Poslastičarnica kojoj se menja ime u svakom novom sistemu
Sedimo u kafeu u blizini nekadašnje čuvene novosadske poslastičarnice Dornštedter koja se zatim zvala Zagreb, sada je Atina. Laslo Vegel govori o urbanom nasleđu Novog Sada. Kako se promeni sistem tako se menjaju nazivi ulica, premeštaju se spomenici, postavljaju novi. Kako doživljava Novi Sad koji menja svoje toponime?
Laslo Vegel
Laslo Vegel kaže za Korzo portal:
Imam i interesantnu i žalosnu opasku. Poslastičarnica koju pominjete dugo se zvala Dornštedter. Osnovao ju je 1912. jedan pravi srednjoevropejac, došao je iz Slovačke u Sremske Karlovce, zatim u Novi Sad gde je otvorio poslastičarnicu sa samo četiri stola. Imao je ideju da ona bude po uzoru na bečke poslastičarnice. Između dva svetska rata dobro je radio i to mesto je zaista postalo kao bečki kafe. Ali posle Drugog svetskog rata nastao je problem. Kao što su 30-ih godina 20. veka dolazili i srpski oficiru u tu poslastičarnici, u godinama Drugog svetskog rata između1941. pa do 1944. dolazili su mađarski oficiri i gazda je zbog toga postao sumnjiv novim vlastima posle rata, što je značilo da je trebalo da bude ubijen. Njegov redovni gost to mu je došapnuo i on je pobegao pod drugim imenom u Mađarsku gde je nastavio da bude poslastičar. I 1945. sastali su se gradski oci Novog Sada da razmotre kako bi sada trebalo da se zove ta poslastičarnica, nikako ne po imenu tamo nekog sumnjivog kapitaliste Dormštetera. Odlučili su da novo ime bude Moskva. Problem je nastupio kada je došlo vreme Informbiroa tj. sukoba Tita i Staljina i eto skandala, u centru Novog Sada postoji kafe Moskva. Gradski oci zaključe da imamo valjda bliži bratski grad i odabrali su glavni grad tadašnje republike Hrvatske Zagreb i tim imenom su krstili poslastičarnicu. Mislili smo biće to za uvek.Međutim, 90-ih godina prošlog veka dogodio se sukob Srbije i Hrvatske i gradski oci ponovo su većali kako da se zove poslastičarnica. Nikako imenom tog ustaškog grada!? Razmišljali su – imamo mi valjda bliži bratski grad, to je glavni grad Grčke Atina. I tako je Zagreb postao Atina.
Novi Sad, Palata „Gvozdeni čovek“, Njegoševa ulica
Onda je došla privatizacija i pitao sam novog vlasnika kada je renovirao poslastičarnicu zašto se ne zove imenom prvog vlasnika Dornštedter, a on kaže da u ugovoru stoji da mora da ostane Atina. I sve to pričam Đerđu Konradu u Beogradu, a on pita – kako Beograđani nisu promenili ime hotela Moskva u Zagreb ili slično. Stvarno nisu, kažem ja! E, to je razlika između Beograda i Novog Sada. Mi se u ovom gradu stalno menjamo, hoćemo da uvek budemo dobri i prilagodljivi, nemamo svoj karakter, hoćemo da budemo veći katolici od Pape. To je veliki problem i nije od danas, traje poduže, iako su postojali kratki, sretni trenuci.
Taj trenutak je Tribina Mladih koji je obeležio ne samo grad nego i region. Vi, Laslo Vegel bili ste jedan od urednika u tom period?
Da. Tada su i Slovenci rado dolazili kod nas. Bio je to jugoslovenski centar. Nekako se u Novom Sadu čuvala dunavska ravnoteža. Ali ne samo za moju generaciju, već i za starije od mene.
Nova sala u KC Novog Sada koja nosi ime Tribina mladih u znak sećanja na nekadašnju kultnu ustanovu
Tu je izraslo više vojvođanskih generacija. Tribina je u kulturnom smislu možda najplodniji posleratni deo Novog Sada. Sa nekim ljudima iz tog perioda možemo ili ne moramo da se slažemo, to je drugorazredno pitanje, ali bitno je da je izrasla jedna ozbiljna generacija. Polja je bio ozbiljan časopis, Uj Symposion (Novi simpozijum). Dobro smo sarađivali, niko nije trebalo da nam pridikuje o bratstvu jedinstvu niti o srednjoevropskom prostoru, mi smo to doživljavili svakodnevno, zajedno.
Laslo Vegel
Kako se to izgubi, nestane?
Sadašnje podele nisu nove. Političari su smatrali da svako treba da ode u svoju maticu, pa su Polja otišla pod okrilje Dnevnika, Uj Symposion u Forum. To je bilo 80-ih godina,čak i 70-ih. Znači, etničko razgraničenje nije izmišljeno u višepartijskom sistemu, već u jednopartijskom. I tada su šefovi etničkih grupa znali ko je gazda u njihovoj etničkoj zajednici, pa je bilo lakše kontrolisati. Sada, u višepartijskom sistem to je loše komunističko nasleđe
Ni Aleksandar Tišma, ni Laslo Vegel, pa ni Žilnik, niste dovoljno prisutni na javnoj sceni grada?
Ne bih govorio o sebi, ali za Tišmu i Žilnika garantujem da je tako. Dodao bih nešto u vezi sa tim ljudima koji su meni bliski. Oni nikada nisu bili ljubimci sistema ni za vreme socijalizma, ni za vreme Miloševića, Tadića, a mislim ni sada za vreme Vučića. To je dobro, jer umetnik ni ne treba da bude blizak vlasti. On deluje prema svojim nahođenjima, osećanjima, principima, estetskim kriterijumima. To je u redu i ja se ne žalim. Ali je problem kada ima mnogo onih koji su bili ljubimci svakog sistema. A sistemi se menjaju, čovek ostaje. Jedan način razmišljanja ostaje – umetnik, stvaralac, intelektualac mora da ostane u predsoblju vlasti. I to je normalno.
Koliko je moguće da intelektualac bira svoj put? Šta o tome misli laslo Vegel?
Moguće je i ne treba da se udvara ni jednoj vlasti. U tom smislu i Tišma, i Žilnik u ovom gradu mogu da budu primeri za prethodno rečeno.
Žilnik je u intervjuu za Korzo pomenuo vas i AleksandraTišmu, vi njih, tako da ste kao neko intelektualno sveto trojstvo Novog Sada.
(Smeh) Pa tako nekako. I meni i Žilniku je danas žao što nema Tišme. Čini mi se da su i ovaj Grad i Pokrajina suviše brzo zaboravili svog najvećeg sina Aleksandra Tišmu.
Sinagoga u Novom Sadu
Proleće 2014. obeležila je Vaša predstava Neoplanta. Zatim je iz štampe izašao vaš roman Neoplanta ili Obećana zemlja – Grad roman. Rušite stereotipe o Novom Sadu kao idiličnom mestu?
Nemam razumevanja za šlagerski Novi Sad i Vojvodinu. Mene kao književnika najviše zanimaju sudbine i tragedije ljudi. Mislim da ovde život ima lepotu, ali i tragiku. No, prvo da kažem da Novi Sad u svakom smislu jeste jedna urbana tvorevina, dosta mlada. 1748. postao je Slobodan kraljevski grad. Osnovali su ga trgovci Srbi, Jevreji, Nemci Mađari i drugi, otkupili su svoju slobodu. Kao što vidite stvorio ga je građanski sloj, ne veleposednici. I to je najbolja tradicija. Ali protiv tog građanskog sloja je svaki sistem! I pre Prvog svetskog rata, pa između dva svetska, državni sloj koji se pre svega ugnjezdio u Beogradu bio je protiv autonomnog građanskog sloja u Novom Sadu (na Korzo pogledati tekst Odbrana i propast Zemuna). Posle 1945. u jednopartijskom sistemu potpuno su uništeni tragovi tog građanskog sloja koji je opstojavao kao neko podzemno osećanje sveta, u najboljem slučaju. I on, taj građanski sloj, dan danas ne može da izraste i da dobije pravo mesto u ovom gradu. Rane su duboke. U romanu se govori da je svako hteo da oslobodi Novi Sad – od Turaka, pa sve do Čačana. I Srbi i Mađari imali su taj trijumfalistički militaristički osvajački duh. Problem je u velikim konstruktima. Nisu se ovde vodile velike borbe, ali je postojala postkonfliktna situacija što je za nas bilo najteže. Zato nije čudo da se menjanju imena ulica, premeštaju spomenici. Znate, građanska forma podrazumeva kontinuitet. Kada sin razmišlja za koju partiju da glasa, on odmeri za koju je glasao njegov otac. Mi to nemamo. Sinovi sada glasaju za ovu, pa za onu partiju. Kakvo građansko nasleđe!? Živimo u mentalnom, urbanom i kulturnom haosu. Novi Sad je podeljen grad u kome nema ni pokušaja dijaloga između osoba različitih shvatanja. Partije to onemogućavaju, jer su njihovi članovi disciplinovana vojska, a ko nije u partiji on je marginalizovan.
Čini se da što je više partija, manje je mentalnih sloboda?
Jeste tako. Svaka partija zahteva gvozdenu discipline. Tako je i na zapadu. To nije ništa novo. Ali razlika je što ovde ne postoji autonomija institucija, a tamo postoji. U tim institucijama čovek može da deluje. Delokrug partija nije tako sveopšti kao kod nas. Mislim da neće mnogo vremena proteći kada će mis Srbije postati neki aktuelni partijski lider! A da ne govorimo o oblasti kulture gde partijama nije mesto. One treba da brinu o zakonima, porezima, standardu građana, kako funkcionišu grad i država, a to zaboravljaju i bave se stvarima koje nisu u njihovom delokrugu. Govorim pre svega o oblastima kulture, zdravstva… U zemlji postoje stručnjaci koji o tome brinu, a ne da to budu partije.
Neko je povukao paralelu između Novog Sada i Trsta kao rubnih gradova. Koje je vaše objašnjenje?
Pa ja sam to napisao! Ima srodnosti između ta dva grada, jer je to tzv rubna srednja Evropa, – granica Mediterana i Balkana, srednje Evrope i Balkana, a te granice se protežu od Trsta do Temišvara na dalje. Održan je jedan međunarodni simpozijum gde sam govorio zašto Novi Sad ne može da bude Trst koji jeste tragičan grad, kao i Temišvar s tom razlikom što se u Trstu više poštuje tradicija. Tamo znaju da je to nekada bila Austougarska monarhija, da je tada stvorena jedna kultura i neće da je eliminišu. Klaudio Magris i drugi značajni tršćanski autori smatraju da je ona i njihova, ne samo austrijska, zato što je na njihovom tlu stvorena i odmah je bila mešavina. Tršćani su prihvatili tu hibridnost, a u Novom Sadu je to teško, mada bi to bio naš adut, jer smo na važnom putu između Balkana i srednje Evrope, a ne treba da budemo ni jedno, ni drugo, već pomešano. Stalno govorim da ne negiram balkanski identitet, ali me on sam po sebi ne interesuje, već složen odnos između balkanskog i srednjeevropskog. Na kraju krajeva, to je apsolutno moderan osećaj u Evropi. Ono što imamo u svakodnevnoj kulturi Novog Sada sada uče evropski megalopolisi Berlin, London, Pariz… Oni su složeni kao što su nekad bili grad Novi Sad ili Vojvodina. Zato smo mi kao avangarda Evrope, a na čudan način to negiramo. Kao da se stidimo. Hoćemo da sve bude jednobojno, jednonacionalno. Postoji tolerancija za drugog, ali to se one izvan tog drugog ne tiče. Tako nastaje kulturna izolacija. A kultura ne podnosi okove, izolaciju. Ona je uvek nedisciplinovana. Politika želi da svako bude u svojoj kutiji i gotovo. Kultura je u tom smislu prevratnička, ne želi kutiju nego hoće da izađe iz nje. Veliki evropski pisci Bernhard, da ne pominjem Stendala, Getea, oni su bili izvan kutija. Ni Knez nije mogao Getea da stavi u svoju kutiju kada je kao dvorski čovek stvarao svoja dela na kneževom imanju. Mi danas nemamo ni pravih kneževa, ni kraljeva, a intelektualci žele da budu dvorski. To je paradoks intelektualca da nešto želi da bude što nije moguće i zato je taj intelektualni svet po malo smešan. Ima značajnih izuzetaka naravno, a oni drugi su u tom balkanskom, srednjeevropskom prostoru kao neka egzotična pojava i u njih treba sumnjati, držati distancu sa njima kako bi oni spoznali da nisu ono pravo naše. Istovremeno, u tom haosu identiteta mi više ne znamo šta je naše i onda konstruišemo, bežimo u te kutijice.
O tome sam često govorio kada sam pisao o balkanizaciji i provincijalizaciji Novog Sada – to su te kutije u koje nas smeštaju da prema nečijem tuđem mišljenju u njima mirno živimo. Tada se ne uklapaju ni turska kafa, ni šne nokle, ni sarajevski ćevap. A naš život podrazumeva da sve može da se konzumira zajedno.
Bojana Karavidić
Laslo Vegel Neoplanta ili Obećana zemlja – Grad roman, preveo s mađarskog Vicko Arpad, izdavač Akademska knjiga, Novi Sad 2014.
Ključne reči Vegel, časopis Polja, Uj Symposion, Neoplanta, Memoari jednog makroa, Aleksandar Tišma, Želimir Žilnik
akademskaknjiga.com/
www.novamisao.org/…/laslo–vegel-buducnost-mi-je-k.