0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Nova Vikend priča korzoportala koju je napisao Veselin Marković (1963). Objavio je dve zbirke pripovedaka i dva romana. Za roman „Izranjanje“ dobio je Vitalovu nagradu, a za roman „Mi različiti“ nagradu Grada Beograda, zatim nagrade „Matijević“ i „Bora Stanković“, potom i stipendiju „Borislav Pekić“.

DSCN3921

Za razliku od ostalih, ja verujem novinama. Nije tako oduvek bilo. Ni ja nisam verovao dok su pisale o prošlosti. Ko danas može da proveri je li juče zaista neko nekom nešto rekao ili da li je A bio ljut na B zbog C? Sve je to iščezlo u vremenu, pa novinari mogu da napišu što god hoće.

Sve se promenilo, pak, kada su novine počele da pišu o budućnosti. To lako može da se proveri. Prvo su objavile da će sutradan poznati glumac da napadne svoju suprugu iako žive u skladnom braku. Odmahnuo sam glavom, ali ne samo da ju je napao, već je jedva preživela. Onda su na naslovnoj strani najavile da će gradonačelnik da proneveri veliki novac, ali to neće biti dokazano na sudu. Otkud, on je pošten, pomislio sam, ali ispostavilo se da je i jedno i drugo istinito. Sledećeg meseca će izbiti rat u jednoj prekomorskoj zemlji i poginuće osam hiljada i dvesta ljudi. I to se pokazalo kao tačno, pa ja tamo više ne idem na letovanje.

Svi su se smejali kada su novine napisale da će naš lokalni fudbalski klub da osvoji regionalno prvenstvo, što nije uspeo od osnivanja pre osamdeset godina, ali ja se nisam smejao, već sam se kladio, pa pedeset hiljada stavio u džep. Ne baš u džep, već sam te pare dao za nekoliko godišnjih pretplata, pa tako saznao, na primer, kada da izbegnem veliki požar u centru našeg gradića.

I saznao sam da će najesen vladajuća partija da izgubi izbore, što takođe nije uspela od osnivanja. Ja sam onda glasao za njih iz inata, inače ne bih, a oni stvarno izgubili. Potučeni do nogu. Kao nagradu za predskazanje, vlasnik novina je postao ministar kulture. Tako i treba.

DSCN3915

Od tada sve verujem novinama. Svakog jutra, uz kaficu, saznam šta nas čeka. Ali narod i dalje ne veruje. Ni reč. Mogli bi da kažu sebi: „Novine su deset puta očito govorile istinu, treba odsad da im verujemo, te ćemo štošta saznati na vreme.“ Ne vredi, narod ništa ne nauči iz iskustva. Pitam se šta bi se desilo kada bi sve bilo obrnuto: da li bi ljudi i dalje verovali novinama da su ih ove deset puta očito slagale. Sigurno ne bi. A možda i bi, narod je čudan.

I tako je idila trajala sve dok jednog jutra nisam pročitao da dobro obavešteni izvor javlja da će u „tragičnom incidentu“ mene lično da pregaze kola i da ću izdahnuti na putu ka bolnici. Isprva sam se obradovao što prvi put vidim svoje ime u novinama, ali onda se zabrinuh da će drugo pojavljivanje mog imena biti u umrlicama. Zar ću stvarno da poginem? Nemoguće! Ali tako piše, crno na belom. Čitavog kobnog dana nisam kročio iz kuće, nisam čak ni prilazio prozorima. Pričinjavalo mi se da čujem automobile iza vrata spavaće sobe. Kao za inat, baš tog dana sati su jako sporo proticali. Konačno je otkucala ponoć, a ja sam i dalje drhtao ispod jorgana. Opustio sam se tek nakon pet dana i novine nastavio da čitam, ali sumnjičavo. Ne treba preterivati ni sa poverenjem.

Iz tematske antologije priča pisaca iz zemalja Jugoistočne Evrope o medijima Četvrtasto mesto (Arhipelag, 2014), priređivač: Srđan V. Tešin

PROČITAJTE I PRIČE DRUGIH AUTORA: sneganarhijadetepreljubnik

 

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *