Hoće li Srbija postati država bez pušenja na javnim mestima? Ko to zna…? Ko puši k’o Turčin neka ide Tamonegde. Ipak, Država je ona koja određuje pravila za dobrobit svojih građana. Ume li Srbija da štiti svoje sužnje?
Kad čujemo da će zabrana rešiti problem
Sva je prilika da će u Srbiji pušenje na javnim mestima biti zabranjeno u nekom trenutku tekuće, 2016-te godine. Ili neće? Upitno je u toliko jer živimo u zemlji čijim procesima upravlja emotivno-kognitivni hir jednog čoveka, a u takvoj situaciji ko zna šta mu se može (ne)dopasti ili (ne)pasti mu na pamet. On je kao Kraljica srca u Alisi u zemlji čuda. Ali mi, poslovično dovitljivi smislićemo način na koji ćemo obesmisliti ovo pravilo. Ili će država jednostavno dići ruke od njegove primene posle 3-4 slučaja drakonskog kažnjavanja ljudi dovoljno nesretnih da ih stigne duga ruka domaće pravde. Mene zapravo čudi da se niko do sada nije setio da pušenje na javnim mestima proglasi nematerijalnom kulturnom baštinom, a svaki atak na isto nasrtaj na identitet. No živi bili, videćemo već.
Srbija je poligon za negovanje zabavnog metoda upravljanja društvenim problemima! Prvo odbijamo da prihvatimo da problem uopšte postoji. Ova faza ume da traje i vekovima. Potom, kud ćemo, priznamo da problem postoji, ali negiramo da je tako veliki. Kad konačno priznamo da je problem veliki, vreme provodimo u maničnoj autoviktimizaciji optužujući druge da su krivi. Bajazit, Čerčil, Molotov, Tito, Draža, Jovanka Broz, džihad i zelena transferzala, farmako industrija…
A godine lete…
A kada nas primoraju da shvatimo da možda nisu drugi krivi, ne prihatimo to skroz. Jesmo navodno krivci, ali optužimo nekog od nas da je za tuđ račun doveo do problema i njega potom, mrzimo. Kada shvatimo da nije ni to nego da je naša sreća, uglavnom, u našim rukama ni tada se ne bavimo problemom, nego mahom, što kažu u teatru, šmiramo i foliramo rešenja. Kasko? Pa, najlakše – zabranama.
Dragan Đilas, čovek čiji su politika i menadžment stajl utrli put Aleksandru Vučiću na način na koji je Sv. Jovan Krstitelj utro put za Isusa (bože me prosti), bio je apsolutni šampion ovakvog rešavanja problema. Videće nam gosti siromašne Rome – ogradi ih i, potom – iseli. Omladina nam razvaljena od alkohola – zabrani alkohol. Drvo navodno smeta – poseci ga. Bez trunke želje da se ma i zapita zašto su Romi siromašni, zašto se omladina alkoholiše i zašto nije u redu da svako pojedinačno (kao poreski platiša) odlučuje o sudbini javnog prostora.
Pitanje zabrane pušenja pitanje je šire strategije zdravstvene preventive. Sretna društva ulažu milione u tu preventivu kako bi uštedela stotine milona na troškovima lečenja. Nema tu velike matematike! U Norveškoj, na primer, proces zabrane pušenja počinje u obdaništu gde se mladi obrazuju o prednostima uzdržavanja od duvana. Kada stigne u godine da izlazi u kafane i klubove, mladi Norvežanin je potpuno obavešten zašto se to radi i koje su prednosti takvog ponašanja. Zato, valjda, oni samosvojno pristaju da se pridržavaju pravila – jer ih u potpunosti razumeju.
Zabranu pušenja kod nas ne prati nikakva strategija da se ta zabrana postavi u kontekst života, jer država baš i nema ideju kako se baviti preventivom – da ima verovatno bi, na primer, ulagala u amaterski sport, a ne u nacionalne stadione i ostale igraonice za sportsku mafiju. Bez tog konteksta, bez strategije, zabrana je baš samo to – zabrana, udarac na nešto što se smatra slobodnim izborom. I tako nastaje haos.
Mini bunt koji je usledio nakon Đilasove zabrane prodaje alkohola, koja se izvrdavala na 1001 Šeherezadin način i koje se pridržavao valjda samo Maksi na zaklanom beogradskom Cvetnom trgu, najbolje pokazuje o čemu pričam.
Nije dakle problem u zabrani pušenja na javnom mestu. To je dobra odluka. Problem je u njenom stihijskom karakteru zbog koje ne možemo da tvrdimo kakvi će biti njeni efekti. Da li je cilj proterati pušenje sa javnih mesta ili pušenje kao pojavu? Zdravlje stanovništva ne sme biti pitanje dnevnog trenda. Mi smo društvo koje stari i osim što starenjem nosi više zdravstvenih problema, smanjuje se i broj ljudi koji radom mogu da održavaju zdravstveni sistem funkcionalnim, ako se za ovaj sistem uopšte može reći da je i sada funkcionalan. Da li u takvoj situaciji možemo da ulažemo stotine miliona u lečenje, ili bi trebalo da uložimo milione u efikasnu i plansku prevenciju? Srbija 2050?
Moguće je da grešim misleći da ne postoji papir sa projekcijom smanjenja trenutnog broja pušača u sledećih, na primer, pet godina, ali bilo bi ga dobro pročitati. Kako se to kani postići, kojim merama, koja će biti uloga škola, poreskih organa, medija, zdravstvenih ustanova ili nevladinih organizacija u tom procesu? Kolike će to uštede doneti zdravstvenom sistemu i šta bi se moglo sa tim novcima dalje postići…
Ili da parafraziram Dositeja: Strategije i planskog razmišljanja braćo, konteksta i smisla, a ne ad hok zabrana i (medijskih) praporaca.
PROČITAJTE I: ludo-i-nenormalno-u-2016, behaton-diktatura-u-srbiji, zasto-srbija-cuti