8+

Users who have LIKED this post:

  • avatar
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Korzoportal uz dozvolu autora – Zlatko Paković, prenosi jedan od njegovih tekstova koje objavljuje u redovnoj kolumni – Intelektualac u tranziciji  za beogradski dnevnik Danas. Dubrovnik! Foto Aleksandar Stanojlović.

DU 1

Dubrovnik

Tokom srpskocrnogorskog bombardovanja Dubrovnika gledao sam, u nekoliko navrata, iz Svetog Jakova, podno Žarkovice, na Stari grad, okupan suncem, kako se puši, a zvuk granata koje su udarale po njemu začuo bi se tek kad se izvije dim i zapršti prah razbijenog kamena. Odlazeći prijatelju u taj istočni deo grada, odakle se pruža blistav pogled na Lokrum i na Stari grad, uočavao bih na Žarkovici okupacione vojnike koji su dotle dograbili iz zemlje čiji sam državljanin i koja mi je otadžbina. Pretrnuo bih jer sam znao da me, na jednoj deonici puta ka Svetom Jakovu, posmatraju kroz snajper.

U Dubrovniku sam živeo nekoliko godina do jeseni te ratne 1991, kad sam se vratio u Beograd, započevši studije pozorišne režije. Tokom rata, svake zime i svakog leta, uspevao sam da boravim u Dubrovniku. Prošle godine, kad sam poslom ponovo došao, posle dve decenije, nisam znao ono što ću, nenadano, shvatiti tek kad se pogledam s prijateljima u oči.

„Otkad sam iz Grada“ (Držić), sasvim sam zaboravio u kojoj meri je on deo mog života. To, dakle, nisam ni mogao znati sve do onog trenutka u kojem ću se sa ljudima s kojima sam nekad drugovao pogledati u oči, nakon dvadeset godina. Ti tako čvrsto, u magnovenju, skopčani pogledi, jedan u drugi daleko prodrli, jedan iz drugog duboko zagrabili – to celo vreme u tilom času, to zajedničko oko prijateljâ u korenu vida, u kojem smo subjekti u sujeti drugog – to je moj Grad. Vreme zajedničke izloženosti traumi Grada, u koje sam se ja po slobodnoj volji, ne iz nužde, pričešćivao, netruležna je hostija našeg poverenja“

Posle dvadeset godina, u svibnju meseca maja 2016, našli smo se u Gradu, u Lučija, u “Libertini”, za Sponzom, ulica Zlatarska br. 3, za istim onim stolom na uzvisini, njenoj agori, za sofrom za kojom smo i prije sedeli, i nastavili đe smo stali, kao da je dvadeset godina samo jedna kratka cezura u po’ rečenice, nežno se gledajući u oči do dna. To je, eto, moj odgovor sebi na pitanje: što je meni Grad i šta sam ja njemu? Ono najličnije, najintimnije jedne ličnosti piše se isključivo u polisu, u polju zajedničke stvari, onog čuvenog, danas zaboravljenog, res publica. Obliti privatorum publica curate.

DU 3Dubrovnik

Živeo sam dosad u četiri grada, u tri zemlje, kao da ću u njima zauvek ostati, dugo sam boravio u još dva grada, u druge dve zemlje, u desetinama gradova bivao, ali moj polis, u kojem sam iskalio ličnost, jeste Grad čiji građanin sa stalnim boravištem nikad nisam bio, čiji mi govor, kao ekavcu, nije mater(i)nji, čijoj većinskoj, danas gotovo jedinoj, katoličkoj veroispovesti, kao ateist, i još, u najranijoj dobi, kršten u pravoslavlju, ne pripadam, i, najzad, čijem hrvatskom nacionalnom identitetu, kao Srbin, i to jugoslovenskih nazora (što je danas najveće prokletstvo), takođe ne pripadam. Stoga što sam u Dubrovnik za vreme rata dolazio iz Beograda, čiji sam i danas stanovnik, svesno tada reskirajući da stradam od granata koje su navođene upravo iz Beograda, Dubrovnik je neotuđivi i krucijalni deo mog urbanog identiteta. A ja sam, pak, neotuđivi deo njegovog identiteta, koji on, u svom sadašnjem merkantilnom stremljenju, ne može da zna, jer je postao samo dekor sebe, bez sebe. Žalac želje njegove zaboravljene žudnje nalazi se, dakle, i u mojoj egzistenciji.

Ta i takva želja suprotna je stremežu današnjeg Grada, njegovom karijerizmu. Taj karijerizam iskorenio je iz Grada baroknu njegovu erotofiliji, da u njemu ukoreni neoklasicističku pornografiju uljudbe turizma, blitzturizma, i uslužne prakse: prakse kao apsolutne usluge, usluge kao apsolutnog subjekta.

Karijera Grada uništava njegovu urbanu sudbinu. Paradoksalno, za vreme ratane opsade, sa svim smrtima i razaranjima, Grad je imao svoju sudbinu, upravo u otporu varvarstvu, i podsticao je želju u sebi. Tada smo u Gradu, uprkos smrtnoj opasnosti, živeli punim životom u oskudici i na rubu tragedije.

Danas je Grad ispustio sudbinu iz sopstvenih ruku, a broj stanovnika iz starog jezgra sa nekadašnjih 5000 sveo na 800, možda, 1000 duša. Kruzeri u njega upuštaju i po 5000 turista da tu provedu sad-dva, najviše četiri, i potroše, kako je statistika istakla, u proseku 4 evra. Politiku urbicida varvari vode sada drugim sredstvima, a ne granatiranjem.

Krajem 2016. godine, preko noći, bageri su u Lapadu razorili plažu i park, uništivši pedeset-šezdeset starih stabala maslina. Tu će da niknu betonski „objekti“. U blizini, na Šetnici Nika i Meda Pucića, postavljena je nova ograda uz stazu prema moru – ista kakva se nalazi na savskom šetalištu takozvanog Beograda na vodi. Je li reč o istim investitorima? Rukopis je isti.

Starostavna ideologija nacionalizma služila je da se podstakne rat, a rat je služio da se građanima otme zajednička, društvena imovina. Novi vlasnici sad imaju novu globalnu ideologiju, kao cement, za legalizaciju svog privatnog, dakle otetog, poseda. Kapital bez granica!

Danas, 26. maj 2017.

PROČITAJTE I: intervju-ante-tomic,  javni-prostori-u-raljama-privatnog-kapitalavenecija-potpisite-peticiju, mimice,

 

8+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *