Već duže vreme razmišljam o knjizi koja bi se bavila učinkom i biografijama brojnih gradskih, opštinskih, pokrajinskih i republičkih komisija za nazive ulica, trgova i spomenika, od 2000. godine na ovamo. Što više razmišljam o temi to mi se više čini da bi to bio još jedan koristan Bedeker našeg propadanja. Evo zbog čega!
Kad čujemo da lokalna samouprava hoće da menja imena ulica i trgova
Iz Novog Sada je nedavno stigla vest da se lokalna vlast sprema da Trg Republike preimenuje u Trg Aleksandra Tišme. Na drugoj strani Autonomne pokrajine u Pančevu, lokalna vlast se sprema da iz parka ispred Gradske kuće ukloni spomenik udovicama i zameni ga spomenikom vojvodi Stevanu Knićaninu.
I Tišma i vojvoda Knićanin su, bez sumnje, svaki dostignućima u svojoj oblasti, zaslužili da ih se potomstvo seti spomenikom ili prostorom u gradovima. Pisac Tišma stvarajući iz Novog Sada, pišući o njemu, Knićanin braneći Pančevo u velikoj revoluciji 1848. godine. Tu, valjda, nije ništa sporno.
Ali šta su skrivile Udovice i Republika? Pa nemaju koalicioni kapacitet. Evo zašto.
Izuzetno je problematičan generalni odnos koji političke elite u našim lokalnim zajednicama imaju prema javnom prostoru. On se doživljava kao čisto partijska stvar, a ne pitanje od najšireg interesa čitave. Prosto, stranka A je osvojila toliko i toliko mandata, dakle stranka A postaje neprikosnoveni gospodar svega pa i ulica. Šta je bilo pre stranke A –ništa, šta će biti posle stranke A – opet ništa. The time is now.!
Kod nas naime ne postoji ni naznaka ideje da vam nešto (ipak) ne pripada uprkos tome što ste na izlaznost od 40 odsto dobili 20 odsto glasova i onda formirali vlast tako što ste pustili vašoj beskrupuloznosti da zasija punim sjajem igrajući da podjednako impresivnu alavost drugih.
Tako svaki naši lokalni izbori bivaju u očima pobednika shvaćeni kao mini – revolucija nakon koje pobednici hrle da se obračunaju sa reakcijom na svim poljima (često tako što će postati još gori nego oni). U situaciji stalne borbe, sada za očuvanje vlasti, trgovi i ulice postaju kao i sve ostalo čip u pokeru dnevne politike, ali i neka vrsta bilborda preko kojeg nam nova revolucionarna vlast poručuje kako i gde je ideološki pozicionirana.
Setite se, na kraju, povike koja je redovno nastajala po našim gradovima u kojima se pojavljivala ideja da se neka ulica nazove po Srđanu Aleksiću – ko danas želi da bude asociran sa mladićem koji je poginulo braneći jednog, pazi sad, muslimana. Želja da se beogradske vlasti pošto – poto legitimišu kao kiševske, bez ikakve prave suštine i pokrića, rezultirale su da ime Danila Kiša ponese bezmalo prolaz između dve zgrade. Itd, itd.
Svakoga bi, verujem, obradovala činjenica da su se vlasti Novog Sada prepoznale i identifikovale sa vrednostima Aleksandra Tišme ili da se u Pančevu vlast identifikovala sa slobodarstvomi hrabrošću vojvode Stevana Knićanina. To bi značilo da se stvari kreću nabolje. Ali da je to tako, te vrednosti za koje se tvrdi da se dele sa piscem ili vojvodom bi se manifestovale i u drugim oblastima. Tih manifestacija nema, a i kako bi ih bilo u uslovima zahuktale treće faze prvobitne akumulacije kapitala u Srbiji.
Kako je sve u ovom društvu PI AR, tako je najverovatnije i ovoj gospodi neki talentovaniji PI AR dojavio da bi ovo bilo zgodno za potrebe njihove legitimacije. Kad već rezultat manjka, bar bista i tabli ima koliko hoćete. A gle, slučajnosti, uskoro će izbori.
Tako javni prostori od javnog interesa i pitanja kojima bi trebalo da se bavi najšira zajednica postaju mesto ideološkog obračuna i stranačkog pi-ara. Na kraju, pitanje je momenta kada će se i proces političke rehabilitacije preliti na ulice i trgove, što će samo radikalizovati proces i od svake promene vlasti napraviti pravi cirkus.
Oduzimanje ove ingerencije iz ruku političkih partija i stavljanje u ruke nekakvog nezavisnog regulatornog tela u kojem bi participirali svi – od lokalne samouprave do civilnog sektora mogao bi da stvori kratkoročne uslove za ukidanje tržišta imena ulica i trgova. Još je bitnije onesposobiti partije da u pauzi između dva nameštena tendera bagatelizuju istoriju njenim uvlačenjem u trenutni dnevnopolitički kontekst, spram kojeg domaći rialiti šou deluje kao sastanak Kola sprskih sestara.
Zaštita kulture sećanja i sprečavanje partijskih aparatčika da iskaljuju svoje dnevno političke frustracije na javnom prostoru tako postaje još jedan front koji je otvorila naša tranzicija. Front javni prostori na kojem banalno i vulgarno pobeđuju bez ikakve dvojbe.
PROČITAJTE I: tibor-jona-anti-grad-na-vodi, tibor-jona-psihoticni-sokak-izbeglice-u-srbiji