0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Milica Mićić Dimovska (Beograd 1947- Novi Sad 2013) počela je književni život zbirkama pripovedaka “Priče o ženi”, “Poznanici” – za koju je dobila nagradu “Karolj Sirmai”,  zatim nastavila – “Odmrzavanje”  – Andrićeva nagrada, “U procepu”. Od nekoliko romana koje je napisala posebnu pažnju pobudio je “Poslednji zanosi MSS” za koji je dobila nagrade –  “Nolit”, “Branko Ćopić” i “Borisav Stanković”. Roman “Mrena” bio je u užem izboru za NIN-ovu nagradu 2003. godine. Posthumno objavljenu knjigu njenih pripovedaka i nedovršenog romana „Vešta u snovanju, vešta u tkanju“ priredili su Mirjana Karanović, Vladimir Dimovski i Vasa Pavković 2015.  Vikend priča Milice Mićić Dimovske „Primabalerina“ na korzoportalu. Fotografija: Ana Lazukić, Ciklus „Balerine“.

Iza scene8

Izmakli su se na polje prelomljenih stabljika lavandi i otpadaka maltera, da osmotre novu zgradu. Nije bila ni nalik na onu staru secesionističku zgradu sa stubovima i širokim prozorima zasvođenim arkadama, koju su sagradili davno, još pre rata, u Kambelovcu, sa vežbalištem unutar parka. Ova je ličila na bunker, sva od betona i šipki koje su štrčale napred, još neobložene, jer je ponestalo materijala za terase. Džakovi i džakovi cementa su otišli, pomisli Elena Roja, i kao da oseti težak zagušljiv miris cementnog praha. Žbunovi lavande su bili uništeni, cvetovi su se siveli pod gustim slojem prašine, a seme je otužno mirisalo na znoj. U Kambelovcu zgrada je ležala na samoj obali mora, na korak od mora, talasi su vlažili zidove. Grupa engleskih balerina je svake godine dolazila da se tu odmara i vežba u parku iza kuće.

Iza scene3

Kćerke bogatih roditelja učile su balet od nje, prvakinje splitskog pozorišta. Da se nije desilo ono između Gašpara i Lucije, mogli su još uvek imati staru kuću u Kambelovcu. Ali zašto misliti o tome, pomisli Elena Roja i reče:

„Možda nedostaje jedna terasa s ove strane?”

„Bolje je da gledaju na more”, odgovori Gašpar. „Ko bi voleo da ima pogled na goli stenoviti zid Dinare, na ugažene lavande, mršavi, iskrivljeni bor i jedan proretki čempres?”

Ona se složi s njim, ali oseti kako joj se srce steglo od Gašparove zajedljive iskrenosti. Zbog njega je izgubila vilu i park pun zelenih borića. Doveo joj je Luciju, prostu igračicu, proćerdao na nju sve pare. Kakva ironija! Našla ih je u Zagrebu, u jednoj krčmetini, on je svirao na klaviru dok je Lucija izvodila striptiz. Balerina koja je obećavala. „Ja sam ga spasla od nje”, pomisli Elena Roja i reče suvo:

„Dolaziće nam prave balerine na odmor.”

„Naravno”, odgovori Gašpar. „Iz cilog svita”, našali se. „Imaće komforan smeštaj, moći će da vežbaju.”

„Moramo požuriti sa vežbalištem”, odgovori Elena Roja. Biće u obliku slova T, pomisli, sa jednom mesinganom šipkom po sredini. Pred očima joj iskrsnuše slike engleskih balerina, koje su svake zore, dok je još sunce blago grejalo, vežbale pas de loup figure. Kao leptirovi, uvek u belim haljinama od tila, nikad u kupaćim kostimima. Posle vežbanja odlazile su u crkvu. Popadale bi na kolena kao latice belog lijandera. Zvali su ih „kaštelanski anđeli”. Odakle li će sada dolaziti? Iz velikih gradova, premorene, ogrubele, mišićave. I preko zime će im biti otvorena njena kuća. Samo da se uredi prostor za vežbanje. Dvorište se priljubilo uz stenu. U početku su nailazili na zmije. Sada su, od buke, pobegle u visoki kamenjar. Ostali su hitri, plašljivi gušterovi, sa ljupkim, radoznalim očima. Neki put bi se uspuzali duž zidova, sve do krova, uplašeni nečim, kliznuli bi dole, zavlačeći se pod kamenje i žbunove lavande.

Iza scene6

Smeđa hartija od cementnih džakova vukla se po zemlji. Tone cementa su salili u kuću, a još uvek nisu mogli da je završe. Izgledala je kao kostur, kao rugoba, nalik na hiljade kuća duž obale koje su nicale neverovatno brzo i čiji su vlasnici bili priprosti ljudi, obogaćeni krojači, berberi, bačvari, ribari. Leti bi se punile turistima kao košnice, a sve su bile nalik jedna drugoj, sive, ravnog krova, kao nizovi bunkera. Nije smela sebi da prizna da se njena kuća nimalo ne izdvaja od drugih. Maštala je o zanimljivoj spoljnoj dekoraciji, finoj čokoladnoj boji zidova, sa terasama od kovanog gvožđa, velikim puzavicama koje će se spuštati sa krova prema terasama, kao zavese. To neće biti obična kuća, već kutak za balerine, pored vežbališta sa dugom mesinganom šipkom na koju će se one oslanjati dok izvode razne baletske figure. Bez tog vežbališta kuća ne predstavlja ništa. Kakvog razloga bi imale balerine da letuju kod nje, kada ima lepših i bogatijih kuća. Ali nikad neće moći prežaliti vilu u Kambelovcu, park pun borova i red čempresa koji su podsećali na verne stražare. Zbog Gašpara je morala da proda najlepšu kuću u svim Kaštelima. Zbog jedne striptizete.

Elena Roja pogleda u Gašpara. On je zamišljeno posmatrao prozorske rupe na zgradi. Lice mu je bilo naborano, iako glatko izbrijano. Nosio je belu kapicu od platna na glavi i mornarsku majicu.

„Do sezone ima još samo mesec dana”, reče ona.

„Nepunih mesec dana”, odgovori on. Nogom odgurnu iscepanu vreću za cement. „Završićemo je do juna. Biće to lepotica”, dodade i osmotri zgradu zadovoljnim pogledom.

Osmehuje se neiskreno, pomisli Elena ugledavši kako se krajevi njegovih usana trzaju kao i uvek kada bi govorio ono što ne misli. Namerno pušta da se zavaravam, iz straha, zbog griže savesti. Čak i vežbalište je samo iluzija. Nema prostora, nema hlada, nema materijala.

„Treba da odabereš mustru za ogradu od kovanog gvožđa”, reče Gašpar.

„Ko će je praviti?”

„Špiro i njegov sin.”

„Oni su iz Sutivana?”

„Kažu da su najbolji u ovom kraju”, odgovori on i pozove je da izađu ispred kuće.

„Napravićemo svoju plažu”, reče približavajući se moru preko škriputavog, raznolikog šljunka.

Elena Roja se zaustavi uz samo more. Talasi su dopuzali do njene bele sandale i zapljusnuli je. Kapljice vode joj prsnuše na nogu, probiše najlonsku čarapu i ona oseti kako su prijatno hladne. Upravi pogled prema tamnoljubičastim ostrvima u daljini i zamisli s olakšanjem grupe turista kako dolaze na more, preplavljuju njene sobe kao mravi, a od para koje ostavljaju ona će, iduće godine, sagraditi vežbalište onakvo isto kakvo su imali u Kambelovcu, dok se Gašpar još nije nesrećno zaljubio u Luciju.

(neobjavljeno)

Vešta u snovanju, vešta u tkanju, Solaris, Novi Sad, 2016.

PROČITAJTE Ipogresna-dijagnozaulicom-judite-salgosta-bese-neoavangardako-je-rekao-pesmabazel

 

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *