Džejms Lezdan (1958, London) objavio je dva romana, nekoliko zbirki poezije i pripovedaka. Na osnovu pripovetke „The Siege“ Bernardo Bertoluči je snimio film „Besieged“. Napisao je memoare „Give Me Everything You Have: On Being Stalked“. Živi u SAD. Vikend priča ilustrovana je fotografijama Snežane Baralić Bošnjak sa Venecijanskog bijenala 2017.
„Fino ste ručali, gospodine Brajer?“
„Odlično.“
„U Sorlizu?“
„Ne, u nekom… kineskom restoranu.“
„Zvala vas je supruga.“
Okrenuo je kućni broj: javila mu se žena:
„Gde si do sad, zaboga?“
„Izvini, draga. Odužio mi se ručak…“
Baš je čudan taj osećaj, to što joj ponovo laže. I to o sahrani!
„Doći će nam Tom. Svrati do Dalglišiza, molim te, i kupi jednog lososa. Divljeg, šta kažeš? U stvari, bolje da odeš odmah, da ne prodaju sve.“
Bio je jul i bilo je vrelo. Koračao je polako i razmišljao o obredu s kog se upravo vratio. Od tek nekolicine ožalošćenih poznavao je samo advokata koji ga je pre deset godina i upoznao s Mari i koji ga je prošle nedelje obavestio o njenoj smrti.
Ta ga je vest zaprepastila: nije ni znao da je bila bolesna, ali, opet, nije je čitavih sedam godina ni video. Plakao je neobuzdano tokom cele službe.
Prodavac u Dalglišizu izvukao iz sloja algi i leda ribu dužine sopstvene ruke.
„Odgovara?“
„Dobra je. Da li biste mogli…“
„Da je rasporim i očistim, gospodine?“
„Da, molim vas.“
Čovek je kratkim nožem razrezao stomak stvorenja i istresao orošena, sivkasta creva u kantu. Oplaknuo je pegavu mrežu krljušti i crveno meso unutra, potom zavio ribu u papir i ubacio je u kesu. Riba je bila petnaestak centimetara predugačka da stane u frižider u kancelariji.
„E sranje.“
Sišao je u magacin. Posvuda su ležale lepljive mišolovke s mrtvim miševima i bubama, ali tu je ipak bilo svežije nego na spratu. S nelagodom je stavio ribu u fioku starog metalnog ormarića za dokumenta.
Ostatak popodneva proveo je radeći na novom spisku stanova za izdavanje. Kad je završio, pekle su ga oči. Bilo je već kasno i morao je da juri do stanice metroa. Oznojan i zadihan, uleteo je u stanicu Čering Kros taman na vreme da uhvati voz u šest i četrdeset.
U vozu, prepunom ljudi koji su pošli na vikend van grada, opet se setio Mari. Ponekad bi mu pevala neku luckastu pesmu, usta prislonjenih uz njegovo uho kao da mu šapuće tajnu. Prisetio se čudne osamljenosti koja je odlikovala njen život u Londonu; njene još čudnije ravnodušnosti prema toj osamljenosti. Nisu imali para da stalno iznajmljuju sobu u hotelu, pa bi se stoga pretvarali da je ona klijent kog zanima jedna od nekretnina koju zastupa njegova firma. Svaki dom u koji bi ušli predstavljao je poseban svet. Vođenje ljubavi u „raskošno uređenoj viktorijanskoj kućici“ili „ušuškanom stanu s bašticom“ bilo je putovanje u niz mogućih života od kojih je svaki sa sobom nosio određeno nehajno uživanje: jednog popodneva bili bi otmeni bogataši, sledećeg dvoje razuzdanih studenata… Čitave tri godine bio je najsrećniji i čovek s najviše sreće na svetu. Mari ga nikad nije prisiljavala da napusti porodicu i to je takođe smatrao velikom srećom.
A zatim je ona, iznenada, okončala njihovu vezu. „Zaljubljena sam u tebe“, rekla mu je tada otvoreno, „i to počinje da me boli.“
Ispred stanice ga je čekala supruga.
„Gde ti je losos?“, upitala ga je.
Iznenada ga je obuzeo užas.
„Ovaj… Zaboravio sam ga.“
Ona se naglo okrenula, pa potom opet na tren pogledala u njega.
„Koja si ti budala“, rekla mu je. „Koja si ti neviđena budala.“
Prevela s engleskog: Bojana Gajski
Severni bunker, br. 21, 2013. (časopis je izlazio od 1999 – 2013, urednik Srđan Tešin, prim.korzoportal)
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica