O dizajnu u Americi i kod nas, o dizajnu učestvovanja, o nenaučenom dizajnu, o tome da li je tehnika važnija od kreativnosti – za korzoportal govori Zvezdana Stojmirović, profesorka grafičkog dizajna na fakultetu MICA (Maryland Institute College of Art) u Baltimoru.
Zvezdana Stojmirović
Zvezdana Stojmirović poslednji put bila je u Beogradu pre pet godina, a kada je došla ove godine, takoreći odmah po izlasku iz aviona održala je predavanje Kako sam deset godina predavala grafički dizajn – i ostala živa, u renomiranom Studentskom kulturnom centru Novi Beograd.
Zar je toliko bilo teško?
Proteklih deset godina i na ličnom i na profesionalnom planu bio je period velikih promena. Lično, od slobodne, neudate žene, postala sam žena u braku i majka dvoje dece. Vrlo je zahtevno i teško svakoj ženi da nađe ravnotežu i uskladi obaveze braka, majčinstva i ono što zahteva kvalitetan rad u dizajnu, kao i kvalitetan pedagoški rad. Trudila sam se da ostanem živa iz dana u dan. Isto tako, promene u mojoj profesiji u javnim komunikacijama uvele su u profesiju grafičkog dizajna veliki strah i veliku strepnju. Postavilo se pitanje, da li smo nepotrebni, da li smo postali prevaziđeni u doba kad svako ima kompjuter, kad svako može da nabavi grafičke programe, kad svako ima pristup stotinama fontova, to su te neke osnovne alatke za dizajn danas. Znači, kako opstati u ovom vremenu kada svako, običan čovek, laik može sebe da nazove dizajnerom ako skupi tih nekoliko stvari i počne nešto da petlja po kompjuteru?
Javnost su preplavili takvi radovi, taj neki „neučeni dizajn“, neki novi, naivni dizajn gde svako misli – “Zašto bih plaćao nekoga, kad mogu sam da složim brošuru, letak, da napravim web sajt, šta god mi je potrebno”. Dizajneri su ostali zatečeni, brinu se kako će dalje. To je bila promenljivost iz koje je trebalo ostati živom. Ja sam to navela kao prvi period mog predavačkog posla i puna sam optimizma za sledeći period. To sam želela da podelim sa publikom u Beogradu.
Zvezdana Stojmirović smatra da živimo u vremenu kada se rađa nova ideja – dizajn učestvovanja. Šta je to?
Dizajn je društveni medij, a dizajner ne bi trebalo o sebi da misli kao o nekom ko je zavučen u sobi pred kompjuterom i stvara odvojen od sveta. Dizajneri treba da rade u timovima, da pozivaju publiku, laike da sarađuju sa njima. Ne treba omalovažavati to što svi žele da se bave dizajnom već treba naći načina da se publika uključi u rad dizajna. To je dizajn učešća, što je neka nova ideja u dizajnu. Ova nova ideja na neki način menja ulogu dizajnera, od onog koji kontroliše izgled plakata od početka do kraja, on postaje medijator, on postavlja neke čvrste okvire u kojima publika može da učestvuje i da nađe sama svoj izražaj.
Evo primera! U Njujorku je jedna firma pre nekoliko godina bila pozvana da uradi redizajn simbola grada. Napravili su logo koji je imao tri velika, debela slova koja treba da budu ispunjena nekim sadržajem. Onda su napravili šemu po kojoj bi bilo koji Njujorčanin mogao da pošalje crtež, fotografiju i taj sadržaj bi bio postavljen unutar slova ili u njihovoj pozadini. Dakle, onaj ko je to smislio uradio je osnovnu grafičku kompoziciju, a sam sadržaj, šta je u slovima, šta je iza, okolo njih, to bojenje je prepušteno široj publici. Tako da je običan Njujorčanin bavio se on umetnošću, dizajnom ili ne, mogao da postane deo kampanje. Bilo je super rešenja.
O novom načinu rada sa studentima, o međusobnoj saradnji profesora i studenata, o novim tehnologijama koje menjaju sadržaj i način dizajnerskog rada. Konstatuje da u vreme kada je pre 25 godina završila studije nije bilo programiranja, nije bilo društvenih mreža, blogova, a sve to ostavilo je pečat i u profesiji dizajnera.
Govorim studentima da ne možemo da se oslonimo samo na ono što naučimo na studijama. Svi mi možemo da naučimo veštine i to važi za sve profesije, jer nije dizajn jedina profesija koja se menja, ali moramo da nastavimo da se menjamo. Studije i škola su ono razdoblje gde pre svega ne stičemo veštine, već moć učenja, da naučimo kako da saznajemo nove stvari celog života, doživotno proučavanje novih tehnologija, novih ideja, novih medija je nešto što postaje vrlo važno. Student danas ne može da se osloni samo na profesora kao na izvor autoriteta koji će njemu pružiti sve što mu je potrebno, mora da bude onaj kengur koji ume da skoči na Google, da pogleda kako se to radi, da snimi neki program, da petlja u njemu, da podeli to sa profesorom. Takođe učionica treba da postane laboratorija u kojoj se profesor odriče svog autoriteta i zajedno sa studentima uči.
Tako smo na našem Odseku izučavali nove medije, pa pored ostalog i trodimenzionalnu štampu. To nije nikakva novina danas, ali u dizajnu jeste bitan pomak da vi možete da napravite nacrt nečega i da to onda postane opipljiva stvar, trodimenzionalni predmet u tom printeru. Ja sam sa studentima izučavala kako to funkcioniše, kad recimo mašina ne radi, pokvari se, petljamo da je popravimo. Strah i trepet za profesora kad nešto ne funkcioniše! Nekada bi to bila propast, neuspeh. Danas je drugačije. mislim da su ti momenti frustracije, ti momenti snalaženja na licu mesta u radionici u stvari jako bitni i za profesore i za studente. Važna je snalažljivost sa obe strane, transparentnost jer se mi na akademijama snebivamo da priznamo da neke stvari ne znamo, to je napad na profesorski ego. Mislim da je važno da se skinu maske i da se shvati da je ono što smo naučili vrlo bitno i važno ali i da priznamo šta znamo i šta ne znamo, da je to promenljivo. Ideja o novim saznanjima u poznijim godinama je jako bitna za rad u dizajnu.
Danas je lakše raditi?
Kako da ne, to je ta genijalna strana novih tendencija u dizajnu i uopšte u kulturi. Na primer, u Americi kada je pre 20 godina neki dizajner hteo da izda knjigu on bi morao da skuplja sredstva, da nađe sponzore i da je objavi u najmanje hiljadu primeraka. Za tu klasičnu štampu je potrebno ulaganje. Danas postoje digitalne štamparije, svi su oglašeni na netu, postoje sajtovi, pošaljete svoj slog i tražite jednu kopiju za 10 ili 15 dolara, ili više kopija. Smanjenje tiraža je uslovilo da mladi dizajneri prave stvari koje pre nisu mogli. Isto tako grafička forma može da se primeni na razne materijale. Na primer, postoje sajtovi gde možete da pošaljete vaš na nacrt i da tražite da vam se to odštampa na nekom materijalu, svili, pamuku ili bilo kom drugom. Znači to su ti raznovrsni načini izrade koji su postali mnogo pristupačniji i time je kvalitet dizajna otišao na viši nivo.
Da li je tehnika važnija od kreacije?
Ovo nije moja originalna ideja, mnogi ističu da se uza svu tehnologiju ne smeju zaboraviti bezvremenski principi, večni principi dizajna. Ti večni principi to je ono što smo učili na fakultetu, teorija forme, teorija boje, tipografija, kako postići harmoničan slog, efektnu čitljivost. To su iste teorije koje su bitne i danas. Ali te bezvremenske principe treba primeniti na artikle dizajna koji danas postoje. Telefonski ekran je portal za sve, čitamo novine, knjige na telefonu, to su nove okolnosti na koje primenjujemo iste principe koje smo primenjivali na papiru, plakatu.
Prethodne ideje i razmišljanja Zvezdana Stojmirović je pretočila u knjigu u koautorstvu sa Helen Armstrong – Participate: Designing With User-Generated Content. Pišu o novoj ideju učestvovanja u dizajnu.
Istraživale smo načine na koje mi kao dizajneri možemo da obuhvatimo korisnike, čitaoce u našim projektima i radovima. Knjiga je lepo prihvaćena. Nije bio problem izdavanja, moja mentorka je poznata dizajnerka u Americi koja se zove Ellen Lupton, napisala je mnogo knjiga o dizajnu i pomogla nam je da nađemo izdavača. To je bilo jako uspešno, divan posao. Trenutno radim na drugoj knjizi, obrađujem kako postaviti osnove dizajna, preciznije osnovne lekcije iz dizajna za prvu godinu studija. U Americi je prva godina zajednička na svim akademijama bez obzira šta će kasnije student da izučava. U Americi, u svetu stvaralaaca svi studenti žele da se bave dizajnom makar donekle, to je in, cool, hip, nova profesija novog veka.
Pored predavanja Zvezdana Stojmirović je sjajno spojila dizajn sa finom umetnošću, radi sa klijentima, priređuje izložbe koje su rezultat istraživačkog i umetničkog rada.
Posle objavljivanja knjige u Baltimoru sam organizovala nekoliko radionica gde sam predstavila crteže, obrasce sa praznim nacrtanim slovima na papiru a svaki papir je imao po jedno veliko slovo. Učesnici su svaki list obeležili drugom temom a onda su popunjavali slova na tu zadatu temu. Tako je papir išao od jednog do drugog učesnika dok svi nisu ispunili sadržaj tih slova motivima iz našeg grada, koji su odraz njihovog mišljenja o gradu. Bilo je dosta kritičnih crteža i reči, izraza ljubavi prema gradu. To je slika grada. Obožavala bih to da radim u Beogradu. Radila sam to i u muzejima. Skupila sam Baltimorske abecede i stavila ih na jedan sajt i svako je mogao da ih skida i koristi kako želi. Postalo je to nešto baltimorsko, neki suvenir, digitalni suvenir, poklon gradu. Zbog ovog rada sam bila angažovana i od Kulturne agencije grada da napravim veliku postavku tih slova, reči Baltimor u glavnoj galeriji u gradu. To je jedan vidikovac gde dolaze brojni turisti. Tako su ta ogromna slova bila dobrodošlica turistima. Motive slova sam štampala i na majicama, svilenim šalovima koji su se prodavali u Baltimoru. Odlična kombinacija fine umetnosti, primenjene umetnosti. Što se tiče poslova sa klijentima, od kad sam postala majka imam malo vremena za razvijanje poslova. Ali ljudi me znaju još od vremena kada sam kao poslovni grafički dizajner u Njujorku radila za brojne muzeje i galerije. Tako dolaze sami do mene. Sad završavam sajt za ženu koja se bavi kulturom kretanja u svakodnevnom životu, radila sam logo za sajt koji se bavi poučavanjem matematike za decu. Radila sam nedavno i logo za jednu rusku crkvu u Baltimoru. Bio je to divan proces, jer je sveštenik razumeo šta znači kvalitetan dizajan i na koji način želi da se obrati ljudi.
Upoređuje našu dizajnersku scenu sa američkom i svetskom.
Moram da kažem da je ovo najduži period od kad nisam bila u Srbiji. Živim 32 godine u Americi, ali sam češće dolazila. Pratim sa daljine šta se ovde zbiva. U Americi nije baš trenutno cvetno doba dizajna. Nalazimo se u kriznim vodama kada govorimo o finansijama u Americi, pa brzo “otpadaju” sve aktivnosti koje se odnose na lepotu, komunikaciju i ulaganja u te oblasti. Situacija je takva da se misli kako je to trenutno nešto suvišno, za razliku od pre desetak godina. U centrima kao što su Njujork, San Francisko… sve cveta što se tiče dizajna, ali u drugim gradovima nije tako. Za razliku od Amerike u Evropi, pa i Srbiji dizajn postoji suštinski. Amerika je mlada zemlja, generalno niko ne obraća pažnju na dizajn, već na to kako da se zaradi, da se kupi najjeftinija, ali ogromna kućetina. Kič caruje Amerikom! Evidentna je pohota za predmetima, čovek bi radije kupio pet fotelja, jettinih, napravljenih u Kini koje će se razvaliti za 2 godine, nego jednu skladno dizajniranu.
Kod nas,u Srbiji, više pažnje se posvećuje principima lepote i dizajna. Naši su dizajneri dobri, posetila sam Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, pričala sa profesorima, videla završnu izložbu studenata koja je bila jako kvalitetna. Ovde postoji problem opstanka, dizajneri odlaze, pokušavaju da se probiju, snađu na tržištu. Mislim da je budućnost svetla. Sviđa mi se šta rade mladi dizajneri u Srbiji, ima sjajnih prostora gde se oni promovišu, recimo KC Grad u Savamali. To podržavam i bilo bi lepo da ima više takvih mesta.
Ljiljana Sinđelić Nikolić
PROČITAJTE I: slavimir-stojanovic-pomeram-svoje-granice, dizajn-na-drzavnom-nivou, takovski-ustanak-dobio-vizuelni-identitet