0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Knjigu Profesorke Univerziteta u Novom Sadu, Životne priče, priredila  je Svenka Savić, a izdata je u Novom Sadu, u okviru Ženskih studija i istraživanja, 2014. godine.

zaSilviu

 

Sada već davne 1922, prva žena stekla je akademsku titulu doktora nauka na Beogradskom univerzitetu. Bila je to filozofkinja Ksenija Atanasijević koja je takođe bila i prva žena koja  je izabrana za univerzitetsku nastavnicu u zvanju docenta 1923. Ova obećavajuća činjenica, kao i jedna potencijalno blistava karijera bile su nasilno prekinute i Ksenije Atanasijević je već 1936. bila prisiljena da napusti državnu službu. Anica Savić Rebac, Ksenijina savremenica, jedna od izuzetnih žena i naučnica u srpskoj kulturi, na Beogradski univerzitet primljena je tek 1946, uz veliko protivljenje njegovih članova, i pored doktorata i niza objavljenih tekstova koji su pratili njeno ime. Kao i njena prethodnica, ona je tog trenutka jedina predavačica na Beogradskom univerzitetu.

Danas, bezmalo vek nakon prvih pionirskih proboja i dramatičnih ličnih sudbina koje su ih pratile, žene su masovno prisutne na univerzitetima svuda u svetu, pa i kod nas. Iako je taj prodor u mnogome potvrda sve većeg osnaživanja žena,  njihove veće slobode, obrazovanja,  mogućnosti izbora,  pa onda i moći i uticaja,  po nekima, trend sve ženskijeg lika univerziteta uslovljen je zapravo novom  preraspodelom moći u kojoj je nastavnička profesija postala  manje finansijski, socijalno i politički respektabilna  od drugih novijih zanimanja (napr. menadžerskih) i prati je manje moći. Kao posledica te pomalo izbledele atraktivnosti, muškarci se polako povlače sa univerziteta a žene zauzimaju  nove, sada slobodne položaje. Ipak feminizacija univerziteta ne znači u isti mah  i potpunu primopredaju upravljačkih pozicija, jer njih još uvek, većinom, zauzimaju muškarci. Novosadski univerzitet jedan je od najmanje rigidnih primera  ove prakse budući da je  u svojoj pedesetogodišnjoj istoriji radio pod upravom tri rektorke, da mnogim fakultetskim depratmanima upravljaju žene, te da, na primer, Filozofski fakultet vodi već treća dekanica po redu i  da se na čelu Prirodno matematičkog, sada već u drugom mandatu, nalazi dekanica.

 

profesorke_korice-B

 

Publikacija pod nazivom Profesorke još jedan je segment dugoročnog  projekta  Životne priče žena koji već godinama sprovode Ženske studije i  istraživanja, sa idejom da ustroje i dokumentuju, ako ne jednu alternativnu žensku istoriju, ono ipak mrežu ženskih likova čije fino tkanje, mada mahom slabo vidljivo a ponekad i prikriveno, premrežava različite društvene, naučne ili umetničke discipline. Za razliku od prethodno objavljenih publikacija koje su kriterijum za prikupljanje građe formulisale na osnovu etniciteta (Romkinje, Mađarice, Rumunke itd.) ili teritorijalno (Vojvođanke), ovo je prva publikacija koja taj kriterijum određuje profesionalno.

U monografiji Profesorke Univerziteta u Novom Sadu, Životne priče sakupljene su životne priče žena koje su imale ili još istrajavaju u uspešnoj akademskoj karijeri: naučnice i profesorke u različitim oblastima znanja, od humanistike i umetnosti, do tehnike i tehnologije. Ispričano je 30 priča i obuhvaćeno nekoliko generacija žena, od prve, rođene gotovo na početku dvadesetog veka (1923) do poslednje koja je već pripada njegovoj drugoj polovini (1969). Priče su ispričane po već ustaljenoj metodologiji, vođene pitanjima koje istražuju detinjstvo, školovanje, porodični život i profesionalnu karijeru njihovih autorki. Mnoge od njih, osim položaja nastavnice, dosegle su i visoke položaje  kao šefice departmana, dekanice ili rektorke u akademskoj zajednici, a neke su opet u različitim vrstama društvenog angažmana, žensko aktivističkim, antiratnim ili mirovnim našle dopunu za svoj naučni i nastavnički rad.

Sudbine su razovrsne. Neke od žena potiču iz obrazovanih i imućnih porodica, neke opet iz siromašnih i slabo obrazovanih. Utoliko je i njihov put bio izazovniji i (za čitaoce) možda zanimljiviji. U većini ovde ispričanih priča, godine školovanja kao i prvo profesionalno pozicioniranje njihovih autorki odigrali su se u vreme postojanja države koja se zvala Jugoslavija. To nije nevažna činjenica, budući da je jugoslovenski socijalistički sistem  svojom politikom obrazovanja za sve, s jedne strane omogućio lakši pristup visokom školovanju i podršku i za nasiromašnije slojeve društva a s druge, samo obrazovanje postavio je kao neophodan i poštovanja dostojan životni cilj koji prati kako društveno priznanje tako i bolje društveno pozicioniranje. Značajna je činjenica, ako se ima u vidu iskustvo ili predrasuda da je prvi korak u pravcu akademije najteže napraviti,  da su u svim ovde predstavljenim pričama žene bile prve u porodici koje su uspele da ostvare akademsku karijeru. Niko pre njih nije utro taj put za njih. Dakle, ne samo da su bile prve, nego su bile i prve žene na tom putu što je samo koračanje činilo složenijim. Jer za žene, univerzitetska karijera svojim svestranim anagžovanjem cele ličnosti i lavovskog dela njihovog vremena, kao što se u ovim pričama može pročitati, možda najoštrije postavlja pitanje pomirenja različitih društvenih uloga i različitih identifikacija koje se kao zahtev ili norma pred žene postavljaju. I tu smena političkog i društvenog uređenja koje su sve ove žene preživele, nije ništa promenila. Ponekad se obrazovanje i posledični uspon u univerzitetskoj hijerarhiji događaju gotovo uzgred, uz porodični i bračni život koji je postavljen na centralno mesto. Takoreći slučajno iznikli iz jednog sasvim patrijarhalnog ambijenta. Ponekad su početni izbori vođeni odlukom ili usmeravanjem roditelja. Tek u retkim slučajevima može se ispratiti jedno, od početka svesno, komandno vođenje vlastite karijere. Ipak sve ove priče govore o jednoj velikoj investiciji, investiciji vlastite energije i vremena, koje su morale, ne štedeći sebe, uložiti. Da li je ta investicija imala za posledicu i željeni i odgovarajući dobitak, i da li je taj dobitak premašio okvir pojedinačnog uspeha i lične  sudbine i prelio se i na druge učesnike i saučesnike unutar akademske zajednice ali i na šire polje društvenog i političkog, pitanje je svake priče ponaosob. I one na njega različito i odgovaraju, uračunavajući ga ili ga naprosto prenebregavajući.

Metoda životnih priča  jedan je oblik beleženja i arhiviranja prošlosti koji je komplementaran zvaničnim istorijama i istorijskim arhivima. Jedino metodološko uporište životnih priča je sećanje. Pričajući svoje životne priče, žene ih na neki način i konstituišu. Smeštanjem u narativ, one zapravo tek počinju da postoje kao životne priče. Iako forma samog narativa dolazi spolja, formulisana je postavljenim pitanjima i time na izvestan način formalizovana,  njegov sadržaj je sasvim individualan  i prozveden je sećanjem kao jedinim jemstvom njegove autentičnosti. Životne priče uvek grade jedan paralelan tok utemeljen na pojedinačnom iskustvu koje je ostalo slabo vidljivo u velikim potezima istorijskih zbivanja. Kad se pak radi o životnim pričama žena, bez  obzira sa koje su pozicije one izgovorene, one nužno iznova aktiviraju stari feministički slogan iz šezdesetih godina prošlog veka da je lično uvek i političko. Stvarna iskustva žena, teškoće, nedoumice, borba, pobede i porazi podjednako su važni. Tek oni dodaju svakoj profesionalnoj karijeri uporište u realnosti, čine ih stvarnim. Žene u akademsku karijeru stupaju kao žene, sa celokupnim korpusom prednosti i predrasuda koje to prvo rodno određenje za sobom povlači.  Stoga ova iskustva mogu postati osnov jedne međugeneracijske poruke kao i jedne produktivnije kohezije između nekad i sad.

Upravo stoga, važno je pitanje, koje se, doduše, i u akademskim i u ženskim krugovima  ređe postavlja, koju promenu  žensko osvajanje univerziteta sa sobom donosi, da li uvodi nove modele obrazovnog rada i uzajamnih odnosa ili naprosto znači uspešno uklapanje u aktuelne akademske strukture čiji se efekat najvidljivije meri promenom procentnih brojeva koji mere muško i žensko prisustvo. To svakako nije malo, brojevi su važni kao i kvote u politici, ako se ima u vidu prethodna istorija neretko borbenog ženskog osvajanja različitih prava, pa i prava  na obrazovanje (koje je ponegde još uvek u toku). S druge strane, iz ove nešto udobnije perspektive već osvojenih pozicija, moguće je, mada ne i ugodno, postaviti i jedno manje samozadovoljno pitanje budući da univerzitet svojom strukturom i sam reprodukuje jedan patrijarhalno ustrojen svet premrežen odnosima dominacije. Da li žensko osvajanje akademije može u sledećem koraku ponovo da proizvede onaj subverzivni potencijal koji je  pokrenuo i nadahnuo njegove feminističke početke i na taj način sam univerzitet učini živim mestom dijaloga i promene.

Silvia Dražić

POGLEDAJTE VIŠE NA:

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/knjiga_danas/zivotne_price_univerzitetskih_profesorki

http://sh.wikipedia.org

 

 

 

 

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *