Korzoportal u mini ciklusu promoviše diplomirane hispaniste sa Katedre za iberijske studije Filološkog fakulteta u Beogradu koji žele da se bave književnim prevođenjem. Bojana Kovačević Petrović nekima od njih predavala je kao saradnica na predmetu Traduktologija na master studijama, a neki su joj se javili želeći da ih uputi u prevodilaštvo. Odabrala je pet prevoda za korzoportal, od kojih je ovo četvrti. Mirta Janjes (Havana, 1947) je književnica, filološkinja, univerzitetska profesorka i novinarka. Poznata po feminističkim stavovima, naročito se bavi ženskim književnim diskursom na Kubi i važi za jednu od najvećih intelektualki u zemlj. Živi u Havani. Vikend priča „Rana je zorica, zove nas Fifica“.
Ne znam ko je bila ta Fifica, ali svi su pevali tu pesmu onog dana kada smo izašli iz Havane. A nastavili su da je pevaju i uz put u autobusu, i kada smo se preseli iz autobusa u kamion u Kuetu, gde smo morali da se pokrijemo kartonom i vrećama, jer se niko ne beše dosetio da stavi kabanice na vrh ranca, da budu pri ruci, nego na dno; i tada smo još uvek bili orni da pevamo prokletu pesmicu, premda niko od nas nije znao ko je ta Fifica.
Znali smo da je ta Fifica zasigurno morala biti jedan opasno veseo lik. Jer kako kaže tekst pesme, dizala je ljude u pet ujutro da beru kafu. A to ih je zaista srdilo. Uz hladnoću koja zaposedne ta brda Majari Aribe, ni Fifica ne bi mogla nikoga iz moje brigade da podigne na noge pre šest ujutro. I ustajanje u šest bilo je dovoljno naporno. Naročito ako se ima u vidu da je tu uvek bila i poneka vragolanka koja bi pustila glas i zapevala tu pesmu čim bi skočila iz postelje.
Ali ispričaću vam kako je to bilo kada smo na nogama bili u pet, a da niko nije morao, ni Fifica iz pesme, da nas budi. Beše to onoga jutra kada se nadvio orkanski vetar i srušio nam kuću.
Prethodno popodne je bilo neobično, a kada kažem neobično nemojte misliti da verujem u predosećaje niti bilo šta tog soja; ali istini za volju čak su i životinje bile čudne i nisu htele nikome da priđu. Čak ni gazdini psi, koji su mi se inače toliko umiljavali, nisu bili raspoloženi da se maze, niti da ih pomilujem po glavi. I svi smo imali loš predosećaj. Ne znam da li je uzrok možda bio to što se nebo zakrvavilo ili to što je vazduh bio težak ili šta već. Ali ni jedan list se nije zanjihao. I ni jednoj od nas, od devojaka iz brigade hoću reći, nije bilo ni do čega. A svakog popodneva s elanom bismo založile vatru i zapevale, ili bismo igrale domine s momcima, s onima iz muške brigade koji su živeli u blizini i svakog popodneva dolazili da nas vide, nalickani.
Zato kažem da se tog popodneva događalo nešto čudno, jer ni jednoj od nas nije bilo do pevanja, čak ni Mariji Luisi, koju inače čovek ne može ućutkati, ni ja nisam bila veoma raspoložena da mazim pse, mada mi nije bilo pravo što ne žele da znaju za mene, oni koji su bili tako umiljati i pratili me kroz vrste lajući, a sada kada bih im prišla razbežali bi se i zavukli u šipražje. Niko nije hteo ni da se makne iz ležaljki zbog te omorine koja je, kao što sam rekla, vladala u vazduhu.
Zapravo, tog popodneva nebo se posvuda zakrvavilo, a ne samo na mestu gde Sunce zalazi, čak ni momci koji su tamo živeli nisu došli. Ali, hoću reći, najčudnije od svega bilo je to što smo se sve radovale što ne dolaze, da ne bismo morale da se pokrenemo, zamislite.
Tako smo sve otišle na počinak rano, jer šta bismo radile budne, ako nam već veče nije bilo po volji. A iz one omorine za koju se nije znalo odakle potiče izrodila se neka veoma mrzovoljna atmosfera. Ibraim, gazda kuće, reče da se to sprema nevreme, te da pokupimo veš sa štrika. Mada, kažem vam već, tog dana niko nije prao niti radio bilo šta, jer to beše jedno neobično popodne.
I sećam se da sam se svaki čas budila zbog huka vetra, ili zbog toga što mi se hladnoća uvlačila u ležaljku, mada sam je napunila listovima banane, jer mi ono s novinama što mi je tata rekao da uradim nije uspelo, pošto se mnogo vrpoljim kada spavam, pa su papiri pravili veliku buku, na stranu to što trećeg dana ne bi ostalo ni jedno parče novina, tako da sam smislila ovo s listovima banane, ali ni uz njih se te noći nisam spasla od hladnoće; i kada sam se jednom probudila primetila sam da je počela jaka kiša i pomislila da se po tom pljusku sutradan neće moći na plantažu kafe. Ne govorite nikome, ali kako je samo bila dobra ideja da bezbrižno prespavam jutro, umotana u svoju suvu deku, da se ne presvlačim i ne obuvam čizme, mada je kasnije bilo još gore raditi na plantaži po kaljuzi i rosi. Tada sam čula neku tutnjavu i videla da se ceo bočni zid survao, da smo ostali pod otvorenim nebom.
Izgleda da te noći niko nije mogao dobro da spava, jer je u tili čas cela brigada skočila s ležaljki na noge, spremajući se ko zna za šta. I kada sam počela da pakujem odelo u ranac da mi se ne bi okvasilo, neko je progovorio, jer do tada niko nije progovarao, i učinilo mi se da to pitanje nije na mestu, jer koga je još u tom trenutku zanimalo da li je to što ulazi kroz rupu u zidu poput jednog od onih talasa iz filmova kada brod tone, ko je još mario za to što Silina pita gde se denulo drvo koje je bilo pred kućom. Ja sam pomislila: šta je ovoj, kao da drvo, toliki hukaro (Šp. júcaro, lat.bucida buceras, spada u najvrednije drveće na Kubi, prim. prev.) može da ode nekuda. I došetala sam do mesta na kojem je ona stajala i posmatrala, zinuvši od čuda, i stvarno sam pomislila da sam i ja luda, jer onog velikačkog drveta, koje je moralo imati nekih milion godina, otkud znam, više nije bilo pred kućom. I ubrzo, pri jednom sevu koji je blesnuo u blizini, videle smo da je srušeno, s korenjem u vazduhu, tako ogromnim da je ulivalo strah. Gospodo, ne govorite to nikome, ali niz kičmu me je prošla jeza, ne znam šta li je Silina pomislila kada je bljesnula munja, ali meni se po glavi vrzma loto da bi nas, pravo da vam kažem gospodo, da se svalilo na kuću, umesto što je palo na put, sve đuture sahranilo, sležaljkama i svim ostalim stvarima. A ako je Silina i mislila isto što i ja, ni ona nije ništa rekla da ne uplaši ostale koji nisu čuli pitanje i nisu bili u toku s tim da drvo više nije tamo gde smo ga ostavili te večeri.
Tada je došao Ibraim i rekao nam da moramo otići odatle. Stavila sam u naprtnjaču jednu deku i debeli duks, uvijene u jedinu najlon kesu koju sam imala, nije mi ni palo na pamet da uzmem još nešto, tako da sam obukla istu odeću koju sam svakodnevno nosila na plantažu kafe, i kada sam se okrenula videla sam da je cela brigada spremna da izađe iz kuće i ponovo sam se prisetila onih noći iz filmova kada se dogodi brodolom, pa kapetan stane na palubu i objavi da nas je zadesila oluja, u čamce za spasavanje, prvo žene i deca. I prisećajući se toga izašla sam na pljusak.
Nikada pre nisam videla ništa slično. Ako vam kažem da su se palme povijale kao da su od kartona, niko mi neće verovati. Vetar ih je savijao, izgledalo je kao da će se prelomiti, a onda su se dizale kao od šale, i opet su se spuštale, a povremeno bi se odlomila poneka grana i poletela kao da je živo biće, i kunem vam se da sam tada videla odlomljene grane kako proleću, a nisam mnogo razmišljala o njima, niti o palmama koje se njišu kao da su od gume, niti o kiši što pljušti na sve strane, nego o pet pasa koji mi se motaju oko nogu i ne daju mi da hodam, a tokom popodneva nisu hteli ni da im priđem, takve su životinje. I ponekad bi granje proletalo i padalo po putu pokraj nas, u stvari još uvek nisam rekla da su nas momci čekali napolju da bi nam se pridružili na putu za selo i da je selo bilo na nekih šest kilometara hoda kroz planine.
I sigurna sam da smo svi bili na okupu kada smo se uputili stazom, ali ne znam šta se kasnije dogodilo, postepeno smo se razbijali; ubrzo se više nije videlo ni na dva metra ispred nas, zbog pomrčine i jake kiše, ponešto se moglo nazreti samo kada bi blesnula svetlost munje, a to što bismo razaznali bile su palme koje se povijaju nad stazom, i imali smo osećaj da oko nas lete ptice, a svi su znali da je to granje. No nisam marila za njih, čak ni za to što sam sama usred planine i penjem se i spuštam niz brežuljke po tom pljusku, jer svi behu poodmakli, a ja sam uz put zaostala zbog pasa. I da budem iskrena, dok to pričam, ni sama ne verujem. Možda ja nisam znala da je to ciklon Flora, nisam čitala šta su novine tih dana pisale, pa nisam bila u toku šta se događa.
Jedino sam razmišljala o tome da nam se zid srušio, da sam zaboravila Manolova pisma, i da se sad sigurno kvase tamo u Ibraimovoj kući, i o psima koji idu sa mnom, motaju mi se oko nogu i ne daju mi da hodam. Mada nisu samo oni bili krivi, jer se ponekad nije moglo napredovati zbog vetra koji je duvao u suprotnom smeru, te nisam mogla dobro da otvorim oči, bolele su me od kiše koja ih je zapljuskivala. Pitala sam se, s vremena na vreme, gde li su se ostali denuli, pošto ih više ne čujem. I opet sam razmišljala o tome šta ću reći Manolu kada mi bude pomenuo pisma i kada budem morala da mu kažem da se nisam setila pisama niti bilo čega drugog kada sam videla da je drvo izvaljeno i da nam se zid srušio, te smo morali da se evakuišemo i pođemo ka selu koje je bilo na nekih šest kilometara hoda kroz planine. Sigurno mi neće poverovati ni da sam mislila na to kako se pisma kvase u kući dok sam hodala po tom pljusku.
A onda su mi, povrh svega, neki kamenčići upali u čizme, čudnih li stvari o kojima čovek razmišlja u tim teškim trenucima, i čudnih li stvari koje uradi, jer kada sam shvatila da ne mogu da se popnem uz poslednji breg nadomak sela zbog bujice vode koja se slivala, i da me kamenčići muče pod tabanima, sela sam kraj staze, odvezala pertle na čizmama i skinula čak i čarape da bih izbacila iz njih kamenčiće i blato, i tada sam pomazila pse, koji su bili veoma nervozni, uznemireni; i pomislila sam da voda možda neće mnogo poplaviti kuću i da će mi se ranac spasti od potopa, onda se Manolo neće naljutiti na mene što su njegova pisma nestala u brodolomu. I zamislila sam Manola u mornarskom odelu kako viče žene i psi u čamce za spasavanje, osetila sam želju da se ismejem i stvarno sam se smejala kada se pojavio Rafael, uhvatio me za ruku i pomogao da se popnem uz breg.
Kada smo došli gore, u selo, čekali su nas. Šta bi bilo, rekla sam im, da sam se udavila u brodolomu? Ali niko se nije nasmejao, naprotiv, gledali su me uplašeno. I tako sam doznala da su oni došli pre nekih sat vremena, a mene nije bilo, te su mislili da me je pogodila neka grana, kao onog čoveka što je bio tu, ranjen, jer mu je jedna palmina grana polomila tri rebra u grudima i slučajno su ga našli u mraku. A ja sam im ispričala da su me mučili neki kamenčići u čizmama i to da li će mi se Manolova pisma skvasiti, kao i psi; ali istini za volju, noge su počele da mi se tresu od straha, mada mislim da to niko nije primetio, jer, slušajte šta vam kažem, gospodo, čovek mora ostati na nivou do kraja, te sam zato prasnula u smeh i upitala da li je ta Fifica već ustala, jer vidite, neka ostane među nama, ali ta pesmica o Fifici mi se smučila.
Prevela sa španskog Marijana Aleksić
PROČITAJTE PRIČE OSTALIH AUTORA vikend-prica