Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Korzoportal u mini ciklusu promoviše  diplomirane hispaniste sa Katedre za iberijske studije Filološkog fakulteta u Beogradu koji žele da se bave književnim prevođenjem. Bojana Kovačević Petrović nekima od njih predavala je kao saradnica na predmetu Traduktologija na master studijama, a neki su joj se javili želeći da ih uputi u  prevodilaštvo. Odabrala je pet prevoda za korzoportal, od kojih je ovo treći. Pripovetku “Raskršće” napisao je Migel de Unamuno (1864-1936) španski pisac i filozof  iza kogu su ostali romani, pripovetke, pesme, eseji. Smatra se jednim od najboljih španskih pesnika svoga vremena. Bio je dva puta rektor Univerziteta u Salamanki i smenjen je kao kritičar diktatora Migela de Rivere. Njegova najpoznatija pripovetka jeAvel Sanćez” koja je moderna verzija biblijske priče o Kainu i Avelju. Vikenda priča „Raskršće“

DSCN3510

Tamo, između dva drvoreda gde se put gubi u nebo, i život priča dok sve ostalo ćuti, usnulo je jedno seoce kraj bare po kojoj su talasali sunčevi zraci, a jedna usamljena ševa treperila je u mirnom plavetnilu. Putnik ide kuda mu govore senke topola: na mahove zastane i gleda, a potom produži dalje.

Pušta da mu vetar osveži glavu, od muka i godina belu, i potopi bolna sećanja u mir koji ga obuzima.

Ubrzo mu srce poskoči i on se zaustavi drhteći, kao da se našao pred tajanstvenim svršetkom svoje egzistencije. Na zemlji, kraj njegovih nogu, u dnu topole pokraj puta, spavala je jedna devojčica mirnim i slatkim snom. Putnik na trenutak pusti suzu, zatim kleknu, a potom sede, i ne skidajući pogled sa devojčicinih zatvorenih očiju, poče bdeti nad njenim snom. U međuvremenu je i on sanjao.

Sanjao je drugu devojčicu nalik ovoj, koja je bila izvor njegovog života i koja ga je, pošto je umrla jednog slatkog prolećnog jutra, ostavila samog u domu, nagnavši ga da besciljno luta putevima.

Usnula devojčica je ubrzo podigla pogled ka nebu, pa je pogledala ka putniku, i kao kad ko razgovara sa starim znancem, upitala ga je: „A gde je moj deda?“ i putnik je odgovorio: „A gde je moja unuka?“ Gledali su se u oči, i devojčica mu je ispričala da, kada joj je umro deda sa kojim je živela sama (u društvu, a usamljeni), pošla je od kuće, uz Božju pomoć, da traži, nije znala šta: osim možda samoću.

„Ići ćemo zajedno: ti da tražiš svog dedu, a ja svoju unuku“, rekao joj je putnik.

„Ali, moj deda je umro“, rekla je devojčica.

„Vratiće se u život i opet putovati“, odgovorio je starac.

„Idemo li onda?“

„Da, idemo napred, ka istoku!“

„Ne, tako ćemo stići do mog sela a ja ne želim da se vratim, tamo se osećam usamljeno. Tamo znam mesto na kome moj deda počiva. Bolje u suprotnom smeru, ka zapadu.“

„Putem kojim sam došao?“, reče starac. „Da se vratim, kažeš?Da se ponovo vretim istim putem?Da mi se vrate uspomene?Da se okrenemo ka zapadu? Ne, to nikad! Ne, to ne dolazi u obzir, pre ću umreti!“

„Pa onda, hajdemo ovuda, kroz cveće, kroz pašnjake, kuda nema puta.“

Ostavljajući tako put za sobom, krenuli su preko polja, kroz cvetne livade kamilice, poljskog karanfila, makova, kuda ih Bog povede.

I ona, dok je sisala lisičji rep (lisičji rep, šp. Chupamieles, zeljasta biljka koja raste na livadama, ljubičastog cveta, i služi kao hrana za stoku. Prim. prevodioca) svojim usnama boje ruže, pričala mu je kako joj je deda, u dugim neprospavanim zimskim noćima, govorio o drugim svetovima, o Raju, o onom Nojevom potopu, o Hristu…

DSCN0277

„A kakav je bio tvoj deda?“

„Bio je skoro kao ti, nešto malo viši, ali ne mnogo; ne bi verovao, bio je star, a znao je pesme.“

Oboje su zaćutali, usledila je tišina, a prekinuo ju je starac okrećući se povetarcu koji je kroz cveće donosio ovu pesmu:

Putevi naše živote

Od juče do danas vode,

A nebeski nas, živote,

Od sutra do juče vode.

I samo što je čula ovu svežu prolećnu pesmu, devojčica pogleda ka nebu kao ševa:

Mala ptico, mala ptico,

Odakle se ti to čuješ?

Svoje gnezdo mala ptico

Zar više ne mož` da kuješ?

Sama li si mala ptico,

Zar još ti to pevušiš?

Koga tražiš mala ptico

Kada se jutrom probudiš?

„Bila je takva kao ti, nešto malo manja“, rako je starac kroz plač, „bila je takva kao ti, kao ovo cveće…“

„Pričaj mi o njoj, hajde, pričaj mi o njoj.“

I tako poče starac da se priseća svog života, da priziva uspomene, a devojčica je počela da se udubljuje u njih, da ih prisvaja.

„Ponovo…“, počinjao bi on, a ona bi ga prekinula govoreći „Sećam se toga!“

„Čega se sećaš, devojčice?“

„Da, da, sve to mi izgleda kao da sam već proživela, kao da sam ja proživela drugi život.“

„Moguće“, rekao bi starac zamišljeno.

„Tamo je neko selo. Pogledaj!“

I putnik je video iza jednog brežuljka dim sa ognjišta. Kasnije su stigli na vidikovac u čijem se podnožju nalazilo seoce smešteno oko jednog prostog zvonika, čije su dve šupljine sa svoja dva zvona, kao sa dvema zenicama, ličile da gledaju u beskraj. U tom okrugu je jedan pastir plave kose čuvao nekoliko volova koji su se pojili u jednoj bari koja je, kao da je bila kakva naprslina na zemlji, otkrivala podzemno nebo u koje su druga dva vola, dva nebeska vola, dolazila da potraže svoje prolazne sene ili pak da im daju novi život.

„Momče, kaži mi, ima li ovde gde da se prenoći?“, upita starac.

„U konjušnici“, reče mladić. „Ova kuća je prazna, njeni vlasnici su emigrirali, pa danas ne služi ničem osim kao skrovište sitnim zverima. Hleb, vino i vatra ovde se nikad ne uskraćuju onom ko ovuda prolazi u potrazi za svojim životom.“

„Bog će ti platiti, momče, drugom prilikom!“

Zaspali su prislonjeni jedno uz drugo i sanjali, starac devojčicinog dedu, a ona izgubljenu unuku sirotog putnika. Čim se probudiše, pogledaše se u oči, i kao u mirnoj bari koja nam otkriva podzemno nebo, videše tamo na dnu svako svoj san.

„Pošto se živeti mora, možda bismo mogli da ostanemo u ovoj kući… Sirotica je tako prazna!“, reče starac.

„Da, da, jadna kuća. Deda, vidi selo kako je lepo! Juče je zvonik crkve zurio u nas, kad ti kažem…“

U tom trenu se oglasiše zvona. „Oče naš koji si na nebesima…“ A devojčica je nastavila: „Da bude volja Tvoja na zemlji kao na nebu.“ Molili su se uglas. Izašli su iz kuće i rekli im: „Vas dvoje, šta umete da radite? Da vidimo!“ Stari je pravio korpe, sastavljao hiljade polomljenih stvari; njegove ruke bile su spretne, a njegov um radan.

Sedeli bi blizu plamena: devojčica bi palila vatru i spremajući hranu bi mu pomagala. Pričali bi o svojim bližnjima, o drugom životu i o onom drugom dedi. I bilo je kao da su se te druge duše, takođe bez korena, koje lutaju nebeskim stazama, spustile pokraj ognjišta novog doma. I tiho su ih posmatrale, i bile su četiri,  ne dve. Ili bolje reći, bile su dve, to jest dva para. I tako su živele dvostrukim životom: jedna nebeskim, životom uspomena, a druga životom zemaljskih nadanja.

DSCN0270

Posle podne bi se penjali na brežuljak da se pokažu, i leđima okrenutih selu gledali bi u nebo, tamo u daljinu, gde nekoliko topola pokazuju put života. Varaćali bi se pevajući.

I tako je vreme prolazilo, dok nekoliko godina kasnije, jednog dana, starac nije čuo pevanje iz susedne kuće.

„Kaži mi, Marija, ko peva tu pesmu?“

„Ne, to je pesma mladića!“

Ona spusti pogled.

„Ta pesma, Marija, to je zov. Tebe zove na put, a mene u smrt. Bog te blagoslovio, dete!“

„Deko, deko!“, i grlila ga je, obasipala poljupcima, gledala ga je u oči kao da traži sebe.

„Ne, ne, ona je umrla, Marija! Ja takođe umirem!“

„Deko, ne želim da umreš; živećeš s nama…“

„Sa vama, kažeš? Tvoj deda?Tvoj deda je umro, dete. Ja sam drugi!“

„Ne, ne! Ti si moj deda! Zar se ne sećaš kada sam ti, probudivši se usamljena, ispričala kako sam pobegla od kuće, a ti mi rekao: Vratiće se u život i na put! I vratili su se!“

„Da, dete moje, vratili su se na put. I na put nas poziva ova dečakova pesma. Ti sa njim, moja Marija, a ja… sa njom!“

„Ne sa njom! Sa mnom!“

„Da, sa tobom! Ali, sa drugom!“

„Ah, deko moj, deko!“

„Čekaću te tamo! Bog te blagoslovio, jer za tebe sam živeo!“

Tog popodneva je umro siroti starac, putnik koji je produžio sebi dane; devojčica mu je prstima, kojima je brala cveće u polju: kamilice, karanfile, makove, sklopila oba oka, čuvara sna drugog sveta; poljubila ih je, plakala, molila se, dok čuvši  pesmu s ulice nije otišla za onim koji ju je dozivao.

A starac je otišao u zemlju: da iz nje upije svoja sećanja.

Prevela sa španskog: Milica Mastilo

PROČITAJTE PRIČE OSTALIH AUTORA vikend-prica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *