovao se u Engleskoj, zatim je živeo u Francuskoj, Finskoj, Srbiji, Sloveniji. Pomenuti roman je napisao u Novom Sadu. U knjizi sam video (ali i u Alenu) da je stranstvovanje zapravo način života – ili način viđenja – koji se može bilo gde nastaviti. U to spada i osećaj humora lišen bilo kakvog saučesništva, kao i opasnost da sve što spoznamo vidimo kao tipično. Tu je i beznadežan trud da sa ljudima koji u nama vide goste, komuniciramo kao s ljudima iz iste zajednice. Ovde spada i mogućnost da u jednom svetu ne samo da živimo, već da ga i primetimo u ogledalu jednog drugog sveta.
Svetovi se pak ne menjaju samo, nego se i mešaju. Kao što se mešaju životi, priče i identiteti. Možda to stranci lakše primećuju. Po mom iskustvu, ako se u svetu spisa pojavi neko odnekud poznato ime, prelazim u svet uspomena, ali tamo nailazim samo na detalje koje često nisam u stanju da povežem. Ne mogu da ustanovim, ima li veze sa spisima osoba koju sam poznavao. Zatim telefoniram, raspitujem se kod drugih, ali ni oni ne znaju ništa. Neko, međutim, zna da se osoba iz uspomena koju tražim, još pre 30 godina, iselila u Australiju, ali od tada o njoj niko ništa ne zna (u Bečkereku). U međuvremenu, jedan drugi poznanik, sa kojim sam takođe razgovarao telefonom, seća se suseda koji je imao sličnu sudbinu kakvu je imao čovek na kojeg sam u spisima naišao. A zatim, na tragu australijske niti, prisetim se nekog ko je u Bečkereku stanovao u susednoj ulici, zajedno smo bili u vojsci, sad živi u Australiji, pronalazim njegovu mejl adresu. Pišem i njemu, ne zna ni on za Bečkerečanina kojeg sam se setio po imenu glavnog protagoniste jednog sudskog spisa. Međutim, nastavili smo da se dopisujemo, saznao sam životnu priču mog bivšeg komšije i uspostavio vrlo zanimljivu paralelu s onim što sam našao u spisima. Nastojim objasniti da se polako navikavam na to da postoji prošlost bez nastavka, i pri tome postaje sve zanimljivije šta je čime povezano u slučajno iskrslim pričama koje, zapravo, nadomeštavaju nastavak.
A tu su takođe delovi priča, zapamćeni fragmenti događaja, akta koja su samo delimično sačuvana – i ako se sada spoje, nagoveštavaju nešto zanimljivo, možda i pametno, što je tu blizu i trebalo bi skoro da iskrsne. Padaju mi na pamet Andrićeve rečenice iz Znakova pored puta: „Čovek koji izgleda uman i dubok duh. Sve se čini da će sad, evo, kazati nešto pametno, novo i neobično. Ali ništa. Takvog ga znam četrdeset godina.” To nije ohrabrujuće, ali preda mnom nije jedan čovek nego više različitih silueta, a u većini slučajeva, od prvog susreta je već prošlo više od četrdeset godina. Tako da ima nade.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica