Iz knjige priča Milete Prodanovića (Beograd, 1959) “O papagajima i predatorima” (Arhipelag, Beograd 2018), pisac i slikar. Piše romane (Večera kod Svete Apolonije, Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan, Vrt u Veneciji…), priče (zbirke: Agnec, O papagajima i predatorina…), pesme, putopise (Oko na putu, Povorka čudesa), eseje. Njegova proza prevođena je na 12 jezika. Izlagao je na više samostalnih i grupnih likovnih izložbi. Vikend priča „Laureat“. Živi u Beogradu. Foto: Sandra Kapetanović
Početak leta doba je godine kada naša univerzitetska dijaspora iz belog sveta, iz Severnih i Južnih Karolina, Dakota, Ontarija, Mejnova i Ohaja, pa pomalo i iz Kalifornije, pohodi stari kraj. Šljakeri, kompjuteraši, poslovnjaci i ini dolaze malo kasnije, u julu i avgustu. Ti ne suviše dugi boravci za njih imaju višestruki značaj: posetiće stare roditelje, ukoliko su još živi, postarati se oko imovine, katastra, dokumenata, platiti taksu za grobnicu, jeftino popraviti zube, a budući da se većina njih u manjoj ili većoj meri bavi pričama o zapadnobalkanskim nesrećama, starijih i novijih, uzgred održati živi kontakt sa predmetom svojih akademskih izučavanja…
Vaskolika profesorska i profesionalna populacija Sjedinjenih Država i Kanade, zemlje udruženog rada, planira život i do godine dana unapred, i zato je susret u restoranu Savska ajkula bio zakazan još početkom aprila. Ta birtija na makiškoj strani, daleko od poslednjih bučnih kafića na savskom jezeru, tokom decenija uspešno je negovala imidž mesta koje postojano propada, ali čija riblja čorba ne menja kvalitet. Kako se to veli u lokalnom žargonu – mesto nije provaljeno, nije potrebno rezervisati sto i zato se staro društvo sa studija, iz kinoteke i SKC-a, kako se to zbirno kaže, iz grada, opredelilo da svoj neformalni godišnji samit organizuje baš na tom mestu. Naši dijasporičari pronalazili su bezgranični šarm u lokalu koji je dugo bio opisivan kao „retro“ a odnedavno je uznapredovao do kategorije „vintidž“.
Ranijih godina znali smo da ostanemo do svitanja, u žučnim diskusijama, mahom političkim, ali otkako su nas nove tehnologije i izvesna rezignacija uzeli pod svoje – veći deo večeri i noći provodimo piljeći u ekrane. Gazda, ribara starog sin, nije našao za shodno da dotera inventar, popravi rustične klupe i zameni krnjave tanjire, ali je zato uveo bežični internet. Milina.
Ta mogućnost lagodnog priključenja na informatičku mrežu donekle je promenila karakter naših susreta, utišala argumentaciju i dodala jednu, moglo bi se reći, globalnu dimenziju: sve što bi se pomenulo u trenu je za stolom dobijalo vizuelnu ili tekstualnu ilustraciju. Vikipedija, potajni porok svih akademskih lica, u Savskoj ajkuli je često preuzimala ulogu vrhovnog arbitra.
Ovogodišnji samit je, naravno, bio sasvim u senci događaja koji se zbio nekoliko dana ranije: u spektakularnoj eksploziji okončao se život Petra Koljenšića poznatijeg pod nadimcima Pekan ili Kole. Od siline detonacije pokidala se tramvajska kontaktna mreža, iskrivile su se šine i u srču pretvorili obližnji lokali, uključujući i kafić u kojem je kontroverzni biznismen popio svoj poslednji espreso. Delovi tek uvezenog ojačanog Leksusa RX 450h sa zatamnjenim staklima razleteli su se u radijusu od nekih dvesta metara, a lančani požar i niz sekundarnih eksplozija pretvorio je sva vozila na parkingu u nagorele metalne skelete. Orah u središtu zelene površine iščupan je iz korena, a na obližnjim zgradama cela su ostala samo okna koja su bila otvorena. Pravo je čudo – pisalo je u skoro svim novinama – što je pored Koljenšića smrtno stradao jedino njegov telohranitelj Milojko Vasilić, poznatiji pod umetničkim imenom Mikan Znojavi. Desetak prolaznika je hospitalizovano zbog opekotina i posekotina izazvanih staklom, a broj onih koji su zbrinuti na licu mesta procenjuje se na dvostruko toliko.
Mlađani ministar policije na vanrednoj konferenciji za štampu rekao je da „način na koji je izvršeno krivično delo ne podseća na rukopis nijednog od klanova koji deluju na našim prostorima“. Nije bilo dovoljno to samo reći – na površini Šonetovog tableta u trenu se pojavi individua okićena podrugljivim nadimkom i za govornicom nam je sve to ponovila sa zabrinutim izrazom lica…
Društvenim mrežama, po prirodi stvari sklonim panici, prostrujala je informacija da su ISIS i Al Kaida počeli da deluju na našim prostorima.
Keza, čija je letnja rezidencija u roditeljskom domu u Bariču, rekao je da se gusti crni dim video sa njegove terase. Mislio je da se zapalila neka fabrika ili naftni terminal kod Ade…
– Ne mogu da shvatim – dodao je – da jedan takav lik može da bude do te mere neoprezan.
Šone je spremno podsetio na izlaganje jednog od odavno upokojenih mislilaca iz filma Vidimo se u čitulji koji je rekao da kada neko hoće nekoga da ubije tu valjane zaštite nema.
– Samo je osoba iz njegovog najbližeg okruženja mogla da nafiluje kola tolikom količinom eksploziva – zaključio je Šone.
Svi klimnuše glavom u znak dubokog razumevanja.
Za razliku od nas trojice „domaćih“ drugari sa idiličnih kampusa bili su veliki poznavaoci prilika u zapadnobalkanskom podzemlju tako neraskidivo povezanim sa raznoraznim državnim službama. Složili su se da je u poređenju sa svim onim što su beogradske ulice videle tokom poslednje decenije dvadesetog veka i od početka trećeg milenijuma smaknuće Koljenšića predstavlja „kvalitativni pomak“.
Htedoh da ih zamolim da mi objasne šta se tačno podrazumeva pod odrednicom „kvalitativni pomak“, ali odustadoh.
Neko je nekoga, znaju oni i kada, zavrnuo za oveći tovar belog praha, negde u Karibima, tamo gde palme njišu grane, i nad gazdama postoje gazde, nezamislivo veliki igrači, nervozni su – nisu to grami i hiljade, to su tone i milijarde… I od tada teče lanac osveta. Pekan, visoko pozicioniran u tom lancu, bio je pod pritiskom da otkrije ko je sklonio tu poveliku pošiljku, nije uspeo i ovo što se dogodilo je sasvim logičan epilog.
– Sasvim logičan… – začu se sa nekoliko strana.
Velja, prvi među dijasporičarima koji je osvojio tenjur i to na univerzitetu iz „Bršljanove lige“ konstatovao je da je ubistvo tog čoveka već danima jedina tema u svim rijaliti programima koji se emituju na ovdašnjim televizijama.
– Čekaj… – umeša se Piko – Nemoj mi reći da to gledaš… Sediš u Americi i gledaš orangutane zatvorene u kič ambijentima?
Gleda. I nije jedini. Ispostavilo se da su skoro svi za stolom, koristeći se prednostima satelitske i digitalne tehnologije, pratili zbivanja u najnovijem „rijaliti“ zbitiju nazvanom Obor. I Obor je bio, ako je verovati stručnjacima, „kvalitativni pomak“ u odnosu na prethodne cikluse ponižavanja očajnih ljudi pred kamerama.
Na Džon Hopkinsu je za sledeću godinu najavljen veliki skup o dramaturgiji i implikacijama „rijaliti formata“. Trodnevni. Šone to prati iz profesionalnih pobuda.
– Svi učestvujete na tom skupu?
Nije bilo odgovora.
– A jeste li znali da je Pekan bio pesnik?
– Naravno, ko to ne zna…
– Evo, na primer, ja nisam znao. Nisam znao da je bio jedna lirska duša. Naprotiv, koračajući gradom i pogledom prelazeći preko naslovnih stranica šarenih tabloida koji kevću sa svih kioska stekao sam sasvim drugačiji utisak.
– Pre manje od mesec dana dobio je neku važnu pesničku nagradu. Što prevrćete očima? Ne verujete mi?
– Jeste, jeste, video sam na „fejsu“… Šonetov nekadašnji profesor je bio predsednik žirija. Jablan Seničić, sada je profesor emeritus, tako su ga predstavili u novinama. On je, kako se sad to kaže besedio na svečanoj akademiji pod otvorenim nebom…
U Pikovoj ruci stvori se telefon na kojem za tren oka prizva novinski članak:
– Pesnička nagrada „Strune Vile Raviojle“ koju dodeljuje mesna zajednica Jastrebov Laz tradicionalno se svake prve subote u junu uručuje na impresivnim ruševinama srednjovekovnog grada Braniča. Narodno verovanje kazuje da je baš na ovom mestu živela čuvena vila iz narodne poezije, družbenica Kraljevića Marka. Ovogodišnji dobitnik nagrade koja se sastoji iz umetničke slike i novčanog iznosa je ugledni preduzetnik i ktitor a pre svega po vokaciji poeta iz Beograda Petar Koljenšić za zbirku pesama i poema Zadata reč…
– A kad je već otpočeo čitalački čas, da se i ja pridružim – reče Keza i maši se za svoj mobilni telefon. – Možda da čitamo naizmenično, imam i ja nešto interesantno.
– Pa to će, dragi drugari – zaključi Velja – biti nalik na nekakvo pozorište, da kažemo duodrama…
– Ne prekidajte me… Svoju svečanu besedu profesor Seničić otpočeo je biografijom pesnika: Naš slavodobitnik Petar Koljenšić rođen je u časnoj porodici od oca Radovana koji je, kao i toliki Koljenšići prije njega, svoj život posvetio borbi za slobodu i obraz. Sa svega petnaest godina uzeo je pušku u ruke i krenuo put planina da se bori protiv okupatora. Iz rata je izišao sa činom kapetana. Bistrina i okretnost kao Božje uzdarje svim Koljenšićima opredijelili su da bude odabran za školovanje na vazduhoplovnoj akademiji Crvene armije koju je uspješno završio prije no što je došlo do nesretnog razlaza naše zemlje i Rusije. Usuđujem se da primijetim, otud u opusu našeg laureata ima toliko referenci na letenje, brzinu i tjelesni osjećaj slobode. Radovan je, nikad ne zaboravljajući ko je i što je, napredovao u službi i svrstao se u najuži krug ljudi koji su brinuli o bezbjednosti naše zemlje, kako od podmuklih napada sa strane tako i od unutrašnjeg neprijatelja.
– Čekaj, čekaj… zastani malo, sad je red na moj tekst: Francuska policija je u sklopu međunarodne istrage u Interpolovoj akciji nazvanoj „Presečeni konvoj“ otkrila jedan od „štekova“ u suterenskom stanu u kući 28 bis u ulici Molier u Nici. Veruje se da je taj stan koristila kriminalna grupa na čijem je čelu navodno Petar Koljenšić, državljanin Srbije, Crne Gore, Slovačke i Urugvaja. Tragovi u tom stanu u kojem, po iskazu suseda, mesecima nije bilo nikoga, odveli su policiju do još nekoliko mesta gde su, pored oružja i velike količine novca, pronađeni tragovi kokaina i skanka. Policija se najviše zadržala u napuštenoj upravnoj zgradi turističkog kampa na obodu šume u severnim predgrađima Nice. Na tom izolovanom mestu pronađeni su nagoreli delovi ljudskih tkiva, kao i acetilenska lampa za zavarivanje sa pripadajućim bocama. Na svim zidovima središnje odaje bili su vidljivi tragovi krvi. Nažalost, materijal za analizu u velikoj meri bio je kontaminiran kasnijim prisustvom životinja u prostoriji. U šumi blizu tog mesta pronađene su, plitko zakopane, nagorele duge kosti i delovi lobanje. Prvi rezultati forenzičkih analiza govore da su to po svoj prilici ostaci dve osobe. Takođe će biti istraženo da li su unutrašnji organi koji su početkom godine pronađeni u kesama u kontejnerima na različitim mestima u Nici i okolini pripadali istim osobama.
– Iako se, zbog prirode očevog posla često selio, pa zbog toga Petrovo formalno obrazovanje razumljivo nije imalo sistematski karakter, kod našeg laureata se od rane mladosti razvila ljubav prema pisanoj riječi. Ta naklonost nije se izgubila ni kada su ga profesionalni putevi, još u mladosti, odveli daleko van ove zemlje. Tamo, na Zapadu koji nas nikada nije volio postao je građanin svijeta i baš kao njegov otac nikada nije zaboravio iz kog je gnijezda poletio… Mnoge od njegovih rima upravo izražavaju bol zbog te sudbinske razdvojenosti od tla na kojem se poniklo…
– Pored opisa policijske istrage u nekoliko lokalnih i nacionalnih tabloida, vesti o akciji u Nici daje i Liberasion u kojem se, uokvirena, može pronaći Koljenšićeva sažeta biografija. Ističe se njegova uloga u ratovima na Balkanu, pre svega, u Slavoniji i Bosni, gde je neko vreme boravio u paravojnoj jedinici notornog gospodara rata Ražnatovića sa kojim ga, pored sličnosti u poreklu i biografiji, vezuje i predratno poznanstvo. S prestankom ratnih dejstava Koljenšić se uspinje u balkanskoj kriminalnoj hijerarhiji i preuzima velike poslove transporta kokaina iz Latinske Amerike. Veze u carinskim ispostavama Rijeke, Trsta, Marseja, Đenove, kao i u većini uprava za narkotike u policijama mediteranskih zemalja pomogle su da se posao uhoda i razvije do neslućenih razmera… Veruje se da Koljenšić slobodno putuje koristeći se lažnim imenima i prepravljenim pasošima, ali i da veći deo vremena provodi na Balkanu kao ugledni građanin.
– Koljenšićeva poezija potekla je iz sȃmog srca naroda. On narod poznaje, poznaje njegovu dušu. Moramo napomenuti da prvi stihovi u zbirci Zadata reč nastaju u vrijeme kada je naš pjesnik, sticajem okolnosti, živi daleko od rodne grude. Naš slavodobitnik objedinjuje dvije, usuđujem se reći, najveće arhetipske uloge naše civilizacije, ulogu ratnika i ulogu pjesnika. U njegovim su stihovima, kao kod Homera, neraskidivo srasli mač i pero.
– Policiji u Đenovi pre dva meseca predao se Rato Korenovica zvani Ćutuk, za kojim je bila raspisana crvena poternica. Stanje u kojem se Korenovica nalazio policija opisuje kao „kritično“. Prostrelna rana na butini sama po sebi nije mogla biti fatalna, ali je činjenica da se Korenovica danima skrivao dovela do sepse koja je ugrozila njegov život. Pored ostalih podataka važnih za rekonstrukciju puteva prekookeanskog transporta narkotika, Korenovica je italijanskoj policiji dao iskaz koji je u velikoj meri razjasnio obračun sa čijim se posledicama susrela policija u Nici. U zamenu za status svedoka saradnika, Korenovica je ispričao šta je o tom slučaju saznao od Milojka Vasilića, Koljenšićevog saradnika i telohranitelja. Prema tom iskazu, Koljenšić je sumnjičio Lazara Kotarca, na poternici srpske policije označenog i kao Laza Svileni, i Veselina Devića zvanog Vesko da su pripadnicima suparničkog Goričkog klana „tipovali“ podatke o velikom transportu koji je, umesto u Rijeci, završio najverovatije u luci Bar. Namamivši ih u Nicu, Koljenšić i Vasilić su dvojicu osumnjičenih držali vezane i tukli bezbol palicama nekoliko dana ne bi li od njih izvukli priznanje i imena ljudi umešanih u zalutali transport. Kada to nije dalo rezultate, prebacili su ih u nekakav kamp, Korenovica nije umeo da objasni kakav i gde, budući da je samo prenosio ono što mu je Vasilić ispričao, tačnije ono čime se hvalisao. Vasilić je, po Koljenšićevom nalogu, pribavio acetilensku lampu za zavarivanje pa su najpre onesvešćenog ili tek preminulog Kotarca palili tom lampom. Koljenšić je, rekao mu je Vasilić, nagorele delove butine sekao nožem i terao Veselina da ih pojede. Govorio je: „Aj’ probaj ražnjiće…“ Kasnije su nekim tučkom za meso razbili lobanju i jednom i drugom, istranžirali ih i delove mekih tkiva rasporedili u vakumirane kese, te potom tokom nekoliko dana, odneli na različita smetlišta u širem arealu Nice.
– Čestitajući našem laureatu i želeći mu još mnogo stihova koji će se upisati u poetsku baštinu našeg naroda – završavamo riječima najvećeg od svih pjesnika, Koljenšićevog duhovnog i krvnog pretka: Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi…
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica