Roberto Bolanjo (Santjago de Čile, 1953-2003) bio je aktivni levičar, zatvaran u vreme Pinočeove diktature. Osim u Čileu, značajan deo života proveo je u Meksiku i Španiji. Prevođen na više od 20 jezika. Značajan je kao autor koji je podržan među mlađim hispanskim piscima jer je praktično baš Bolanjo ukinuo magijski realizam kao vodeći pravac latinoameričkih književnosti. Napisao je 12 romana od kojih su najpoznatiji „Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu“ koautorski, „Ledena staza“, „Staza slonova“ … Nagrađivan. Vikend priča korzoportala. Foto: 56. Oktobarski salon, Beograd, korzoportal.
Za Rodriga Pinta i Mariju i Andresa Brejtvejt
Kao što to u životu biva, Maurisio Silva, zvani Oko, uvek je pokušavao da pobegne od nasilja, makar time rizikovao da ga smatraju kukavicom, ali od nasilja, od istinskog nasilja, ne može se pobeći, barem u slučaju nas koji smo rođeni u Latinskoj Americi pedesetih godina i koji smo imali dvadesetak godina kada je umro Salvador Aljende.
Slučaj Oka predstavlja paradigmatičan primer i možda nije na odmet ponovo ga se setiti, naročito sada kada je prošlo toliko godina.
Januara 1974, četiri meseca nakon državnog udara, Silva Oko je otišao iz Čilea. Prvo je bio u Buenos Ajresu, potom su ga loši vetrovi koji su duvali u susednoj republici odveli u Meksiko, gde je živeo par godina i gde sam ga upoznao.
Nije bio kao većina Čileanaca koji su tada živeli u glavnom gradu Meksika: nije se hvalisao da je učestvovao u pokretu otpora koji je bio više prividan nego stvaran i nije posećivao kružoke izgnanika.
Sprijateljili smo se i sastajali barem jednom nedeljno, u kafeu Havana, na aveniji Bukareli, ili u mojoj kući u ulici Versaj gde sam živeo sa majkom i sestrom. Tih prvih meseci Silva Oko je preživljavao zahvaljujući sporadičnim i kampanjskim poslovima, a onda se zaposlio kao fotograf u jednim meksičkim gradskim novinama. Ne sećam se koje su to bile novine, možda Sol, ako su u Meksiku nekada postojale novine tog naziva, ili možda Universal; najviše bih voleo da je to bio Nacional, čiji je urednik kulturnog dodatka bio stari španski pesnik Huan Rehano, ali nije bio Nacional jer sam ja tamo radio i nikada nisam video Oko u redakciji. Ali jeste radio u nekim meksičkim novinama, oko toga nemam nikakvu nedoumicu, i njegova ekonomska situacija se popravila, u početku neprimetno, jer se Oko beše navikao da živi na spartanski način, ali ako bi čovek pažljivije pogledao, mogao bi da primeti sigurne znake koji su ukazivali na poboljšanje njegove ekonomske situacije.
Sećam se, na primer, da je prvih meseci u Meksiku nosio dukseve. Pred kraj već beše kupio par košulja, a jednom sam ga video čak sa kravatom, delom odeće koji mi, tačnije moji prijatelji pesnici i ja, nikada nismo nosili. Zapravo, jedina osoba sa kravatom koja je ikada sela za naš sto u kafeu Kito, na aveniji Bukareli, bio je Oko.
Tih dana se pričalo da je Silva Oko homoseksualac. Zapravo hoću da kažem da se u krugovima čileanskih izgnanika širila ta glasina, delom kao ogovaranje, a delom kao novi trač koji je bio hrana za pomalo dosadan život izgnanika, levičara koji su mislili, barem od pojasa naniže, sasvim isto kao i desničari koji su u to vreme vodili glavnu reč u Čileu.
Oko je jednom prilikom došao na ručak kod mene kući. Moja majka ga je poštovala, a Oko je njenoj naklonosti uzvraćao tako što je povremeno fotografisao moju porodicu, odnosno moju majku, moju sestru, poneku drugaricu moje majke i mene. Svi vole da se fotografišu, rekao mi je jednom prilikom. Meni je bilo svejedno, ili sam barem tako mislio, ali kada je Oko to rekao neko vreme sam razmišljao o njegovim rečima i na kraju mu dao za pravo. Samo Indiosi ne vole fotografije. Moja majka je mislila da Oko priča o čileanskim Indiosima, ali on je zapravo govorio o Indusima, iz Indije, zemlje koja će za njega biti tako značajna u budućnosti.
Jedne noći sam se našao s njim u kafeu Kito. Pošto nije bilo mnogo stalnih mušterija, Oko je seo pored prozora koji su gledali na Bukareli, držeći kafu s mlekom posluženu u čaši, jednoj od onih velikih čaša od debelog stakla koje su imali u Kitu i kakve nikada više nisam video na nekom javnom mestu. Seo sam pored njega i neko vreme smo razgovarali. Činilo se kao da je proziran. Imao sam taj utisak. Oko je izgledao kao od stakla, a njegovo lice i staklena čaša od njegove kafe s mlekom delovali su kao da razmenjuju znakove, kao da su se upravo sreli, dva nedokučiva fenomena u opsežnom univerzumu, pa pokušavaju s više volje nego nade da nađu zajednički jezik.
Te noći mi je priznao da je homoseksualac, kao što se i pričalo među izgnanicima, i da odlazi iz Meksika. Na trenutak mi se učinilo da kaže da odlazi zato što je homoseksualac. Ali ne, jedan prijatelj mu je našao posao u nekoj fotografskoj agenciji u Parizu, a to je bilo nešto o čemu je oduvek sanjao. Imao je želju da priča i ja sam ga slušao. Rekao mi je da je nekoliko godina nosio (bolno? diskretno?) breme svoje naklonosti ka istom polu, naročito stoga što se smatrao levičarem, a njegove kolege su s izvesnim predrasudama gledale na homoseksualce. Govorili smo o reči „muželožnik“ (danas zastareloj) koja je poput magneta privlačila opustošene predele, i o terminu „jednocevka“, koji sam ja pisao sa „o“, a Oko je smatrao da se piše sa „a“.
Sećam se da smo na kraju objavali čileansku levicu i da sam ja u nekom trenutku nazdravio za čileanske ratnike lutalice, mnogobrojni ogranak latinoameričkih ratnika lutalica, entelehiju sačinjenu od siromaha koji su, kao što njihovo ime kaže, lutali po ovom prostranom svetu nudeći svoje usluge licitatoru koji najviše ponudi, a koji je inače, gotovo uvek, bio najgori. Ali nakon što smo se ismejali, Oko je rekao da njemu nasilje nije drago. Tebi jeste, rekao mi je s tugom koju tada nisam razumeo, ali meni nije. Prezirem nasilje. Ubedio sam ga da i ja osećam isto. Potom smo počeli da razgovaramo o drugim stvarima, knjigama, filmovima, i od tada se više nismo videli.
Jednog dana sam saznao da je Oko otišao iz Meksika. To mi je saopštio jedan njegov stari kolega iz novina. Nisam se začudio što se nije oprostio od mene. Oko se nikada nije opraštao ni od koga. Ja se nikada nisam opraštao ni od koga. Ni moji prijatelji Meksikanci se nikada nisu opraštali. Međutim, moja majka je smatrala da je to bilo nepristojno.
Dve ili tri godine kasnije i ja sam otišao iz Meksika. Bio sam u Parizu, tražio ga (možda se nisam dovoljno trudio), nisam ga našao. Vremenom sam počeo da zaboravljam čak i njegovo lice, mada je u mom sećanju uvek postojao način približavanja, postojanja, način razmišljanja sa izvesne distance i sa izvesnom, nipošto prenaglašenom tugom, koji sam vezivao za Silvu Oko, jednog Silvu Oko koji više nije imao lice ili čije je lice sada bilo u senci, ali koji je i dalje čuvao ono suštinsko, uspomenu na njegovo kretanje, jedno gotovo apstraktno biće koje nije imalo mira.
Prošle su godine. Mnoge godine. Nekoliko prijatelja je umrlo. Ja sam se oženio, dobio dete, objavio nekoliko knjiga.
Jednom prilikom morao sam da idem u Berlin. Poslednje noći, nakon večere sa Hajnrihom fon Berenbergom i njegovom porodicom, uzeo sam taksi (mada me je Hajnrih gotovo svake večeri odbacivao do hotela) i zahtevao da stane ranije jer sam želeo malo da se prošetam. Taksista (vremešni Azijac koji je slušao Betovena) ostavio me je otprilike pet blokova od hotela. Nije bilo jako kasno, mada na ulicama gotovo da nije bilo ljudi. Prešao sam preko trga. Na klupi je sedeo Oko. Nisam ga prepoznao dok mi se nije obratio. Izgovorio je moje ime, a potom me pitao kako sam. Tada sam se okrenuo i gledao ga neko vreme, ne znajući ko je. Oko je i dalje sedeo na klupi i njegove oči su me posmatrale, potom su gledale tlo i okolinu, ogromno drveće na malom berlinskom trgu i senke koje su ga okruživale silovitije nego mene (tada mi se tako činilo). Napravio sam nekoliko koraka prema njemu i pitao ga ko je. To sam ja, Maurisio Silva, rekao je. Silva Oko iz Čilea? – rekao sam ja. On je klimnuo glavom i tada sam mu video osmeh na licu.
Te noći smo razgovarali skoro do svitanja. Oko je već nekoliko godina živeo u Berlinu i znao je gde se nalaze barovi koji rade celu noć. Pitao sam ga kako živi. U grubim crtama mi je skicirao peripetije slobodnog fotografa. Imao je kuću u Parizu, Milanu i sada Berlinu, skroman prostor za život u kome je čuvao knjige i u kome nije boravio tokom dužih perioda. Tek kad smo ušli u prvi bar mogao sam da procenim koliko se promenio. Bio je mnogo mršaviji, prosede kose i lica prožetog borama. Osim toga, primetio sam da pije mnogo više nego u Meksiku. Želeo je da sazna puno toga o meni. Naravno, naš susret nije bio slučajan. Moje ime se pojavilo u novinama i Oko je to pročitao ili mu je neko rekao da njegov sunarodnik drži predavanje ili učestvuje na konferenciji kojoj nije mogao da prisustvuje, ali je telefonom pozvao organizatore i saznao podatke o mom hotelu. Kada sam ga sreo samog na trgu pokušavao je da prekrati vreme, rekao je, i predao se razmišljanju dok je čekao da dođem.
Nasmejao sam se. Naš ponovni susret, pomislio sam, bio je srećan događaj. Oko je i dalje bio čudak, ali je ipak bio pristupačna osoba, neko ko se nije nametao svojim prisustvom, neko kome si mogao reći zbogom u bilo kom trenutku noći i on bi ti samo uzvratio zbogom, bez prebacivanja, bez ikakve uvrede; na neki način idealan Čileanac, stoičan i ljubazan, primer kakvih nikada nije bilo mnogo u Čileu, ali kakvi su se jedino tamo mogli pronaći.
Ponovo čitam ove reči i znam da zbog nepreciznosti činim greh. Oko nikada sebi ne bi dozvolio takvu generalizaciju. U svakom slučaju, dok smo sedeli u barovima, sa viskijem i bezalkoholnim pivom pred sobom, naš dijalog se uglavnom razvijao na polju evociranja uspomena, odnosno to beše informativan i setan razgovor. Dijalog, tačnije monolog, koji me zapravo zanima, odigrao se dok smo se vraćali u moj hotel, negde oko dva ujutro.
Slučaj je hteo da počne da priča (odnosno da se raspriča) dok smo prelazili preko istog onog trga na kome smo se sreli nekoliko sati ranije. Sećam se da je bilo hladno i da sam iznenada čuo kako mi Oko govori da bi hteo da mi ispriča nešto što nikada nikome nije ispričao. Pogledao sam ga. Gledao je u pravcu popločane staze koja je krivudala po trgu. Pitao sam ga o čemu je reč. O jednom putovanju, odgovorio je istog trena. A šta se dogodilo na tom putovanju? – pitao sam ga. Oko je tada zastao i nekoliko trenutaka se činilo da postoji samo da bi posmatrao krošnje visokog nemačkog drveća i delove neba i oblaka koji su tiho kretali iznad njih.
Nešto užasno, rekao je Oko. Sećaš se našeg razgovora u Kitu pre nego što sam otišao iz Meksika? Da, kazao sam. Rekao sam ti da sam gej? – pitao je. Rekao si mi da si homoseksualac, kazao sam. Hajde da sednemo, rekao je Oko.
Zakleo bih se da je seo na istu onu klupu, kao da ja još nisam došao, kao da još nisam počeo da prelazim trg, a on me je čekao i razmišljao o svom životu i o pripovesti koju ga je sudbina ili slučajnost prinudila da mi ispriča. Podigao je okovratnik svog kaputa i počeo da govori. Zapalio sam cigaretu i ostao da stojim. Priča se odigravala u Indiji. Tamo ga je odveo posao, a ne turistička radoznalost, i trebalo je da obavi dva zadatka. Prvi je bila tipična urbana reportaža, mešavina Margerit Diras i Hermana Hesea, Oko i ja smo se nasmešili, ima takvih ljudi, rekao je, ljudi koji žele da vide Indiju između India Song i Sidarte i to je trebalo da zadovolji urednike. Dakle, prva reportaža se sastojala od fotografija na kojima se naziru kolonijalne kuće, razorena dvorišta, svakojaki restorani, a najviše oni za polusvet, ili porodični koji su izgledali kao za polusvet – a zapravo su bili indijski, kao i od fotografija predgrađa, istinski siromašnih oblasti, potom polja i saobraćajnica, puteva, železničkih veza, autobusa i vozova koji su ulazili u grad i izlazili iz njega, pri tome ne zaboravljajući pitomu prirodu, hibernaciju kojoj je nepoznat pojam zapadnjačke hibernacije, drveće koje je drugačije od evropskog, reke i potoke, zasejana ili sasušena polja, teritoriju svetaca, rekao je Oko.
Druga fotografska reportaža bila je o četvrtima kurvi u indijskom gradu čije ime nikada neću saznati.
Tu počinje prava priča. Oko je u to vreme još uvek živeo u Parizu i njegove fotografije trebalo je da ilustruju tekst jednog poznatog francuskog pisca koji se specijalizovao za marginalni svet prostitucije. Zapravo, njegova reportaža bila je prva u serijalu koji bi obuhvatio četvrti tolerancije ili crvenih zona u celom svetu; svaku je trebalo da fotografiše drugi fotograf, ali bi sve komentarisao isti pisac.
Ne znam u koji je grad Oko stigao, možda Bombaj, Kalkutu, možda Benares ili Čenaj, sećam se da sam ga pitao i da je ignorisao moje pitanje. Izvesno je da je u Indiju došao sâm – francuski pisac već beše napisao svoju hroniku i on je trebalo samo da je ilustruje – i uputio se u barove koji su se spominjali u Francuzovom tekstu kako bi počeo da fotografiše. Prema njegovim planovima – i planovima njegovih urednika – posao i samim tim boravak u Indiji nije trebalo da traje duže od nedelju dana. Odseo je u jednom hotelu u mirnom delu grada, u sobi s klima uređajem i prozorom s pogledom na dvorište koje nije pripadalo hotelu, a gde su se nalazila dva drveta između kojih je bila fontana i deo terase gde su se ponekad pojavljivale dve žene, a ispred ili iza njih išlo je nekoliko dece. Žene su bile obučene prema indijskim običajima, ili, kako je Oko mislio, u indijsku odeću, ali dečake je čak jednom video sa kravatama. Posle podne bi se premeštao u crvenu četvrt, pravio fotografije i ćaskao s kurvama; neke su bile jako mlade i veoma lepe, a druge malo starije ili istrošenije, i izgledale su kao sumnjičave, ćutljive porodilje. Miris, koji mu je u početku uglavnom smetao, na kraju mu se dopao. Makroi (nije ih video mnogo) behu ljubazni; trudili su se da se ponašaju kao makroi sa zapada ili su možda (ali to je sanjao kasnije, u svojoj hotelskoj sobi sa klima uređajem) oni sa zapada poprimili manire indijskih makroa.
Jednog popodneva su ga pitali da li bi želeo da ima telesni odnos s nekom od kurvi. Uljudno je odbio. Makro je odmah shvatio da je Oko homoseksualac i naredne večeri odveo ga je u bordel sa mladim homićima. Te noći Oko se razboleo. Bio sam već dovoljno dugo u Indiji, a nisam shvatao, rekao je proučavajući senke u berlinskom parku. I šta si uradio? – pitao sam ga. Ništa. Gledao sam i osmehivao se. I ništa nisam uradio. Tada je jednom od mladića pala na pamet ideja da bi posetilac možda voleo da vidi drugačiju vrstu ustanove. Oko je to zaključio, jer nisu razgovarali na engleskom. I onda su izašli iz te kuće i hodali uskim i zagađenim ulicama sve dok nisu stigli do kuće čija je fasada bila mala, ali je unutra imala čitav lavirint hodnika, minijaturnih soba i senki iz kojih su se, tu i tamo, pomaljali poneki oltar ili kapela.
U nekim krajevima Indije, rekao mi je Oko gledajući u tlo, postoji običaj da se dečak prinese na žrtvu božanstvu čijeg se imena ne sećam. U jednom nepromišljenom ispadu ukazao sam mu na to da se, osim imena božanstva, nije sećao ni imena grada niti bilo koje ličnosti iz njegove istorije. Oko me je pogledao i nasmešio se. Pokušavam da zaboravim, rekao je.
U tom trenutku sam se uplašio najgoreg, smestio sam se pokraj njega i neko vreme smo obojica sedeli u tišini sa podignutim okovratnicima kaputa. Prinose dečaka tom bogu, vratio se svojoj priči nakon što je pomno proučio trg u polumraku, kao da se plašio blizine nekog neznanca, i tokom izvesnog vremena koje ne znam da izmerim dečak otelovljava boga. To može trajati nedelju dana, koliko traje procesija, čitav mesec, godinu, ne znam. Reč je o varvarskoj svetkovini, koja je zabranjena zakonima republike Indije, ali se i dalje održava. Za vreme trajanja svetkovine dečak je obasut darovima koje njegovi roditelji primaju zahvalno i srećno jer su obično siromašni. Kada se svetkovina završi, dečaka vrate kući, ili u prljavu rupu u kojoj živi, i sve počinje iznova nakon godinu dana.
Svetkovina podseća na latinoameričku narodnu slavu, samo je možda veselija, bučnija i učesnici verovatno intenzivnije učestvuju u njoj, zapravo oni koji shvataju da su učesnici. Postoji samo jedna razlika. Dečaka, nekoliko dana pre početka svečanosti, kastriraju. Bog koji se u njemu otelovljava tokom svetkovine zahteva telo muškarca – mada ti dečaci obično nemaju više od sedam godina – neokaljanih muških atributa. Dakle, roditelji ga predaju lekarima svečanosti ili berberima svečanosti ili sveštenicima svečanosti i oni ga uškope i kada se dečak oporavi od operacije počinje svetkovina. Nekoliko nedelja ili meseci kasnije, kada se sve završi, dečak se vraća kući, ali on je sada kastrat i roditelji ga se odriču. I tada dečak završava u bordelu. Ima ih svakojakih, reče Oko uzdahnuvši. Mene su, te večeri, odveli najgorem od svih.
Neko vreme nismo razgovarali. Zapalio sam cigaretu. Zatim mi je Oko opisao bordel i zvučalo je kao da opisuje crkvu. Natkriveno unutrašnje dvorište. Otvorene galerije. Ćelije iz kojih ljudi koje ne vidiš špijuniraju svaki tvoj pokret. Doveli su mu jednog kastriranog mladića koji verovatno nije imao više od deset godina. Ličio je na prestrašenu devojčicu, rekao je Oko. Prestrašenu i podrugljivu u isto vreme. Možeš li to da zamisliš? Otprilike imam predstavu, rekao sam. Ponovo smo zaćutali. Kada sam napokon ponovo mogao da govorim rekao sam mu da u stvari nemam nikakvu predstavu o tome. Ni ja, rekao je Oko. Niko ne može imati predstavu o tome. Ni žrtva, ni krvnici, ni gledaoci. Samo fotografija.
Fotografisao si ga? – rekao sam. Činilo mi se da se Oko trese kao u groznici. Izvadio sam fotoaparat, rekao je, i slikao ga. Znao sam da time osuđujem sebe za sva vremena, ali sam ipak to uradio.
Ne znam koliko dugo smo sedeli u tišini. Znam da je bilo hladno jer sam u jednom trenutku počeo da drhtim. Čuo sam kako je Oko pored mene nekoliko puta zajecao, ali nisam želeo da ga pogledam. Spazio sam farove automobila koji je prolazio jednom od bočnih ulica trga. Između lišća sam video da se pali svetlo na jednom prozoru.
Zatim je Oko nastavio da govori. Rekao je da mu se dečak nasmešio i da je potom nečujno iščezao kroz jedan od hodnika te nedokučive kuće. U nekom trenutku jedan od makroa mu je napomenuo da može da ode ako tu nema ničega što mu je po volji. Oko je odmahnuo glavom. Nije mogao da ode. Tako mu je rekao: još ne mogu da odem. I to je bila istina, mada nije znao šta ga sprečava da zauvek napusti tu jazbinu. Međutim, makro ga je razumeo i poručili su čaj ili neko slično piće. Oko se seća da su seli na pod, na neke asure ili sagove, izlizane od upotrebe. Svetlost je dopirala od par sveća. Na zidu je visio poster sa likom boga. Oko je na trenutak gledao boga i u početku je bio preplašen, ali kasnije je osetio nešto nalik besu, možda čak i mržnji.
Ja nikada nikoga nisam mrzeo, rekao je dok je palio cigaretu i puštao da se prvi dim izgubi u berlinskoj noći.
U nekom trenutku, dok je Oko gledao sliku i priliku boga, njegovi pratioci su nestali. Ostao je sâm sa svojevrsnom muškom prostitutkom, otprilike dvadesetogodišnjakom, koji je govorio engleski. A onda, nakon nekoliko udaraca dlanom o dlan, ponovo se pojavio dečak. Ja sam plakao, ili sam mislio da sam plakao, ili je siroti mladić mislio da plačem, ali ništa od toga nije bilo istina. Pokušavao sam da zadržim osmeh na licu (licu koje mi više nije pripadalo, licu koje se udaljavalo od mene kao list nošen vetrom), ali u sebi sam sve vreme smišljao šta da uradim. To nije bio plan, niti nekakva neodređena potreba za pravdom, već dobra volja.
I potom su Oko, adžuvan i dečak ustali i potrčali loše osvetljenim hodnikom i drugim još lošije osvetljenim hodnikom (a dečak je bio pored Oka, gledao ga i smešio mu se, i mladi adžuvan mu se takođe smešio, a Oko je klimao glavom i obilato delio kovanice i novčanice) sve dok nisu stigli do jedne sobe u kojoj je dremao lekar, pored koga je bio jedan dečak kože još tamnije od kože kastriranog dečaka i mlađi od njega, možda je imao šest ili sedam godina, i Oko je čuo objašnjenja lekara ili berberina ili sveštenika, preopširna objašnjenja u kojima se spominjala tradicija, narodne svečanosti, privilegija, zajednica, zanos i sveti čin, i mogao je da vidi hirurške instrumente pomoću kojih će dečak biti kastriran tog ili narednog jutra, u svakom slučaju dečak je, to je uspeo da shvati, toga dana stigao u hram odnosno bordel – to je bila higijenska preventiva – i dobro je jeo, kao da već otelovljuje boga, mada to što je Oko video beše dečak koji je plakao poluuspavan, polubudan, i takođe je video poluradoznao, polupreplašen pogled kastriranog dečaka koji se nije odvajao od njega. I tada se Oko pretvorio u nešto drugo, mada reč koju je on upotrebio nije bila „nešto drugo“ već „majka“.
Rekao je majka i uzdahnuo. Napokon. Majka.
To što je usledilo je toliko često da je već postalo banalno: nasilje od kojeg ne možemo pobeći. Sudbina Latinoamerikanaca rođenih pedesetih godina. Naravno, Oko je prilično neuverljivo pokušao stvar da reši dijalogom, podmićivanjem, pretnjom. Jedino što je izvesno to je da je bilo nasilja i malo kasnije je ostavio za sobom ulice tog kvarta kao da je sanjao i preznojavao se u snu. Živo se seća da je osetio kako ushićenje raste u njegovom duhu, sve više i više, radost koja je opasno podsećala na nešto nalik lucidnosti, ali to nije bila (nije mogla biti) lucidnost. Takođe pamti senku koju je projektovalo njegovo telo na oguljenim zidovima i senke dvojice dečaka koje je vodio za ruku. Na svakom drugom mestu to bi pobudilo sumnju. Tamo, u to doba noći, niko nije obratio pažnju na njega.
Ostalo je više opis maršrute nego povest ili sadržaj. Oko se vratio u hotel, strpao svoje stvari u kofer i otišao s dečacima. Prvo taksijem do nekog sela ili četvrti u predgrađu. Odande autobusom do drugog sela gde su seli u drugi autobus koji ih je odveo do trećeg sela. U nekom trenutku bega seli su u voz i putovali celu noć i deo dana. Oko se sećao lica dečaka dok su kroz prozor gledali pejzaž protkan svetlošću jutra, kao da nikada ništa nije bilo stvarno osim toga što im je bilo pred očima, samouvereno i ponizno, na okviru prozora tog tajanstvenog voza.
Potom su putovali još jednim autobusom, pa taksijem, onda ponovo autobusom, pa opet vozom, a čak smo i stopirali, rekao je Oko gledajući siluete berlinskog drveća, mada je zapravo gledao siluete drugog drveća, nebrojenog, nemogućeg, sve dok se napokon nisu zaustavili u jednom selu u nekom delu Indije, iznajmili kuću i odmorili se.
Nakon dva meseca Oko više nije imao novca i otišao je peške do drugog sela odakle je poslao pismo u Pariz, svom tadašnjem prijatelju. Nakon petnaest dana dobio je bankovnu menicu i morao je da ode da je podigne u jedno još veće selo, koje nije bilo zaselak odakle je poslao pismo, a kamoli zaselak u kojem je živeo. Dečaci su bili dobro. Igrali su se s drugom decom, nisu išli u školu i ponekad su dolazili kući s hranom, odnosno povrćem koje bi im susedi poklonili. Nisu ga zvali ocem, kao što im je predložio, pre svega kao bezbednosnu meru, da ne bi privukli pažnju radoznalaca, već Oko, kao što smo ga i mi zvali. Međutim, pred seljanima, Oko je uvek govorio da su to njegovi sinovi. Izmislio je da je njihova majka, Indijka, nedavno umrla, a da on nije želeo da se vrati u Evropu. Priča je zvučala istinito. Ipak, u svojim noćnim morama, Oko je sanjao kako se usred noći pojavljuje indijska policija i privodi ga uz sramne optužbe. Obično se budio drhteći. Tada bi odlazio do asura na kojima su spavali dečaci i taj prizor bi mu davao snage da nastavi, da spava, da ustane.
Počeo je da se bavi poljoprivredom. Obrađivao je mali vrt i povremeno radio za bogate seljake iz mesta. Bogati seljaci su, naravno, takođe bili siromašni, ali manje siromašni od ostalih. Preostalo vreme je provodio tako što je učio dečake engleski, pomalo matematiku, i gledao ih dok se igraju. Između sebe su razgovarali na nekom nerazumljivom jeziku. Ponekad bi ih video kako prestaju sa igrom i hodaju po polju kao da su iznenada postali mesečari. Dovikivao bi ih. Dečaci su se ponekad pravili da ga ne čuju i nastavili da hodaju sve dok se ne bi izgubili iz vidokruga. Drugom prilikom bi okrenuli glavu i nasmešili mu se.
Koliko dugo si bio u Indiji? – pitao sam ga uznemireno.
Godinu i po dana, rekao je Oko, mada zapravo nije znao sa sigurnošću.
U neko doba je njegov pariski prijatelj došao u seoce. Još uvek me je voleo, rekao je Oko, mada je u mom odsustvu počeo da živi sa jednim Alžircem, mehaničarem u „Renou“. Nasmejao se kada je to rekao. I ja sam se nasmejao. Sve je bilo tako tužno, rekao je Oko. Njegov prijatelj koji stiže u seoce u taksiju prekrivenom crvenkastim prahom, deca koja trče za nekim insektom kroz suvo šipražje, vetar koji je duvao kao da donosi dobre i loše vesti.
Uprkos molbama Francuza, nije se vratio u Pariz. Nekoliko meseci kasnije dobio je od njega pismo u kome ga je obaveštavao da ga indijska policija ne traži. Izgleda da ljudi iz bordela nisu podneli nikakvu prijavu. Uprkos toj vesti, Oko je i dalje imao košmare, jedino se promenila odeća ljudi koji su ga privodili i ponižavali: umesto policajaca sada su to bili žbirovi iz sekte kastriranog boga. Krajnji rezultat je bio još užasniji, priznao mi je Oko, ali već sam bio navikao na te košmare i na neki način sam uvek znao šta će se desiti u snu, znao sam da to nije stvarnost.
Potom je u selo došla bolest i dečaci su umrli. I ja sam želeo da umrem, rekao je Oko, ali nisam bio te sreće.
Nakon što se oporavio u jednoj kolibici koju je kiša svakodnevno razarala, Oko je napustio seoce i vratio se u grad u kome je upoznao svoju decu. Malo se iznenadio kada je video da nije bio toliko udaljen koliko je mislio, njihov beg je bio spiralan i povratak je trajao relativno kratko. Jednog popodneva, tog popodneva kada je stigao u grad, otišao je da poseti bordel u kome su kastrirali dečake. Njihove sobe bile su pretvorene u stančiće u kojima su se nagomilale čitave porodice. Hodnici, kojih se sećao kao samotnih i žalosnih, sada su vrveli od dece koja su jedva umela da hodaju i staraca koji više nisu mogli da se kreću i jedva su se vukli. Sve mu je izgledalo kao prizor iz raja.
Te noći, kada se vratio u hotel, nije mogao da prestane da plače zbog svojih mrtvih sinova, zbog kastriranih dečaka koje nije poznavao, zbog njihovog izgubljenog detinjstva, zbog svih mladih koji više nisu mladi i zbog mladih koji su umrli mladi, zbog onih koji su se borili za Salvadora Aljendea i zbog onih koji su se plašili da se bore za Salvadora Aljendea; pozvao je svog francuskog prijatelja, koji je sada živeo sa nekim bišim bugarskim dizačem tegova, i zamolio ga da mu pošalje avionsku kartu i nešto novca da plati hotel.
I njegov francuski prijatelj je rekao da će, naravno, odmah to uraditi, i takođe je rekao: Kakav je to zvuk? Ti plačeš? I oko je rekao da plače, da ne može da prestane da plače, da ne zna šta mu je, da plače već satima. I njegov francuski prijatelj mu je rekao da se smiri. I oko se nasmejao, ne prestajući da plače, i rekao je da će to učiniti i prekinuo je vezu. A onda je nastavio da plače bez prestanka.
Bojana Kovačević Petrović: Antologije hispanoameričke priče „Večita smrt od ljubavi jača“, Tanesi, Beograd, 2012.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica