Vikend priča: Ksperov slučaj
Tomaš Horvat (1971, Bratislava). Pisac i književni naučnik zaposlen u Institutu za slovačku književnost Slovačke akademije nauka. Prevodilac sa poljskog jezika. Objavio je prozne knjige: Akozmia (1992), Niekoľkonáhlychkonfigurácií (1997), Vraždamarionet (1999), Zverstvo (2000), Divák (2002), Antikvariát (2004). Ovo je poslednja Vikend priča u ciklusu korzoportala posvećena slovačkim autorima. Foto: Jelena Gligorić
Zazvonilo je. Svaki put se trgnuo od šoka i zato je odavno dao da mu se isključi telefon. Stalno ga je neko zivkao. I gnjavio: da ide negde, nešto da obavi. Naredio je zaključavanje. Sam sebi – pošto je živeo sam.
Ko to gnjavi, jurnuo je prema vratima.
Otvorio je tako naglo da je osoba koja je stajala pred vratima u mračnom hodniku prestrašeno odskočila.
„Šta je bilo?“, dreknuo je.
„Izvinite“, začuo je ženski glas, „gospodine… Ksper, ja sam vaša komšinica… možda me se sećate…“
„Došli ste da mi to saopštite?“, siktao je gušeći se od prigušenog besa, „da ste vi moja komšinica? Hvala lepo, sada znam i to!!! Da li je ovo neka anketa? Poznajem li vas?“, nije uzimao u obzir njena osećanja.
„Ne, izvinite… samo sam mislila… Mi iz kućnog saveta smo mislili… došla sam kao njihov predstavnik…“
„Sled rečenica vam je prilično nelogičan“, napola joj je okrenuo leđa.
„Prosto… da vam se nije nešto desilo“, izgubila je strpljenje, moglo se osetiti po tonu njenog glasa.
„Desilo se“, proderao se, „stalno mi se nešto dešava, stalno imam neki doživljaj: udahnem, izdahnem, idem u toalet…“
„Zbog toga što mesec dana niste izašli iz stana, samo zato…“
„A, šta vas briga za to?“, izgubio je kontrolu. „Šta vas briga, poštovana? Ako mi je ćef, ja iz stana ne moram da izlazim ni godinu dana! A ako mi se prohte, ja iz stana neću uopšte izaći, nikada! Uopšte nikada!“
„Naravno, naravno“, odbrambeni ton. „Nemojte se ljutiti što sam vas ometala.“
„Zar izgledam kao čovek koji se ne ljuti što su ga ometali? Upravo sada delujem kao čovek koji se beskrajno raduje što ste mu zvonili na vrata? Za ime boga, ogradio sam se od porodice, prekinuo sve kontakte, spalio sve mostove… koliko mi je truda trebalo dok nije prestala da me gnajvi ćerka… razna braća… tetka iz šestog kolena… supruga mi je, na svu sreću, umrla, inače bi i ona dolazila da me gnjavi… i majka… dok nisu shvatili da ni jednog od njih više nikada ne želim da vidim, a vi…. upravo bih vas trebalo da… da, ometate me!!!“, derao se.
„Vi imate majku?“, iznenađeno je prokomentarisala.
„A šta vas briga?“, viknuo je i zalupio vrata i kroz zatvorena urlao: „Da se niste usudili! Razumete li?! Da se više nikada niste usudili da me ometate! Poručite to celom vašem usranom kućnom savetu! Nikada, jel’ vam jasno! Čak i da sam mrtav! Sve dok plaćam stan i porez na nekretninu, ne tičem vas se, je li jasno?!“
Izmoždeno se doteturao do kreveta.
Sledećeg dana je izašao u kupovinu.
Izašao je iz supermarketa sa natovarenim kolicima. Ostali ljudi su ispred radnje imali parkirana vozila, ili su vadili stvari iz kolica u torbe. On je pošao na put kući dug jedan i po kilometar gurajući kolica iz supermarketa.
Neko je počeo da ga psuje što petnaest minuta blokira lift, dok je u njega vadio bakaluk (kolica nisu stala u lift), ali je podviknuo na njega i ućutkao ga. Primetio je da se neka devojčica rasplakala zbog njegovog tona. Glupa dečurlija! Decu bi trebalo eliminisati! Jednom zacvili, jednom ti protivreči, da ne govorimo o neposlušnosti i bum – metak u čelo! Za ponovljene nestašluke dum-dum u stomačić. Kolica iz supermarketa je ostavio u hodniku zgrade.
Penzija mu je stizala na račun.
Da, još uvek je imao majku. Ali tu staru ženu nije uspeo da ubedi svojim napadima mržnje i svaki put ponavljanim odbacivanjem da konačno, za ime boga, prestane da dolazi. Bolovala je, naime, od skleroze i nikada ne bi njegove, svečanim tonom saopštene, reči: „Definitivno te se odričem, više mi nisi majka!“, zapamtila. Dva dana kasnije bi ta nemoćna, krhka pojava ponovo stajala pred njegovim vratima i reumatičnim prstima pažljivo pritiskala zvono, kao da joj to pričinjava zadovoljstvo.
Već deset godina je izgledala kao da neće doživeti sutrašnji dan, ali mu je svaki sledeći iznova i iznova zvonila na vrata, grlila ga i stalno ponavljala koliko ga voli: „Moj sinčić, moje detence!“. Nežno bi ga češkala svojim izuvijanim prstima po sedoj, proređenoj kosi. „Kada si prvi put rekao r! U svom imenu! Ksper!“ Donosila mu je u manjerci hranu koju je još uspevala da skuva sa uznapredovalom Alchajmerovom bolešću (ostaci nekadašnjeg čuvenog kulinarskog umeća), koje je istog časa pred njom sadistički prosipao u wc šolju (majka je jecala i žalosno lila suze), a sledećeg dana bi dolazila ponovo…
„Zašto ti mene ne voliš, dete moje? Zašto me ne voliš? Starala sam se o tebi…“, plakala bi.
„Ha, načuveno!“, uzrujao se, „da šezdesetogodišnji čovek ima majku? Pa, to je smešno… čak se i glupava komšinica iznenadila.“
Onda je počeo da majku surovo, bezosećajno mlati, ali ona bi svejedno dolazila. I nije se toga sećala, samo bi dolazila da se žali da je nekako bole kosti i leđa, valjda od reume, da je on malo požali, kad ono, eto, iz čista mira pojavila joj se modrica pod okom. Onda je prestao da majku surovo, nemilosrdno tuče, ali bi se ona svejedno dovukla da mu dosađuje.
Ali sada već više od mesec dana nije došlaa, očigledno joj se zdravstveno stanje pogoršalo, ili je umrla. Nisu se usudili da mu pošalju umrlicu, zadovoljno je konstatovao.
Zadihao se iznoseći namirnice iz lifta. Nagurao je pun zamrzivač. „Oho, to su zalihe! Sigurno za više od mesec dana! Možete se čuditi do mile volje, ccenjeni kućni savetu!“
Smrznuto meso ga je hladilo po rukama – krv u čvrstom stanju. Stan, struju, (telefon više nije imao) plaćao je e-bankingom objedinjenom uplatom. Uopšte nije morao da se muči i da odlazi na poštu.
Ležao je u krevetu i sa uživanjem stavio u usta poslednji pomfrit. Mogao je da sebi priušti da jede u krevetu, niko mu zbog oga nije zvocao.
I pušio je, iako je štetno.
Još jednom je prošao kroz predsoblje prema ulaznim vratima i zadovoljno pogledao u zid. U mislima se premestio u hodnik i video je svoja vrata sa spoljne strane. Da, spolja su vrata izgledala normalno, kao svaka druga bezbednosna vrata, koja se mogu otvarati. Još mu je ostalo i nekoliko cigala i maltera. PVC prozori su ga – kako je proverio, nepropusno izolovali od spoljnog sveta. Dobro dihtuju. Prošle nedelje, kada je gorela susedna baraka, ni najmanji dašak nije uspeo da uđe, ni traga od mirisa. Zapalio ju je vraćajući se kolicima iz kupovine, samo da bi to proverio. Vatrogasnu sirenu je čuo kao da zvuk dopire sa velike udaljenosti , čak sa dna mora.
Poslednji pomfrit.
I na sve to otišao je u kupatilo, savladao je svoj otpor i namazao se jakim mirisnim uljima.
Iz sveta, kom više nije pripadao, čuo je – ponovo kao iz beskrajne daljine – kretanje lifta. To je bio karakterističan zvuk, koji se širio ne kroz hodnike [od njih se potpuno izlovao], nego kroz zidove zgrade. Zato mu to nije smetalo. Odjednom je začuo kako se u zidu drobi šljunak. Bio je to neobičan, tajanstveni zvuk, koji je već nekoliko puta čuo, često u polusnu, zato je najpre mislio da se radi o halucinaciji. Ali taj zvuk je bio stvaran [jednom ga je čuo u skroz svesnom stanju], iza zida njegove spavaće sobe se sigurno nalazila neka cev za otpad. Čulo je ispiranje WC šolje. U njegovom stanu. Nasmešio se: živeo je sam, a njegova je wc šolja već sada živi svoj život.
Upaljeno svetlo, skoro besmrtna štedljiva sijalica. Samoodmrzavajući frižider. Upaljen televizor SONY, koji se nikada neće pokvariti. U određenim vremenskim intervalima se uveče ukljičivao tajmer, koji je palio malu sijalicu iza špijunke u ulaznim vratima. Spolja je izgledalo kao da u hodniku gori svetlo. Bilo je to imaginarno predsoblje, odmah iza vrata je, naime, bio zid. Ha, i to čvrsti zid, sartrovski, sazidao ga je svojim rukama.
Poslednji pomfrit. Legao je u krevet. Penzija mu stiže na račun. Objedinjena uplata, bezgotovinska. Izdao je platni nalog da određena komunalna preduzeća uvek skidaju aktualnu sumu. Promene u režijnim računima nisu problem, elektrodistribucija i javno-komunalno preduzeće uvek skidaju potraživanu sumu. Penziju vlada stalno povećava u skladu sa rastom životnih troškova. Poslednji put su mu povećali pre tri godine. Zadovoljno je odahnuo.
Računi, bezgotovinsko plaćanje, prenos novca sa računa na račun, komuniciraju između sebe. Niko se neće usuditi da ga gnjavi. Neće reagovati na zvono, nije obavezan. U njegovom stanu [to će se videti i s ulice – još jedan prekidač] je upaljeno svetlo. Ali ne sija svakoga dana u isto vreme, jer njime upravlja računar po principu slučajnih brojeva.
Imitiraće aleatoričnost života. Ni u toaletu se voda ne pušta automatski u identičnim vremenskim intervalima, ali se svakog jutra obavezno pušta voda.
Vrata nikad neće uspeti da probiju, neće im poći za rukom. Zid bi mogli da probiju jedino onom kuglom za rušenje. Jednom će srušiti i ovu zgradu, ali će on ostati u njoj kao Firs. On je vlasnik stana, otkupio ga je od gradske vlasti za obračunatu razliku. I dalje postoji mogućnost da mu upadnu u stan, ali neće imati razlog zato što redovno plaća račune. A kada ova zgrada odavno bude postojala samo na fotografijama – a zapravo neće ni tamo, jer ko bi slikao ovaj soliter? – njegovi računi će i dalje postojati. Bankarstvo je kontinutitet, to je staro načelo. Sve je imao uređeno, sve imovinsko-pravne odnose [a druge odnose više nije imao jer ih je sve prethodno raskinuo], tako da ga neće nigde pozivati. Bio je miran, kako se kaže. Istina, imao je pravo da bira predsednika i pravo da učestvuje na referendumu o vanrednim izborima, ali je bitno naglasiti da su to prava a ne obaveze.
Morao je da se nasmeje pri pomisli kako će neki činovnik u socijalnom osiguranju lupati glavom o sto. A ta će glava onda sigurno i odleteti. Zar niste primetili u kompjuteru da taj čovek, taj Ksper ima već sto šezdeset devet godina? I to vama nije bilo čudno? Da su crvi pojeli i Kanjika (ing. Ljudovít Kanjík od 2002. do 2005. ministar rada, socijalnih pitanja i porodice Slovačke republike. Prim. prev) – a to mu je bila jedina sigurna investicija – koji je sve pokrenuo, a tada je bio još relativno mlad čovek sa ćelom koja se tek nazirala? A da ovaj penzioner, ovaj besmrtni penzioner, ovaj Kagliostro penzione reforme još uvek živi? Kada već niko živ ne može da se seti nekog ministra zdravlja, koji je želeo da uvede tržišnu ekonomiju sa onkološkim uslugama?
Ali komšije se nisu žalile na smrad, argumentuje plačljivo. „Bio je to onako miran stari gospodin“, rekla im je komšinica iz susednog stana. Ali kada su je pritisli da se seti kada ga je zaista videla, morala je da jako razmišlja… razmišljala je, lupala glavom i na kraju je morala da prizna da ga nikada nije videla, možda i jeste… Ali njena pokojna mama ga je sigurno videla… Pominjala je: išao je kolicima iz radnje, da! da! tada ga je srela i ona, da, videla ga je svojim očima!!! I u njenim se očima pojavi sjaj. Kod lifta mu je neko zamerao da ga blokira, onako drag, postariji gospodin, bila je tada još mala… sećala se toga jako dobro, jer se upravo tada upiškila i zaplakala pošto je bila potpuno mokra. „To dete, gospođo, je vaša unuka?“, značajno je postavio pitanje radnik osiguravajućeg društva.
Poslednji pomfrit. Topio mu se na jeziku i nepcu. Osećao je neizrecivo blaženu malaksalost. Više nikada neće morati da čeka kod lekara. Više ga nikad niko neće gnjaviti. Telefonski pozivi, zvono, sve će prestati. Neki idioti, penzioneri su se žalili da, kada plate račune za stan i struju, ne ostane im za hranu a da ne govorimo o lekovima. „A zašto bi, pobogu, trebalo da preostaje?“, prezirivo je skresao Ksper. Dovoljno je plaćati račune a ne razbacivati novac na hranu. Sve što čovek pojede, na kraju završi u toaletu.
Ona mirišljava ulja su bila suvišna, ako onomad niko nije osetio miris dima. Jer plaća račune bez obzira što ne postoji.
sa slovačkog prevela Zdenka Valent Belić
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica