5+

Users who have LIKED this post:

  • avatar
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Vikend priča predstavlja  Davida Turašvilija – Dato (1966, Tbilisi), proznog i dramskog pisca. Predaje istoriju književnosti na Državnom univerzitetu u Tbilisiju. Zbirka kratkih priča “Merani” (1991) i dve zbirke putopisnih fragmenata “Poznato i nepoznato u Americi” (1993),” Katmandu” (1998). Živi u Tbilisiju, Gruzija.  Fotografije: Izložba Gorana Despotovskog „Mrtva voda“ u Galeriji savremene umetnosti Kulturnog centra PančevoDSC_7740_1

Felacio

Nakon što je zakoračio na površinu Meseca, od legendarnog astronauta Nila Armstronga svi su očekivali frazu dugo pripremanu za tu priliku. Ali, na iznenađenje svih, on je iznenada uzviknuo: Mnogo sreće, gospodine Gorski!

Milioni ljudi na zemlji posmatrali su prenos sa Meseca, ali niko od njih nije mogao da protumači smisao astronautovih reči. Niti su mogli da znaju ko je gospodin Gorski i zašto mu je astronaut poželeo sreću i uspeh sa te nimalo zanemarljive udaljenosti. Kada se Armstrong vratio na zemlju, na konferenciji za štampu upitan je za smisao tih reči. Astronaut je, uz izvinjenje, objasnio da ne može odgovoriti na to pitanje, budući da je gospodin Gorski još uvek živ. U mnogim intervjuima koji su potom usledili novinari su Armstrongu postavljali isto pitanje. No astronaut je uvek nalazio način da ne odgovori. Kada se gospodin Gorski pridružio ćutljivoj većini, Armstrong je konačno odlučio da otkrije svoju tajnu.

Porodica Gorski je, naime, živela u susedstvu Armstrongovih u vreme Nilovog detinjstva. Jednom prilikom lopta malog Arnstronga pala je u susedovo dvorište. Dečak se provukao ispod ograde i slučajno, kroz prozor, ugledao neobičnu scenu. Roletne su bile poluspuštene, ali on je ipak mogao da zapazi kako gospodin Gorski nagovara svoju suprugu da se upusti u oralni seks (tek kasnije sam shvatio šta to znači, dodao je Armstrong). Ona je to odbijala. „Dobićeš to kada se mali iz našeg komšiluka prošeta Mesecom“ – rekla je.

Mali Armstrong je zapamtio njeno obećanje i uzaludne napore suseda da stigne do zadovoljstva koje mu je nedostajalo. Zbog toga je, na površini Meseca, Armstrong poželeo: Mnogo sreće, gospodine Gorski!

P.S. čuveni astronaut posetio je Tbilisi pre nekoliko godina i izjavio je da mu se izuzetno dopadaju gruzijska vina. Dok ih je pio, podizao je pogled prema Mesecu…

DSC_7766_1

Čelična lejdi

Najromantičniji deo naših studentskih godina proveli smo u David-Gaređi. Ta grupa pećinskih manastira je danas sasvim napuštena i do nje ne stižu nikakve informacije. Radili smo na restauraciji fresaka u neverovatnoj tišini – bez televizije, radija, novina. Ali bili smo puni snova – svi smo želeli da se Sovjetski Savez raspadne, a Gruzija postane nezavisna, srećna, prosperitetna (još uvek imam isti san, sve do današnjeg dana!).

Jednom prilikom, sećam se, proveo sam skoro mesec dana u David-Gaređi i nisam imao predstavu šta se događa u svetu. Vraćali smo se za Tbilisi, prilazeći, kao i uvek, sa istočne strane. Već u predgrađu Ortahali ugledao sam neobičnu novinu. Junion Džek vijorio je na koplju za zastave i bio je zaista ogroman. Onda sam prošao pored još jedne takve zastave. Posle nekoliko metara još jedna, i još jedna. Kada smo izbili na Aveniju Rustaveli više nije bilo drveta bez britanske zastave i prvo na šta sam pomislio bilo je „Gospode, slobodni smo, konačno smo nezavisni“. Onda sam pomislio da je to možda fatamorgana, ali ne, nije bila. Nesumnjivo nije. Video sam zastave, mogao sam da ih opipam, one su bile nedvosmisleno stvarne – zastave britanskih oslobodilaca u prestonici Sovjetske Gruzije.

Došao sam do kuće, uključio televizor, i na vestima saznao da je britanska premijerka, sada baronesa Tačer, u poseti Tbilisiju.

DSC_7786_1

Džo Koker u Karaguliju

Ostavili smo za sobom Ubisu, zatim još jedno selo, i još jedno. Došli smo do prevoja i ugledali staricu koja je s mukom nosila veliki ćup vode. Bila je pognuta i zadihana, i mi smo se zaustavili i ponudili da je povezemo. Učtivo je odbila, nismo mogli da je pustimo da tako tegli tu vodu, nagovarali smo je, ali ona ni za živu glavu nije htela da uđe. Konačno je spustila ćup, pažljivo pogledala nas u kolima i rekla: Bože, pitam se da li je tačno da Džo Koker dolazi u Moskvu? Ili nas opet lažu… Slegli smo ramenima, nismo mogli da joj odgovorimo i nastavili smo. Žena je, videli smo, stajala još neko vreme sa svojim ogromnim ćupom.

Tog leta – kako se ispostavilo – Džo Koker je gostovao u Moskvi…

DSC_7793_1

Abu-Alaba

Rusi su brojni i ima ih svugde. Ali ima i mesta gde se retko sreću, a Katmandu je jedno od njih. Iako Rusi tamo ne odlaze često, ipak vam se može dogoditi da naletite na izuzetak. Čak i u Katmanduu!

Sedim sa prijateljem, filmskim rediteljem Điom Mgeladzeom, slušam Boba Marlija, i obojica pišemo. Đio to pokušava da prikrije, ali znamo da je on dobar pisac. Par Ruskinja sedi za stolom do našeg (nikad nije prilika da se piše na miru – to je opšte poznata činjenica).

Jedna od njih nosi naočare, izgleda da ne vidi baš najbolje. Ćaskali smo, i malo kasnije Đio je upitao devojku sa naočarima:

– Jesu li ti naočare plus ili minus?

– Minus – odgovorila je.

– To ti je jedini minus – prokomentarisao je Đio.

Izlozba skulptura Savremena Maj 55278

Ja

Volim životinje, mada ne mogu da kažem da ih volim više nego ljude, i to je jedna od mojih slabosti.

Severni bunker, br. 10, 2002. (časopis je izlazio od 1999 – 2013, urednik  Srđan Tešin, prim.korzoportal)

Prevod sa engleskog : Mileta Prodanović

PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica

 

5+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *