Konceptualni umetnik Dragoljub Raša Todosijević preminuo je u Beogradu 3. decembra 2024. godine. Dobitnik je mnogih nagrada među kojima su „Sava Šumanović i Oktobarskog salona za životno delo. Ovaj razgovor snimljen je na 54. Venecijanskom bijenalu 2011. godine kada je predstavljao Srbiju, a objavljen je iste godine u novosadskom časopisu „Nova misao“. Piše: Bojana Karavidić. Foto: korzoportal
„Rođen sam 2. septembra 1945. godine u Beogradu i uvek mi je drago kada vidim ovoliko ljubitelja umetnosti koji su se okupili, žrtvujući se da bi pogledali moje radove. Mislim da treba nastaviti u ovom smislu. Najlepše hvala.“
Ovo je uz blagi osmeh, izgledom visok i tanan, izgovorio jedan od prvih konceptualnih umetnika na teritoriji Titove Jugoslavije Dragoljub Raša Todosijević prilikom otvaranja njegove izložbe „Svetlost i tama simbola“ u Paviljonu Srbije na 54. Venecijanskom bijenalu. Posle zvaničnog „presecanja vrpce“ razgovarala sam sa umetnikom na stepenicama ispred našeg Paviljona u Đardinima.
Forma je jedno, sadržaj drugo. Vi dekonstruišete formu?
Počeo bih drugačije. Od klasicizma traje ideja o razlici između forme i sadržaja, što je s moje tačke gledišta čista besmislica, a trajala je 200 godina. Kad smo bili deca, u kutiju od cipela stavljali bismo ciglu i ostavili je na sredini ulice. Prolaznika koji bi je šutnuo debelo je zabolelo, a mi smo se smejali iza ćoška. Ideja je da između onoga što čovek vidi i onoga što je unutra postane beznačajno. Takođe kao dete mislio sam da skulptura korepsondira sa idejom punog tela i kada sam video položenu skulpturu da je šuplja mislio sam – bože dragi, pa to je fikcija. Umetnost je u biti fikcija i ne korespondira, ona je obmana. Tu i počinje priča da li forma ili sadržaj. Onda sam se setio te davne dečje igre i od komada koji su izvan podsećanja na umetničko delo – čajnika uradio sam nešto i napunio ih betonom. Kada pogledate, to je bizarna gomila čajnika sa buvlje pijace, ali se sadržaj promenio i to je sada 800 kila teškog materjala. Jedno čovek vidi, a drugo postoji.
Znači, konstruište stvarnost?
Ne! Ali hajde da izbegnemo akademsko blebetanje. Ostajem sumnjičav prema datim vednostima, činjenicama, onome što su postale takozvane paradigme, a pogotovo u srpskoj kulturi koja je živela u eklektičnim, zbrkanim paradigmama. Teško je kao izraz, ali se uvek govori o originalnosti, povezivanju tradicije sa savremenom umetnošću i to je samo izgovor za ljude koji ne poznaju logiku razvoja umetnosti. Nazvao sam ih – ljudi koji žive među zbrkanim paradigmama i to je generalno srpska vizuelna umetnost. Nas nekoliko je krajem 60-ih godina prošlog veka počelo kao Fidel Kasto i Če Gevara kad su krenuli u revoluciju sa brda. Bili smo šaka klinaca koja se skupila u beogradskom Studentskom kulturnom centru, sa periferije mejn strima, globalne, pseudo velike kulture. Prirodno je da su nas odmah pljuvali. Rečeno je da su to što smo radili dečje budalaštine, import sa Zapada.
Ipak ste nastavili. Vaš život i nije odvojen od bavljenja umetnošću. Živite svoju umetnost?
Možda je lepše izraziti se ovako. Ljudi kažu, umetnik je pre svega dobar zanatlija. Ja kažem, ko misli da je umetnost zanat neka otvori zanatsku radnju, ili kiosk za prodaju umetnosti. Znate, umetnost je filozofsko stanje stvari, ne 99 posto rada i jedan posto talenta – ma nikako!!! Rad, rad, rad… ne! Ja sam 99 posto talenta i jedan posto rada !!! (smeje se)
Zahtevate aktivnog posmatrača?
I to je parola – koliko je umetnik investirao svog rada, toliko posmatrač treba da investira u razumevanje tog dela. To su naizgled proste stvari . Kad čitate knjigu morate… ma ne morate, ništa ne morate, ali treba da imate toliko znanja i energije koliko je piscu trebalo da napiše tu knjigu. Veliki je zahtev, ali ga ne treba očekivati. Iako treba da postoji postotak znanja, neka investicija poznavanja stvari. Razlog što nova umetnost nije bila prihvatana u Beogradu nije samo zbog radikalizma, već zbog blesavog konformizma. Mislilo se nešto lepuškasto, sakupljamo talenovane, umetnik je mala budala koja ima talenta. Čim se ispostavi da imate znanje, da treba da razumeš… kao kad govorite o istoriji brodarstva, bravama, vratima, morate da znate kako su se stvari događale. Da biste razumeli priču morate da znate predistoriju.
Čini se da kao da vas bolje razumeju u imostranstvu?
Tako je iz jednostavnog razloga. Tamo je školstvo drugačije konstituisano. Naše akademije su po definiciji akademizam i ne vrede pet banki. Prirodno je da ako odete u drugu zemlju, tamo klinci već u šestoj godini stoje u redu za velike izložbe u muzejima i sigurno da imaju veće elementarno znanje o kulturi nego naša deca. Ovi naši samo lažu i kažu mi smo talentovana nacija. Zamislite kada za neku naciju kažu da je talentovana! Znači da postoji nacija koja nije talentovana. To je apsurd.
Iako ne volite konvencije, ceremonije, čini mi se da ste danas u Veneciji zadovoljni?
Imam kratku priču Vila Duranta i to sam napisao za „Novu misao“. Kaže, nije bitno da otkrijete Ameriku već da istorijski realizujete to otkriće. Nije važno otići do tamo, nego i vratiti se natrag, realizovati sve mogućnosti otkrića. Umem to da uradim.
Prvi put je institucija iz Vojvodine bila producent izložbe u Paviljonu Srbije u Đardinima, na 11. Venecijanskom bijenalu . To je Muzej savremene umetnosti Vojvodine, komesar je Živko Grozdanić. I prvi put je dodeljena nagrada „Uni kredit“ koja je pripala Raši Todosijeviću.