Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Korzoportal u ovom ciklusu promoviše  diplomirane hispaniste sa Katedre za iberijske studije Filološkog fakulteta u Beogradu koji žele da se bave književnim prevođenjem. Bojana Kovačević Petrović nekima od njih predavala je kao saradnica na predmetu Traduktologija na master studijama, a neki su joj se javili želeći da ih uputi u  prevodilaštvo. Odabrala je pet prevoda za korzoportal, od kojih je ovo drugi. U pitanju je argentinski pisac i novinar Osvaldo Soriano (1943-1997). U delima se objektivno, sa dozom ironije osvrće na svakodnevni život svoje zemlje. Prvi roman “Tužan, usamljen i konačan” smatra se njegovim najboljim delom. Sledi još nekoliko dela, a prema romanu “Uskoro ćeš biti senka”snimljen je film.Vikend priča.

IMG_0427

Svaki put kada krenem na dugo putovanje, setim se nečega iz vremena kada još uvek nisam ni sanjao o pisanju romana pred zoru, o letenju avionom niti o spavanju po udaljenim hotelima. Ti prizori se lenjo ljuljuškaju u mom sećanju poput prazne ljuljaške. Moja prva devojka i moj prvi gol. Moja prva devojka je imala veoma crnu kosu, bila je stidljiva, a sada mora da je udata i mora da ima odraslu decu. Sa njom sam prvi put vodio ljubav, jednog ponedeljka 1958. za vreme popodnevnog odmora, u jednom redu polomljenih sedišta u praznom bioskopu.

Pre nego što je došlo do toga, jednog drugog zimskog dana, njena majka nas je zatekla u polumraku bioskopske blagajne, raskopčane odeće, i na licu mesta je opalila svojoj ćerki dva šamara; i dalje mi odzvanjaju u sećanju ti udaljeni i glasni šamari, zajedno sa ehom godina vladavine Artura Frondisija i otpora peronista. Njen otac je bio ćelav tip kratkog fitilja koji je žvakao cigare i zlovoljno me pozdravljao, jer je već imao dovoljno problema sa drugom ćerkom koja se vraćala u zoru, i to u tuđim kolima. Moja devojka i ja smo imali petnaest godina. Kada bi došlo veče, seli bismo na trg i mazili se zaljubljeno, pošto bioskop nije radio, sve dok se na ćošku ne bi pojavio čuvar.

U tom selu nije bilo mnogo mogućnosti za zabavu. Ulice su bile zemljane i da biste videli asfalt morali ste da idete putem koji vodi pravo, između ograda i malih farmi, od Generala Roka do Neukena. Sve što je dolazilo iz Buenos Ajresa predstavljalo je veliki događaj. Bilo je potrebno putovati trideset i šest sati vozom ili jednom nedeljno avionom, koji je bio preskup i opasan, pa se sećam samo posete jednog propalog boksera koji je bio u Roki, u ekipi iz Banfilda, i koji je stigao iscrpljen u Neuken, kao i nekih tipova koji su se predstavljali kao trio Los Panćos i ispunili salon za zabave u klubu Sipoleti. Dnevnim novinama iz prestonice trebalo je tri dana da stignu, i nije postojala nijedna knjižara niti mesto gde bi mogla da se sluša muzika i igraju pozorišne predstave. Sećam se jednog kluba strastvenih fotografa i režimskog benda koji je jednom mesečno dolazio da oduži dug prema domovini. Potom su nam preostali samo fudbal i moto-trke, koje su postajale sve modernije.

Kada je mojoj devojci njena majka opalila šamar, ja sam bio u Industrijskoj školi i još uvek nisam dao prvi gol. Igrao sam na jednom od onih malih terena za fudbal koji su napravili klinci iz kraja, i s vremena na vreme uspevao da ubacim loptu u okvir gola, ali se ti golovi nisu računali, jer smo svi želeli bolje pogotke, uz prisustvo publike i naših devojaka koje bi drhtale od divljenja. Sasvim sigurno smo svi bili užasni šovinisti jer smo odrastali u vremenu i svetu koji su bili pogodni za to: svetu u kojem su vladali oružani pobunjenici i sakralna hijerarhija, muškarci koji posećuju bordele i devojke zlatnih ruku, svetu na koji će se uskoro poput poplave sručiti veseli nalet šezdesetih godina.

IMG_0422

Ali krajem pedesetih imali smo želju da brzo odrastemo i da pobedimo u jednoj tako muževnoj i glupoj stvari kao što su moto-trke ili fudbalske utakmice. Lično sam zaradio nekoliko čvoruga pre nego što sam se uverio da nisam nimalo talentovan za trkačku stazu. Otac je imao običaj da me prati kada bih nameštao karburator ili radio kalibrisanje na Tehuelche, ali moja majka je previše patila; pritom, krivine i ubrzanja nisu ostavljali poseban utisak na mene. Sa loptom je bila druga priča: imao sam utisak da sam na trenutke bio na nebu svaki put kada bih kročio na teren i stao između dva nesretnika koji su se hvalili da su mesari i ubice. Sećam se jednog sa brojem 2, imao je otprilike dvadeset i šest godina, nosio je traku za kosu i medaljon sa likom Bogorodice i, sa namerom da zaplaši one iz prednje linije, pričao je kako je u pokrajini La Pampa kriv za jedno ubistvo.

Sećam ga se sa izvesnom nežnošću, iako mi je uništio jednu nogu, jer me je baš on izabrao u ekipu tog dana kada sam postigao svoj prvi gol. Tip je toliko oduševljeno i snažno šutirao da su ga zvali Hrabra Sekira, kao legendarnog Rubena Marino Navara. Igrao je u stalnoj postavi reprezentacije iz Alto Valje, a na tom mestu i u tim mladim godinama bilo je sudija koje bi rizikovale život jednim isključenjem.

Moja devojka nije išla na utakmice. Školovala se za učiteljicu i još uvek je vidim kako izlazi iz škole u mantilu i traži me pogledom. Jednog dana, kada su moji roditelji bili na putu, ubedio sam je da dođe kod mene, ali to je bio promašaj koji se završio plačom, prebacivanjima i ljutitim komentarima. Možda će pročitati ove redove i setiti se mirisa jabuka u martu, njenog straha i moje nečuvene nepromišljenosti.

Nekoliko meseci pre nego što ću je upoznati, bila je devojka našeg centalnog beka  i neko mi je rekao da se taj tip hvalio kako joj je zavukao ruku ispod bluze. Zbog toga nisam mogao da ga podnesem. Bio sam toliko ljubomoran pri pomisli na taj prizor iz prošlosti, da sam skoro prestao da mu se javljam. Dečko je bio visok, prilično mršav i šutirao je poput konja. Grizao sam se za usne, tamo napred, u usamljenoj poziciji broja 9, kada su me faulirali i on je imao čast da izvede slobodan udarac koji je ispucao kao iz topa, pravo u ugao. Razlog što ga danas spominjem, i dalje podozrivo, jeste to što je učestvovao u našoj nezaboravnoj pobedi i što bez njegovog gola moj pogodak ne bi imao važnost koju sada ima.

Moja devojka je priznala da se ljubila sa njim, ali je poricala da joj je taj odvratan lik stavio ruku u dekolte. Ponekad bih se odlučio da joj verujem, a ponekad sam se osećao kao da mi neka igla probada utrobu. Slušali bismo Bilija Kafara i možda Edija Pekenina, ali ja nisam hteo da plešem jer sam smatrao da je to za slabiće. U stvari, nikada se nisam potrudio, i ako bih kasnije, kad sam već bio u Tandilu, upao u neku đusku ili zabavu u klubu Independiente, bilo je to zato što sam bio potpuno pijan i jurio neku nadmenu plavušu.

Provodili bismo vreme u bioskopu, grleći se ispod pokrivača koji nam je prekrivao noge i verujući da njen otac neće doznati za to. Možda je i bilo tako: sedeo je naslonjen, odsutan, žvakao ugašeni tompus, nervozan zbog dima i toplote u kabini za projekciju. Ali majka nas nije ispuštala iz vida, i onog prokletog zimskog popodneva upala je u blagajnu i počela da šamara moju devojku.

Nakon toga sam saznao da smo vodili ljubav svaki dan, ali u tom trenutku sam pretpostavljao da je to jedan mogući način i da je, ako bi ona pristala, na kraju dolazilo da najveličanstvenijeg trenutka na svetu. A taj trenutak, u jednom prostom životu, samo se može porediti sa jednim drugim: trenutkom kada lopta stvarno ulazi u gol po prvi put, i nema srećnije osobe od one koja to proslavlja raširenih ruku, vičući ka nebu.

Taj čovek sam ja, od pre trideset godina. I dalje, u večnom pritiskanju ripleja, tražim zagrljaje i slušam prigušenu buku sa tribina. Znam da ove ispovesti samo potvrđuju moj nizak položaj na visokoj lestvici pisaca, ali tu sam i dalje, u pripravnosti između broja 5 koji me gura i Hrabre Sekire koji me vuče za dres, dok je rezultat izjednačen, a jedan igrač kose pune gela izvodi centaršut nisko po terenu, pa šta bude. Disanje mi se zaustavilo, ali svestan sam i hladnokrvan, kao plaćeni ubica. Naš centralni bek je upravo izjednačio užasnim udarcem sa trideset metara razdaljine koji sam proslavio ne zagrlivši ga, i u tom kontraudarcu, skoro pred kraj, slutim da će mi se život zauvek promeniti.

IMG_0419

Davno me je prošao strah ću se izgubiti među isprepletanim nogama, u paklu povika i laktanja. Broj 10, koji je veteran sa hiljadu utakmica na plećima, dolazi po dijagonali i greši jer mu desna noga služi samo da bi se zaustavio. Taj pokret bez milosti razbija celu odbranu i lopta kreće da se rotira iza leđa broja 5, koji se nemoćno kreće kako bi je šutnuo u korner. Tada se pojavljujem ja, kao dečačić iz filma, nameštam stopalo da se lopta ne odbije, i snažno je šutam, poprečno; iako zvuči neverovatno, taj prizor je i dalje prisutan u mom sećanju, u kojem god hotelu da se nalazim.

Baš kao još jedan prizor, za vreme popodnevnog odmora, na polomljenom sedištu praznog bioskopa. Ljubimo se, i iznenada, dok još uvek oseća šamare koji joj peku lice, moja prva devojka se konačno prepušta i prima me, dok njene grudi, koje su nekada dopustile milovanja našeg centralnog beka, drhte i tresu se, pomeraju se i poskakuju, danas kada su u našim životima druge osobe, a moj hotel tako daleko od njenog.

Prevela sa španskog: Natalija Stojankić

Foto: Jelena Gligorić

Naslov originala: Primeros amores, Osvaldo Soriano

PROČITAJTE PRIČE OSTALIH AUTORA vikend-prica

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *