Javna akcija građana i novinara Radio Novog Sada sprečila je postavljanje LED ekrana koji bi zatvorio prozore zgrade koja je pod zaštitom kao delo arhitekte Đorđa Tabakovića i u kojoj se živi. Ovom prilikom bilbord teror je sprečen. Nedostaje li nam u Srbiji Idiotentest?
Kad vidimo kako se uništava grad!
U Švedskoj je 90-tih godina prošlog veka bio aktuelan slučaj izbeglice sa prostora bivše Jugoslavije kojeg su tamošnje vlasti uhvatile kako dinamitom lovi ribu u jednom od jezera. Ubrzo po hapšenju eks Jugosloven je poslat na psihijatrijsko ispitivanje kako bi se utvrdilo da li razume implikacije onog što je uradio i da li može biti procesuiran kao normalan.
Nešto slično dešava se u Nemačkoj kada vas uhvate da prolazite kroz crveno semaforsko svetlo. Prvi put platite kaznu, drugi put idete na nešto što se zove Idiotentest. Ovaj test koji košta koju hiljadicu evra sastoji se od jednog jedinog pitanja. Na papiru su krug obojen zelenim i krug obojen crvenim. Ispod kruga je pitanje – Gibt es Unterschiede? – Ima li razlike? Ponuđena su dva odgovora „ Ja“ i „Nein“. Odgovor „Nein“ vodi vas ka momentalnom oduzimanju dozvole, a odgovor „Ja“ vam omogućava da nastavite da vozite, pritom lakši za tu hiljadu evra koliko je koštao test.
A šta mislite da bi se hipotetički dogodilo kada bi vas vlasti u Švedskoj ili Nemačkoj uhvatila kako na fasadu zgrade koja je pod zaštitom postavljate LED ekran namenjen reklami jedne firme? Verovatno i test kod psihijatra i Idiotentest kako bi se utvrdilo u kom stadijumu ludila se nalazite. A zamislite da taj LED ekran zaklanja pogled ili potpuno prekriva prozore zgrade njenih stanovnika!? A baš to se nedavno desilo u Novom Sadu, na zgradi koju je projektovao Đorđe Tabaković i na kojoj do danas stoji natpis Dom novosadske trgovačke omladine. Da li bi morala da se samoorganizuju novinarska udruženja da vrše pritisak da se takav LED ekran ukloni sa zaštićene zgrade i njenim stanovnicima obezbedi korišćenje prozora, ili bi država reagovala zakonima i zaštitila svoje građane od ovakvog javašluka?
Novosadski LED slučaj / bilbord teror nije prvi niti jedini primer silovanja javnog prostora komercijalnim i banalnim sadržajima. Gradovi su puni sličnih primera gde se komercijalno opravdava kao sredstvo oglašavanja i pri tome naglašava da nema te sile koja može zaustaviti komercijalni interes. I onda se to protura kao neoliberalni kapitalizam zaboravljajući se pri tome da je jedna od njegovih glavnih odlika predvidivost zakona i red, a ne haos!
Država koja redovno ubira novac svojih poreskih obveznika i tvrdi da ume da sprovodi sopstvene zakone, ipak ostaje nesposobna da zaustavi divljanje komercijalnog nad javnim, ne retko i zbog toga što je ogrezla u korupciji. Ovo navodi građane da se samoorganizuju i odmetnu u hajduke, da prete protestima, da blokiraju ulice i troše svoje vreme (nenadoknadivi resurs!) uterujući pravdu za koju su već platili nadležnim državnim organima.
Nekolika pitanja su ovde zanimljiva i postavljaju se sama po sebi. Zašto neki naši građani/firme misle da su iznad zakona i jači od države? Ko im je to omogućio i zašto se ovoj pojavi ne staje na rep? Kako je moguće da neko izgradi dvospratnu vikendicu u zaštićenoj zoni priobalja ili podigne LED ekran na zaštićenoj zgradi bez straha od posledica takvih nedela i potencijalnog našeg Idiotentesta? Potom, potpuno je fantastično da kod nas postoji sada već snažan otpor nastojanjima da grad u kojem živimo izgleda lepo. Kada pogledate kako izgledaju neki naši stambeni objekti i na koji se način oni uklapaju u celinu, jasno vam je da investitor svesno siluje prostor. Možda je građanin suviše mali da spozna izvesnu širu sliku, ali šta rade država i njeni zavodi za urbanizam? Primer LED ekrana / bilbord teror u Novom Sadu nikako nije ulepšao prostor, već ga je nasuprot tome banalizovao i vizuelno devastirao. Zašto to radimo javnim prostorima u kojima živimo i kakva je akcija potrebna da bi se kod građana razvila svest o čuvanju javnog prostora? Da li je to akcija unutar školskog sistema? Odakle taj autovarvarizam i kako ga sprečiti? Na kraju krajeva, nemoguće je da narod koji toliko drži do svoje istorije radi sve u korist svoje štete, odnosno kako bi uništio sopstvenu baštinu? Da li nam je lakše da sve uništimo pa da, u nedostatku dokaza, sami izmišljamo narative prošlosti?
Zašto ovo pitanje ne dominira prilikom lokalnih izbori? Zašto je lakše naći život na Marsu nego u nekom lokalnom stranačkom odboru koji bi trebalo da ima plan o zaštiti javnog prostora i kulturnog nasleđa?
Naviknut na ovakav haos i uškopljenu državu naš građanin odlazi u svet i biva zgrožen količinom reda koji tamo vlada. Naučen da je lukavost pozitivna osobina, počinje da veruje da je i tamo svemoćan i počinje da, između ostalog, lovi ribu dinamitom. Neće mene, baš… E, kad bismo uspeli to da promenimo…? Da građanin u sopstvenoj državi spozna, kao i tamo negde, da i njega i sve koji unose haos u javni prostor očekuju sankcije. Da firma koja postavlja LED ekran zna tačno kolika joj kazna sleduje ako uzurpira javni prostor. Da građani ne moraju da se organizuju na dnevnoj osnovi u građanske milicije i isteruju pravdu koju bi država trebalo da isteruje. Kakav bi to bio divan dan…
PROČITAJTE I: veronauka-gradansko-i-hamlet-bi-se-zbunio, srbija-ne-pusi-u-2016, udo-i-nenormalno-u-2016