4+

Users who have LIKED this post:

  • avatar
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Monika Kompanjikova (1979) slovačka književnica, piše prozu. Romani: Mesto za samoću, Bela mesta (Agora, Zrenjanin, 2010), Peti brod, Na sutoci. Nagrađivana. Živi u Pezinku. Vikend priča. Foto: Vlada Vladimir.

21199577_10211857145938063_7597881295405609580_o Žena preko puta već tri sata stoji pored šporeta i kuva džem. Svakih trideset minuta smanji vatru pod šerpama, otvori balkonska vrata, izuje papuče koje nosi po stanu i bosa stane na prag. Na pragu se nezgrapno okrene, na gole noge natakne papuče koje obuva kada baca smeće ili mete hodnik i izađe na terasu. Iz kutije smeštene u korpici za štipaljke izvadi cigaretu, prepipa je prstima – onako kako ja opipavam zglobove šaka – i kresne upaljačem. Pre nego što upali i izduva prvi dim, snažno povuče uže vezano s unutrašnje strane kvake balkonskih vrata i pritvori ih. Isto učini i sa prozorom. Takav kanap sad već imam i ja. Takođe izlazim da pušim na terasi. Kao ni njena, ni moja se vrata ne mogu zatvoriti spolja. Dok nju nisam poznavala, stalno mi je smrdelo u kuhinji. Upaljač sam takođe vezala za ogradu, da mi ne ispadne na trotoar – isto kao ona. To je praktična žena. Sada na primer kuva džem u tri šerpe istovremeno.

Na terasi ima i stolicu, ali ja je nikada nisam videla da sedi. Dok puši stoji naslonjena na ogradu ili šeta po terasi i zaviruje u saksije, pabirči po njima trunje i otkida suve listiće. Sada se naginje i kroz prozor zaviruje na svoje šerpe. Pošto ispuši, izuje balkonske papuče, obuje kućne i stane pored šporeta. Kada sav plavičasti dim izvetri sa terase, otvori kuhinjski prozor i otkopča dva dugmeta na košulji.

Iz mog stana se vide samo njena kuhinja i dečja soba, u kojoj skoro nikada nije upaljeno, tako da se, zapravo, ništa ni ne vidi. Stanujem sprat više i gledam je malčice od gore, blago sleva. Mislim da nema dece, mada… ko zna! Ima supruga. Ima supruga kom dva puta nedeljno pegla košulje a koji joj donosi cveće i svakojake gluposti za kuhinju. Takođe kupuje namirnice. To je očigledno brižan suprug. Kad stoji pored šporeta ili daske za peglanje, mazi je po zamašnim, oznojenim leđima i nežno sklanja kosu sa čela. Lagano i osećajno. Ponekad sedne za sto i jedu zajedno, ali se inače ne zadržava u kuhinji. Ne puši, bar ne na terasi.

21122706_10211857139937913_3845380659749355938_o

Žena u kuhinji provodi puno vremena, mislim da i preko dana, kada nije na poslu, sedi u kuhinji pored prozora i gleda kroz zavesu. Ponekad imam osećaj da sedimo za istim stolom, jedna do druge i da gledamo kroz isti prozor. Pijemo kafu a ja znam šta joj je u glavi.

Sada kuva džem, ali ne misli o njemu. Ponekad dok kuva kreće se i obavlja radnje kao automat na baterije: jednom rukom meša, drugom briše šporet, sudoperu ili pločice iza šporeta, poravnava začine i krpe na polici. Dok se jelo peče ili dinsta opere sudove, promeni stolnjak i pomete za sobom isflekani pod. Kada završi s kuvanjem, može da sedne za sto i da ga u kulturnom ambijentu konzumira – sa suprugom ili bez njega. Kada je vidim ovakvu, pomislim na svoj namaz od bakalara sa majonezom – usamljenu, uzdrhtalu, belu grumuljicu ko zna čega spljeskanog u najlon kesici. Na namaz od bakalara kojeg je prekjuče kod mene zaboravio moj prijatelj. Mislim na mog prijatelja koji kod mene vazda zaboravlja namaz od bakalara, senf ili rusku salatu, zelenkasti bajati baget ili tako nešto neupotrebljivo. Da su bar cigarete! Razmišljam o ženi, o tome kako svoj pregor završava poravnavanjem stolnjaka i vidim svoj večito prazan, jadni frižider i ponovo razmišljam o svom prijatelju koji povremeno sedi sa mnom u mraku kuhinje, posmatra ženu ’preko puta’ i predočava mi kako bi bilo dobro da vladamo gestovnim jezikom, a ja ga tada uopšte ne razumem. Razmišljam o džemu u ženinim šerpama.

Intenzivno je posmatram već oko mesec dana. Večera jako kasno, napolju je u to vreme gotovo mrak. U ponedeljak je kuvala rižoto – pojela ga je sama, skoro punu šerpu odjednom – u utorak krompir na kiseli način ili tako nešto, u sredu je sa njom večerao njen suprug. Kao i uvek, nisu razgovarali. Smeškali su se jedno drugome širokim ozarenim osmesima, koji sijaju kroz zavesu. Večerali su kajganu. Mogla je da mu skuva i nešto bolje kada je već došao. U četvrtak je opet bila sama, ali nije večerala. Sedela je za stolom negde do deset sati i preslagala šibice iz jedne kutijice u drugu i, naravno, pušila na terasi. U deset je ugasila, otišla iz kuhinje i više se u njoj nije pojavila. Tada sam ja pošla da zapalim i činilo mi se da je vidim kako izlazi iz kuće i trči u pravcu pruge. Možda je to bila ona, možda tek moj san o njoj.

Onda je u petak stigao suprug i doneo joj nešto u papirnoj kesici. Nešto, što je odnela u sobu, koja je mom pogledu nedostupna. Večerali su zajedno, gibanicu ili nešto slično što se peče u rerni, miriše sve do mog stana i nestvarno mi stvara zazubice. Od stola je otišao, kao i uvek, ne pospremivši za sobom. To ne podnosim – u mojoj kuhinji s tim ne bi prošao. Istina, ni moj prijatelj ne pospremi za sobom, ali je takođe istina da ja njemu ne spremam večeru a on meni ne donosi iznenađenja u papirnoj kesici, ne računajući namaz od bakalara, koji je već požuteo na krajevima. Ja se njemu ne smejuljim, ali barem razgovaramo. Samo što sada, naprasno, ne mogu da se setim o čemu.

Pošto on ode od stola, ona obično još malo posedi uz prazan tanjir. Čisti sa stola mrvice, sakuplja ostatke na tanjir ili tek onako sedi. Možda joj je uključen radio. Sigurno ima neki radio u kuhinji, jer mi se ponekad čini da pevuši, ali je predaleko da bih je čula. Ne čujem je ni kada mi je prozor širom otvoren – to sam, naravno, već isprobala. Kada bih bila sigurna da sve te večeri provodi u tišini, puštala bih joj muziku s mog prozora.

Danas je subota. Makar bi subotom mogla da skuva nešto pošteno… ako bi došao. Nekako nema sreće: kada skuva nešto fino – on ne dođe, a kada u tiganj sune sataraš od prošlogodišnjeg povrća – on se pojavi.

Ne znam da li se džem računa kao večera, ali ako u večeru spada i ono što u sada stoji u mom tanjiru i džem bi mogao da prođe. Upravo se sprema da ga sipa u tegle. Tegle, ne znam zašto, izvlači iz rerne. Valjda je to važno. Vidi se da je peče kroz krpu kada teglu vadi i stavlja je na sudoperu. Premešta je iz jedne ruke u drugu, žuri. Na licu ima bolnu grimasu, ali ne propušta da nogom zalupi vratanca rerne i da zadnjicom gurne stolicu koja joj smeta. Premda, čini se mi da nije u svojoj koži. Šporet joj je nekako prljav, stolnjak isflekan i cela sudopera zatrpana raznim kašikama, varjačama i izgužvanim papirnim ubrusima, koje su joj u normalnim okolnostima uredno poslagane na kraju sudopere da joj ne smetaju. Kada se hitro okrene ili prođe kuhinjom, listići papirnih ubrusa lete kroz vazduh poput zlih misli i sleću joj na oznojena ramena i glavu. Briše njima znoj sa čela, lepljivu gustu masu a san iz očiju. Briše rub svake tegle, koju brižljivo napuni, istim naučenim pokretom. Zatim još jednom obriše ruke, protrlja ih o butine i suvim prstima prođe po ivici. Kao kada je nama tajko ujutru svirao na vinskim čašama što su nepopijene ostale od sinoć. Ponekad bi ostalo toliko nepopijenih čaša da je uspevao da odsvira čitavu oktavu.

Na stolu joj stoji neka kutija i u njoj su, verovatno, poklopci od tegli. Nisu joj razvrstani, jer šetka od kutije do sudopere i isprobava koji pasuje. Putem joj nekoliko poklopaca ispadne, ali ih ne podiže. Tek nešto kasnije, kada na jedan stane. Teglu zatvori i okrenutu dnom nagore spusti je na sto. Sedne na stolicu i dugo gleda u tu jednu jedinu teglu na stolu. Njene ispružene, umorne ruke leže na stolu teške poput olova, samo joj prste povremeno iskrivi grč. Mislim da će svaki čas ustati i poći da zapali – vreme je.

Dok sedi i gleda u prevrnutu teglu, iza njenih leđa na šporetu počinje da zagoreva ono što je ostalo u šerpi. Čudi me da ne primećuje dim, pošto ga već i ja vidim. Mislim da ću izaći na terasu i viknuti joj. Možda je ovako sedećki zaspala, ali uviđam da bih se time razotkrila a ne znam kako bih objasnila da već neko vreme zavirujem u njene šerpe. Na terasu pak mogu da izađem – to se sme.

Pre nego što zapalim, jako povučem kanap i zalupim vrata za sobom. Vrata tresnu i žena ’preko puta’ podigne glavu. Malo još sedi i gleda u mom pravcu, što me pomalo čini nervoznom. Ni cigareta mi ne prija – ne gori kako treba. Dok se ja izborim sa upaljačem, čija se pupčana vrpca omotala oko ograde, žena ugasi šerpu i otvori prozor. Kod balkonskih vrata se dvoumi da li da izađe ili ne, čak se vrati do šporeta, uzme varjaču i promeša stvari u šerpi, ali je na kraju baci u sudoperu, smanji butan i, kao i obično, preizuje papuče. Ne zapali, valjda zato što vetri ali ostane da stoji, naslonjena na zid malterisan sivim fasadilom. Razmišljam da li i ona ponekad ljušti fasadil i da li ga baca u komšijinu prikolicu parkiranu na trotoaru ili u saksije okačene sprat niže. Razmišljam da li me vidi, zna li da ja razmišljam o njoj.

21200715_10211857148218120_695044895023606824_o

U nedelju je za večeru riba. Želim joj da ne jede sama kada se već toliko muči oko nje. Kuhinja joj je skroz izlepljena srebrnastom krljušću, trudi se da je sakuplja u papirni ubrus, ali čini se da joj se lepi na ruke, jer stalno odlazi do sudopere i mlatara rukama nad njom da bi je stresla. Riba stoji na stolu u tepsiji i tiho se sparušava. Žena spere preostalu krljušt pod mlazom vode, opere sudoperu i premesti ribu iz tepsije u sudoperu. Tepsiju obriše ubrusom i sipa u nju nešto belo – puno tog belog. Po papirnoj kesi bi to mogla biti so ili brašno, ali uopšte ne razumem čemu toliko soli ili brašna. Zavesu odmaknem u stranu i zalepim čelo za staklo da bolje vidim. Ribu uhvati za rep, još jednom je opere, ostavi da se ocedi a meni se prevrće želudac dok je gledam. Moj namaz od bakalara se još uvek suši u frižideru, nemam snage da ga bacim. Ipak me podseća da negde imam prijatelja, prijatelja koji ne nalazi vremena za mene, jer pohađa razne jezičke kurseve, ali još uvek postoji nada da će jednom opet navratiti.

Kunem se da ću, ako sutra ne dođe, baciti bakalar i oprati frižider.

Riba ide pravac u rernu. Žena je jednostavno stavi na sloj soli (ili čega već) sipa preko ribe preostali sadržaj kesice i, ovako zapakovanu u beli omotač, gurne je u rernu. Ne razaznajem na koliko stepeni uključuje rernu tako da recept nije kompletan. Dok se nakaza peče, skuva pirinač, promeni stolnjak, pospremi sudoperu i, začudo, presvuče se. Shvatim da je nedelja i da će joj sigurno doći suprug. Prirediće im lepo veče. Setim se da je nedelja i da bi trebalo da sam kod mojih, kao i svake nedelje. Devet je sati. U pola deset zove tajko i pita me: kako ja to, pobogu, živim kada ne znam koji je dan – nedelja je.

U pola deset, nešto pre nego što kod mene zazvoni telefon u kuhinju u kući preko puta uđe muž. Tiho je zagrli, pomazi i sedne za sto uglađeno kao mali aristokrata iz elitne škole. Žena izvuče tepsiju, stavi je na sto i velikom kašikom čukne po belom omotaču. Omotač se raspukne, komadići bele, spečene ljuske se rasprše po pospremljenoj kuhinji. Ribu servira u tanjire, sa stolnjaka istrese ostatke soli i sedne naspram supruga. Muž podigne obe ruke i napravi neki čudan pokret, čemu se ona nasmeje i učini nešto slično. Nešto poput gestovnog govora, o kojem mi je toliko pričao moj prijatelj. Upravo onaj prijatelj, koji zna da sam svake nedelje kod roditelja, koji me već zovu i pitaju kako, pobogu, mogu ovako živeti.

 Sa slovačkog prevela Zdenka Valent-Belić

PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica

4+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *