Hasan Blasim (Bagdad 1973) poslednjih godina živi u Finskoj. Tek 2015. uspeo je da objavi knjigu na arapskom jeziku pod naslovom Izložba leševa. Blasimove priče, mada realistične, toliko su strašne da su prosto neverovatne, govore o izbegličkim patnjama i žanrovski katkad probijaju granice magičnog realizma. Nova vikend priča korzoportala.
Doneli smo sa sobom polunag avganski leš. Vukao sam ga zajedno s Adilom Selimom tri surove noći kroz šumu što je izgledala kao da nema kraja ni izlaza. Adil je svukao Avgančevu crnu košulju, a ja mu je omotao oko nogu i svezao rukave u čvor. Bila je to poslednja šuma, na samoj rumunsko-mađarskoj granici. Ali, posle samo desetak metara, košulja se raspala pa smo morali da ga vučemo za ruke. Sneg je padao otkako smo prešli reku. Sve sam to zaboravio. Mislio sam da spavam u zatvorskoj ćeliji moje vojne jedinice iz ratnih dana. Kad smo se u zoru probudili, ugledali smo mađarske vojne pse kako njuše Avgančev leš.
„Vaše ime i prezime?“
„Salim Husein.“
„Koliko godina imate?“
„Trideset.“
Zatim mi lekarka rukom dade znak da svučem gaće. Juče su nam uzeli uzorke govneta, danas je na redu dermatološki pregled. Upisala je neku napomenu u papire pred sobom, onda mrdnu malo prstom, pokazujući ovoga puta ozdo naviše. Navukoh gaće. Ne gledajući u mene, ona ispruži ruku prema vratima,pa ja obukoh ostatak odeće iizađoh. Za mnom uđe Adil Selim, za njim neki visoki momak Nigerijac, po imenu Džejms. Taj je na sebi imao kratke letnje pantalone sa suncem osmehnutim od uva do uva naštampanim na zadnjici i tanku košulju u bojama jamajčanske zastave, a bunio se što mu službenica koja je bila u našoj pratnji ne dozvoljava da izađe i popuši cigaretu.
Ostali su još samo Marokanac i jedan matori Kurd sa ženom. Bili smo novodošla grupa, sa punkta za prihvat izbeglica stigli smo jutros rano u bolnicu u pratnji jedne lepe devojke po imenu Enisa. Ona je Albanka i dobila je službu pošto je na istom tom punktu kao izbeglica provela pet godina, za koje vreme je naučila perfektno mađarski. Svako od nas drži u ruci kutijicu za uzorak stolice i plastičnu teglicu za mokraću. Marokanac se diže, raskopča kaiš na pantalonama i malo ga otpusti da bolje upaše svoju crvenu majicu, potom smešnim pokretom ponovo zateže kaiš. Utom Nigerijac Džejms izađe iz lekarske ordinacije ushićeno pritežući učkur na svojim kratkim pantalonama sa suncem kao da izlazi od prostitutke. Enisa nam skrete pažnju da će bolničarka svakoga časa doći da pokupi uzorke stolice i mokraće i požele nam da nalazi svima budu dobri. Bez ikakvog uvoda ispriča nam šta se dogodilo s grupom pre nas.
To se zbilo pre mesec dana. Kaže, stigla su desetorica mladića Somalijaca i s njima jedan dečkić. Jedan iz grupe pokupio je posudice za govno i sve ih on sam napunio, dok su ostali napunili samo posudice za pišaćku. Naravno, u laboratoriji su lako primetili da su uzorci stolice u svim posudama od iste osobe. Kad su to predočili Somalijcima, oni su se branili da u engleskom klozetu nisu nikako mogli da odvoje uzorak jer voda obliva govno i odnosi ga, zato je jedan od njih preuzeo zadatak na sebe: posrao se na pod toaleta i onda očas posla napunio posudice svima, računajući i onog dečaka.
Ja i Adil Selim stigli smo tri dana posle ostalih. Na brzinu su nas ispitali u vojnoj postaji na granici i sutradan ujutru uputili nas na punkt za prihvat izbeglica u jednom pograničnom gradu. Ne znam kuda su odneli Avgančev leš. Rekli su nam da će nas o njegovoj smrti ponovno i podrobno ispitivati u policiji i Imigracionoj upravi pošto nam stignu rezultati zdravstvenih analiza. Odveli su nas u karantin pri centru za prihvat izbeglica, jednu malu zgradu prislonjenu uz glavnu zgradu u kojoj su smeštene ostale pridošlice. Mađari nazivaju karantin slično kao mi u Iraku – karantina. Tu je bilo odvratno prljavo i vladala je gužva: Aganci, Arapi, Kurdi, Pakistanci, Sudanci, Bangladešanci, Afrikanci i nekolicina Albanaca. Na rezultate medicinskih analiza čeka se mesec dana. Sve novajlije hvata panika od karantina zato što analize pokažu kad neko ima tuberkulozu ili šugu, a takve prebacuju u pravu karantinsku bolnicu na periferiji grada i ne puštaju ih odande dok se ne izleče. Toga se većina najviše plaši, ne od same bolesti već od dužine perioda lečenja koji može potrajati i preko godinu i po dana. Iračani i Iranci ismejavali su to s tuberkulozom i šugom, smatrajući da te bolesti pogađaju samo Bangladešance, Pakistance, Avgancei Afrikance. U stvari, nalazi su to donekle i potvrđivali, jer su Iračani, Iranci i Kurdi uglavnom bolovali od veneričnih bolesti, najčešće od kapavca, koji se lečio tu, u samom prihvatnom centru.
Preko rumunsko-mađarske granice trebalo je da pređemo uz pomoć profesionalnog vodiča, švercera ljudi. On nam je u zoru saopštio da se spušta sve gušća magla, pa da se držimo jedan drugome za pojas dok ne stignemo do reke i ne pređemo preko nje na mađarsku teritoriju. Rekao je da on nije dužan da čeka nikoga ko stane u hodu i da treba da idemo bez zastajkivanja sve dok se magla ne digne. Trudili smo se iz petnih žila da držimo korak s vodičem. Zakleo sam se isledicima da je Avganac nastradao tokom prelaska preko reke, bio je potpuno malaksao i utopio se tako brzo da nismo stigli da ga spasemo. Ali izveštaj patologa pokazao je da je on umro od davljenja rukama, a ne od utapanja u vodi. Tada sam im iskreno i pošteno ispričao priču onak kako se zaista dogodila toga maglenog jutra.
Vodič je bio zalutao – bar tako nam je sam rekao – pa nam je naredio da zanoćimo u šumi. Zavukli smo se u svoje vreće za spavanje i tresli se u njima od studeni – možete pitati Džemsa, Nigerijca, ili Marokanca, ili starog Kurda, oni su prešli pre nas i ispričali su nam sve šta je bilo kad smo se ponovno sastali u pograničnom karantinu. Bio je to podli plan, vodič je znao da je do reke ostalo još samo kilometar kroz šumu, ali čamac koji je za nas ostavio jedan od njegovih pomoćnika iz nekog rumunskog sela uz granicu bio je dovoljan samo za pet ljudi. Zato je vodič morao da se otarasi trojice. Siguran sam da je odranije znao za problem s čamcem, i pre nego što smo se iz Bukurešta zaputili ovamo. Sačekao je nekih pola sata da se ušuškamo u vreće za spavanje, a onda je krenuo od jednoga do drugog, svakog bi lako kvrcnuo nogom i taj sistem je upalio – ja, Adil Selim i Avganac bili smo već učvrstili san, dok su ostali ili još bili u polusnu, ili uopšte nisu uspevali zaspati od hladnoće. I tako su nas ostavili u šumi da spavamo. Kad smo se probudili, shvatili smo da smo prevareni. Pođosmo da tražimo reku ne bismo li sami prešli u Mađarsku, ali bog stade razduvavati još gušću maglu – izgledalo je kao da to čini namerno. Trebalo nam je nekoliko sati dok smo stigli do reke. Studen beše Avgancu iscrpla svu snagu, nije bio u stanju ni da hoda i tresla ga je strahovita groznica. Ja i Adil, koji je bio baš zavoleo tog Avganca, zajedno smo ga nosili. Jadnik, nije se odvajao od nas i stalno smo se družili i takoreći zbratimili još otkako smo ga sreli tokom prelaska planina na iransko-turskoj granici. Adil mi reče da ja prvi pređem reku i, kad osmotrim i ispitam stvar, da javim njima dvojici na njihovu stranu i pokažem gde da preplivaju da ne bi zalutali u magli. Adil je rekao da će sam pomoći Avgancu i ja, kad bejah na suprotnoj strani, cepteći od zime, stadoh dovikivati Adila. Čuo sam ga kako uskače u vodu zajedno s Avgancem. Vikao sam nastojeći da ih vodim, malo potom začuh kako se batrgaju u vodi, Adil povika da se Avganac utapa, ja nadadoh dreku preklinjući da ga ne ostavlja… Buka od njihovog lepetanja po vodi najpre se pojačavala, onda se odjednom sve utišalo. Ja samo što nisam iznova uskočio u reku da im pomognem, ali tada ugledah Adila kako se promalja iz magle vukući za sobom mrtvog Avganca. Adil Selim briznu u plač, a ja odlučih da ne ostavljamo Avgančevo telo, iako je Adil u početku bio protiv toga.
Od tog događaja prošle su tri godine. Ja sada radim u izbegličkom kampu umesto one Albanke Enise, koja se vratila u svoju zemlju. Zaposlen sam kao prevodilac pri Imigracionoj upravi i svakog jutra pratim nove stanare karantina do bolnice. Ništa se uzbudljivo ne događa u mom životu, isti problemi s uzorcima govana i pišaćke i s nekima od imigranata koji odbijaju da se skinu goli pred doktorkom. Nastojim da zaboravim na rođake u mojoj zemlji, da uskladim ritam svog života sa sporim ritmom u ovom pograničnom gradu. S vremena na vreme odem na grob Avgancu, kog su sahranili ovde, na gradskom groblju, nedaleko od izbegličkog centra. Njegov je grob jedini bez krsta. Ljudi koji obilaze grobove svojih rođaka bacaju radoznale poglede na njega zbog uklesanog kuranskog stiha na spomeniku. Svake večeri izlazim u kafanu na piće, imam jednu ženu koja radi u cvećari i s kojom spavam,a koja me stvarno voli. Čitam novine na internetu, koji put po celu noć plačem. Ali se dugo nisam usuđivao da odem u posetu u budimpeštanski zatvor, gde boravi Adil Selim. Sve dok, jednoga dana, nisam prelomio i otišao da ga obiđem.
Moja poseta potrajala je samo nekoliko časaka. Reči su mi zvučale konfuzno s ove strane rešetaka:
„Dobro, Adile, ne znam šta si ti mislio, ali zašto si ga udavio? Ovo što govorim možda je suludo, ali – zašto ga nisi prosto pustio da se sam utopi!“
Posle kratkog ćutanja on mi s mržnjom odvrati:
„Ti si jedan kurvin sin i prevarant! Zoveš se Hasan Blasim, a svuda pričaš da ti je ime Salim Husein! Došao si ovamo da mi držiš lekcije, je li? Jebi se, drkadžijo jedan!“
Otpuhnuo je punim plućima dim od cigarete i vratio se u svoju ćeliju.
U povratku vozom bio sam nekako unezveren i u ustima sam osećao gorčinu. Želeo sam da odspavam, ali u mozgu mi je ključalo. Pokušavao sam da sredim događaje iz svog života, ali mnogi su bili izbledeli i potonuli u ambis zaborava: moj prvi susret s Adilom Selimom na jugu zemlje, naš plan da bežimo iz vojnog zatvora, iranski graničari koji su nas uhapsili, mučenje električnim žicama, susret s Avgancem… reka, Hasan Blasim, granica… Voz stade na nekoj stanici. Požurih do toaleta, a kad sam se vratio, neki debeljko beše zauzeo jedno mesto u kupeu. Na sedištu do sebe držao je mali kavez u kojem je bio jedan beli miš. Podigao je pogled s novina, ja sam ga pozdravio i on klimnu glavom u otpozdrav, pa se vrati svojim novinama.
Voz krete, čovek ispruži ruku prema meni na pozdrav i reče:
„Ja se zovem Saro. Žena mi je poklonila ovog krasnog miša za pedeseti rođendan.“
„Salim Husein“, odvratih i rukovasmo se.
„Čudno“, na to će čovek zagledajući me u lice. „Ja sam čitao mnoge vaše priče; vi ste pisac!“
„To mora da je neko drugi“, odgovorih. „Ja nemam nikakve veze s pisanjem. Radim kao prevodilac u Imigracionoj upravi. Doduše, kao gimnazijalac sam napisao nekoliko pesama, ali nikad ništa drugo.“
„Možda… možda ćete napisati nešto u budućnosti“, reče čovek.
Savio je novine i dodao:
„Ja sam rođen u godini Miša!“
Poče da mi priča o kineskim zodijačkim znacima, rekavši i da ljudi rođeni u godini Miša vole da pričaju o sebi i o tome kako žive. Oni su vrlo predusretljivi, ali i vrlo ambiciozni i teško im je da se slože s ljudima rođenim u drugim horoskopskim znacima. Vole da se raspravljaju i najveći im je problem njihova sebičnost. Ja zaključih da je odabrao znak Miša jer se toliko zanimao za miševe, a ne prema stvarnoj godini svoga rođenja. Opisivao je miša kao nežno i fascinantno stvorenje i mi pređosmo na ćaskanje o miševima i njihovim svojstvima, budući da je taj čova imao široko znanje o svemu što se odnosi na miševe. Razgovor me odvede do toga da izložim štošta o svom ličnom životu i o tome šta se dogodilo s Adilom Selimom i onim Avgancem. Da bih parirao njegovoj strasti prema miševima, ispričah jednu priču koje sam se setio.
Tokom mog detinjstva stanovali smo u kraju poznatom pod imenom Trg ratne avijacije, nedaleko od jednog vojnog aerodroma. Bio je to prljav kraj, gde je vrvelo od miševa, bubašvaba i muva. Svi smo nastojali da se ratosiljamo miševa, ali uzaman. Moja starija sestra, kao i ostalo ženskinje, postavljala je u kuhinji male drvene mišolovke i, kad bi se miš ulovio, završio bi ošuren, jer bi moja sestra uzvarila vodu i polila je po mišu – bio je to specijalni način pogubljenja. Bila je to, svakako, grozna smrt, a vonj ošurenog miša širio se dvorištem i po dan-dva. Moj deda je imao svoj sopstveni metod – imao je jedan dugačak štap na vrh kojeg je ukucao nekoliko eksera, pa bi hitrim zamahom pogodio miša na šta bi ovaj počeo da krvari i da jezivo cijuče. Sestra nikada nije usvojila taj metod, jer je ostavljao mrlje od krvi po podu i, poput ostalih žena iz komšiluka, i ona je u odnosu na miševe koji krvare preferirala ošurene miševe.
„Dopustite mi da vam kažem da lažete. To nisu vaše uspomene; zar to što ste upravo ispričali nije iz priče koja nosi naslov Zadnjica moje žene?“
„Ali molim vas, gos’n Saro!“, rekoh nameštajući se bolje na svom sedištu.
Čovek me mirno pogleda i reče:
„Slušajte me, mladi čoveče; možete li da mi, na primer, kažete ko je napisao pričuUbice i busola? Onu o Pakistancu koji je imao sveti kompas, i kako ga je on posle odneo iz Pakistana u Iran, i kako su ga tamo silovali. Vaš prijatelj Adil Selim ubio je Avganca da bi došao u posed tog kompasa, a kako je Avganac došao do njega, ne znam. Sve to zvuči kao neka pitalica ili banalna detektivska priča. Siguran sam da ćete tu stvar razjasniti u nekoj narednoj priči. I zašto ne napišete roman, umesto što pričate o svim tim likovima – Arapima, Kurdima, Pakistancima, Sudancima, Bangladešancima, i Afrikancima? Svaki od njih nosi u sebi neku tajnu, svaki je zreo za klasičnu romanesknu priču. Zašto trpate sva ta imena u jednu kratku priču? Neka istina izađe na videlo dana u svojoj jednostavnosti! Zašto ne uživate u životu?“
„Gospodine Saro, ne razumem o čemu govorite. Uzgred, vi govorite o istini, a ja u startu mrzim svakoga ko izgovara tu reč kao da je kakav prorok ili božanstvo. Možda ste čuli za Dželaludina el Rumija, islamskog mističara, sufiju, koji je umro 1273. Rumi kaže: ’Istina je poput velikog ogledala koje je palo s nebesa, razbilo se i rasulo u hiljadu komadića. Svak ima malešan komadić tog ogledala, a opet svak veruje da poseduje celu istinu!’“
Saro će na to:
„Ja znam za vašeg prijatelja Rumija, ali još nisam čuo da je to rekao. Čujte, miševi su slepi za boje, ali su u stanju da razaznaju tamnije i svetlije tonove, od crnog do belog, a to je sasvim dovoljno za predstavu o kakvoj-takvoj realnosti.“
Tu Saro zaćuta, ostavljajući me samog sa sobom. Izvadi iz torbe kolut sira i poče ga seckati i ubacivati komadiće u kavez mišu.
„Gos’n Saro, i vi ste izgleda stranac ovde, kao i ja?“, upitah ga.
„Tačno, ja sam iz Turske“, odgovori on sve vreme piljeći u svog miša.
„To je lepa zemlja“, rekoh.
„Zaista?“
„O, sasvim sigurno!“
„Ali proklinjali ste dane provedene tamo. U Istambulu ste jeli govna, kako ste se sami izrazili. Dirindžili ste kao magarac po restoranima i fabrikama za bednu platu“, izgovori Saro.
Zagledah mu se u lice ne bih li mu proniknuo u ličnost, a on nastavi:
„Nas dvojica se nismo sreli tek tako kako vi zamišljate. Sve već postoji u pričama.“
„Opet se vraćamo na temu pisanja?“
„Zašto da ne? To je jedna uzbudljiva ljudska delatnost“, reče Saro.
„Dajte da vas upitam, gospodine Saro, da li vas zanima književnost? Da li vi pišete?“
„Ne. Jedino što me zanima je život miševa“, odvrati on.
Voz ponovo stade. Gospodin Saro navuče kaput, uze svog miša i ode.
Onda se vrati, proturi glavu kroz vrata kupea i upita:
„Zašto u ovoj priči ne navodite svoje pravo ime? Vaš prijatelj Rumi veli ’Na svetu nema ničega izmaštanog, a bez imalo istine.’“
Odgovarajući, želeo sam da ga zamolim da ne odlazi i ne ostavlja me samog:
„Rumi takođe kaže: ’Videli ste sliku, ali vam je značenje promaklo.’“
Sarov odgovor bioje:
„Uzgred, ja mrzim miševe…“
Voz krete. Jedan kutnjak me je boleo. Popih aspirin i pokušah da se opustim. Nezainteresovano sam prelistavao novine. Na zadnjoj strani bila je vest o nekom slučaju trovanja:U nedelju jedna Belgijanka je isplovila na izlet svojim brodićem. Povela je psa i ponela nekoliko limenki koka-kole, svog omiljenog napitka. Pošto je složila limenke u frižider, upustila se u igru s psom tako što mu je trljala penis. Sledećeg dana žena je preneta u bolnicu i stavljena na odeljenje intenzivne nege, da bi tri dana kasnije preminula. Pas je predat u azil za pse lutalice, a po obavljenoj autopsiji ženinog leša utvrđeno je da je uzročnik bila pacovska mokraća na konzervama koka-kole, od koje se žena zarazila jednom bolešću koju izaziva bakterija spiroheta. U cilju istrage, policija i zdravstveni radnici obišli su samouslugu u kojoj je dotična Belgijanka kupila konzerve koka-kole. Za pacovom se i dalje traga.
S arapskog preveo i priredio Srpko Leštarić
Irački Hristos, Geopoetika, Beograd, 2016.
PROČITAJTE I PRIČE DRUGIH AUTORA: uspomena-na-paulinu, simon-i-pola, portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani, cista-dusa, anarhija,ljubav-rad-gubitak, prica-sta-sve-hocu, 28-jul-1976, vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo