Vikend priča: Pogrešna dijagnoza

Goran Samardžić  po drugi put na korzportalu. Vikend priča.

 Nisu joj re­kli da po­sto­ji bo­ja­zan da osta­nem slep. Go­spo­đo, do­dao je dok­tor, osta­vi­mo pri­ro­di da ra­di svo­je. Ni­šta ni­je iz­ve­sno. Po­što se ra­di­lo o uro­đe­noj ma­ni, mo­ja maj­ka se ni­je ose­ća­la krivom. Dok­tor nas je još ma­lo za­dr­žao u or­di­na­ci­ji. Ta­ko je ubla­žio šok ko­ji bi maj­ka ose­ti­la da je na­glo pre­šla iz to­plog u hlad­no. Ni­sam mo­rao da ski­nem pot­ko­šu­lju, ni­ti da ose­tim na le­đi­ma hlad­ne pip­ke slu­ša­li­ca. Dok­tor se slu­žio ne­čim bez­o­pa­snim što pod­se­ća na ba­te­rij­sku lam­pu, a ruke su mu mi­ri­sa­le na li­mu­no­vu ko­ru. Imao je ve­li­ke cr­ven­ka­ste uši i iz­raz li­ca kao da po­pra­vlja zid­ni sat.

Uz put maj­ka mi je ku­po­va­la sve što sam tra­žio. Bi­lo joj je žao što ne že­lim još ma­lo vi­še. Dopirao sam joj do stru­ka i ta vi­si­na je bi­la kao stvo­re­na za obo­ža­va­nje. Od­me­ra­vao sam je, ia­ko sam je znao na­pa­met. Naj­vi­še mi se svi­đa­lo kad na­ma­že ja­ko nok­te ili usta. Bo­je su me na maj­ci uve­se­lja­va­le, po­go­to­vo što sam mi­slio da tu sto­je zbog me­ne i da je lak­še na­đem ako je iz­gu­bim. U to do­ba go­di­ne li­šće je bi­lo ze­le­no, a ja ža­lo­stan što se i ono ne da­je na po­klon. Na­brao bih joj ga pun za­gr­ljaj!

Po­mi­sao da ću osta­ti slep sve mi se vi­še svi­đa­la. Pi­tao sam maj­ku da li kod sle­pih lju­di po­sto­je oči. Po­sto­je, re­kla je, ali se ni za šta ne mo­gu ve­za­ti. Za­mi­slio sam dva ku­va­na ja­ja, sa­vr­še­no kliza­va, ka­ko se pre­vr­ću na me­stu za oč­ne du­plje. Ki­po­vi su mi u tom smi­slu de­lo­va­li jed­na­ko uza­lud­no. Ni­sam bio u sta­nju shva­ti­ti da ono što vi­dim i da­lje ne­ću vi­de­ti. Sklo­pio sam oči igrajući se sle­pih. Za­dao sam se­bi za­da­tak da ta­ko do­đem do ku­će. Dr­žao sam se za maj­ku i pi­tao se da li se sle­pi ta­ko ose­ća­ju. Znao sam na­pa­met sva­ku ko­šči­cu u nje­noj ru­ci. Mno­ge sa­te pro­veo sam dr­že­ći se za nju.

Kad me je mrak po­čeo za­bri­nja­va­ti, na­glo sam otvo­rio oči. Sve je bi­lo kao pro­se­ja­no kroz ne­či­ji tuđ po­gled. Po­mi­slio sam da se ta­ko vi­di kroz na­o­ča­re. Lju­di su mi de­lo­va­li kao po­ro­di­ca ko­ja se iz­me­đu se­be još ni­je upo­zna­la. Iz­gle­da­lo je da u ho­du šte­de vre­me. Mi­mo­i­la­zi­li su se, ću­ška­li, a po­ne­kad za­bi­ja­li jed­no u dru­go. Po­sle ta­kvih su­da­ra au­to­mo­bi­li su išli na oprav­ku, lju­di ne. Bi­li su od ma­te­ri­je ko­ja se ni­je ulu­blji­va­la.

On­da je po­red nas, uz sam rub ma­mi­ne ha­lji­ne, za­ko­čio žu­ti fol­ksva­gen. U rat­kap­ni sam ugle­dao svoj lik. Da sam u stvar­no­sti ta­ko iz­gle­dao, svi bi se ču­di­li osim maj­ke. Nos, usta, oči,  raz­vu­kli su se u od­vrat­nu, ižva­ka­nu ma­su. Čo­vek s ve­li­kim br­ko­vi­ma, što su na ma­lom li­cu iz­gle­da­li kao po­zajm­lje­ni, otvo­rio je pro­zor i po­čeo ne­što go­vo­ri­ti u prav­cu mo­je maj­ke. Me­ni je bi­lo čud­no kako ne­ko ko ne zna mo­ju maj­ku mo­že da joj upu­ti to­li­ko re­či. Bio sam si­gu­ran da re­či ne iz­la­ze iz usta, ne­go iz ču­pa­vih br­ko­va i da po na­ma plju­šte kao ža­be. Za­tim se čuo zviž­duk, re­zak, vi­sok, ka­kav lju­di pu­ste ka­da do­zi­va­ju psa. Ma­ma se za­cr­ve­ne­la i sti­snu­la mi ja­če ru­ku. Ko­li­ko sam mogao da shva­tim, to je bi­la po­sle­di­ca ono­ga zvu­ka što nas je za­pa­rao.

Maj­ka je ob­ja­sni­la ka­ko ovaj čo­vek ne­ma do­bre oso­bi­ne. Ali za­što je on­da ve­seo? pi­tao sam. Za­to što ne­ma ta­te da ga ka­zni. Kad je tu­žna, maj­ka je ima­la obi­čaj sa mnom da raz­go­va­ra kao da sam od­ra­stao. Ose­ća­lo se ka­ko te­ži da u me­ni na­đe do­stoj­no dru­štvo. Ja sam bio njen ma­li, ver­ni drug ko­ga je is­ti­sla iz se­be. Još mi se ni­je raz­dva­ja­lo od nje.

Za­mi­slio sam krup­nu po­ja­vu mo­ga oca, skro­je­nu po me­ri da nas bra­ni: ši­ro­ka le­đa, ja­ke ru­ke i noge. Dok je se­deo u fo­te­lji i či­tao no­vi­ne, na kra­va­ti su se pra­vi­li ta­la­si. Kad bi ustao i kre­nuo ne­kim od pra­va­ca, sko­ro da je ko­som do­ti­cao pla­fon. Sku­pa ode­la sa­ma su se na nje­mu is­pra­vljala.

U to vre­me bi­la je pra­va mu­ka ot­kri­ti na nje­mu ne­ki znak ne­u­red­no­sti. Kra­va­ta je bi­la zlat­nom iglom sti­snu­ta uz rub ko­šu­lje, a pan­ta­lo­ne su mu mi­ri­sa­le na vre­lu pe­glu. Zlat­na igla s ru­bi­ni­ma i za­re­zi­ma u ob­li­ku kr­lju­šti či­ni­la je sa­stav­ni dio nje­go­vog ode­la. Maj­ka je od nje od­vra­ća­la po­gled kao da je ukle­ta, a otac ju je no­sio jer se pre­ko nje ose­ćao bli­ži ne­kom. Bio je to skup po­klon, nešto što se da­je da bi se uze­lo.

Od ta­da reč OSO­BI­NA ve­zu­jem za ne­što ru­žno. Lju­di s pre­vi­še oso­bi­na ili se­de, či­ta­ju – ili nadola­ze u obla­ku za­guš­lji­ve pa­re, ko­če (zbog ma­me) i ši­re onaj ne­ve­ro­vat­ni mi­ris na za­go­re­lo.

U uli­ci, ko­ja je po svom iz­gle­du do­ka­zi­va­la da se pri­bli­ža­va­mo ku­ći, maj­ka se ras­pla­ka­la. Na mami je sve pla­ka­lo: i oči, i ko­sa, i ru­ke; čak i ven­ča­ni pr­sten, za ko­ji sam, da bih ras­te­rao nelagod­nost, ve­zao pa­žnju. Au­to­mo­bi­li su nas obi­la­zi­li u si­gur­nom lu­ku, ni­šta ni­je oda­va­lo uti­sak da smo va­žni. Dru­ge maj­ke i dru­ga de­ca skla­nja­li su se s pu­ta kao da je na­ša tu­ga za­ra­zna. Izgleda­lo je da su da­le­ka imi­ta­ci­ja pra­ve maj­ke i pra­vog de­te­ta i ja sam se mu­čio da ih za­mi­slim iz­nu­tra. Li­či­li su na na­še dvoj­ni­ke. U tom tre­nut­ku bi me ubi­lo sa­zna­nje da ja i mo­ja ma­ma ni­smo ni­šta po­seb­no.

No­si­ću na­o­ča­re, re­koh. Mi­slio sam da u to­me le­ži olak­ša­nje. Već sam vi­đao ta­kvu de­cu. U ve­ćim gru­pa­ma iz­gle­da­lo je ka­ko stre­pe da dru­goj de­ci ne po­kva­re ra­dost. Dok su tr­ča­la, na­o­ča­re su im kli­zi­le niz nos. Učvr­šći­va­li su ih gu­mi­com oko uši­ju, sa­vi­ja­li im dr­ške… Ali ne­ćeš smje­ti da se tučeš, da ska­češ sa zi­da. Mo­ra­ćeš da iz­mi­sliš ne­što dru­go ka­ko bih se od­mo­ri­la.

Pi­tao sam se če­mu ta­kav ži­vot.

Kad smo ušli, ku­ća je dru­ga­či­je mi­ri­sa­la. Ose­ćao se očev lo­sion za bri­ja­nje. Ovaj mi­ris kao da je bio sra­ču­nat da nas iz­ne­na­di i pri­ku­je za jed­no me­sto. Otac je to­li­ko ret­ko do­la­zio ku­ći da sam se pi­tao da li da se ra­du­jem ili stre­pim. Kad bi bio ljut, sva­ki ugao u so­bi či­nio se oštri­ji; kad bi se sme­jao, stva­ri bi se pro­pi­nja­le i rza­le za­jed­no s njim.

Pr­vi put u tom da­nu maj­ka mi je is­pu­sti­la ru­ku. Za­dr­žao sam je u va­zdu­hu, a on­da str­pao u džep.

Unu­tra je pri­jat­no gre­ja­lo. Za­mi­slio sam sli­ku sle­pog i na­pu­šte­nog de­te­ta ko­me u ka­pu ba­ca­ju siću.

Maj­ka se odvo­ji­la i sad ju je po so­ba­ma no­si­lo ne­ko dru­go uz­bu­đe­nje. Tra­ži ta­tu, gdje je ta­ta, ta­ta evo na­a­ass! vi­ka­la je. Sti­deo sam se ume­sto maj­ke. Obra­ća­la se pra­znoj ku­ći. So­ba­ma kroz ko­je je otac sa­mo pro­šao. Pi­tao sam se gde je ne­sta­lo ono do­sto­jan­stvo s uli­ce ka­da ni­jed­nim ge­stom ni­je oda­la da čo­vek u žu­tim ko­li­ma uop­šte po­sto­ji. Ni­sam mo­gao shva­ti­ti da je ma­ma ta­kva i da je očev mi­ris raz­gra­nat po sta­nu te­ra da po­lu­di. Me­ne je nje­gov mi­ris vi­še uspo­ko­ja­vao i po­ma­lo bri­nuo, dok je ma­ma bi­la volj­na za njim po­ći i na kraj sve­ta. Ooo ka­ko se ne­ki za­zi­da­ju u lju­bav, dok dru­gi iz nje la­ko odu!

Kad je shva­ti­la da je to sa­mo mi­ris, a ne či­tav otac, maj­ka me se od­jed­nom se­ti­la. Vra­ti­le su joj se oči na me­ne. Od ven­ča­ne, za­kon­ske lju­bav­ni­ce pre­tva­ra­la se opet u maj­ku. Upla­šio sam se nje­nog bo­la i po­ži­vo­ti­nje­nja, nje­ne že­lje da se opet sto­pi s onim sa kim me je ro­di­la. Ja sam bio nje­go­va uma­nje­na i bez­o­pa­sna ver­zi­ja za­če­ta iz hi­ra i po­ni­že­na ma­mi­nim po­na­ša­njem. Vi­še mi je od­go­va­ra­lo da se mo­je ra­nji­vo, ma­lec­ko ja ni­kad ni­je ro­di­lo. Tre­ba­lo ga je osta­vi­ti da se va­lja u ni­šta­vi­lu. Ali, bi­lo je go­to­vo. Bu­duć­nost je za me­ne tek spre­ma­la ka­lup. Onaj po­sled­nji će bi­ti grob.

Otac je imao obi­čaj iz naj­ve­će da­lji­ne do­ći ku­ći da se obri­je. Mi­slio je ka­ko čo­vek či­stog glat­kog li­ca, bez na­ko­stre­še­nih bo­dlji, ima ma­nje raz­lo­ga da se zbog ne­če­ga sti­di. Bri­ja­nje je za oca značilo ne sa­mo hi­gi­je­nu li­ca, ne­go i du­še. Po­sle bri­ja­nja i ku­pa­nja ose­ćao se lak­še u od­no­su na sve što bi van ku­će do­ži­veo. Ku­ća je bi­la me­sto gde je u pi­dža­mi mo­gao či­ta­ti no­vi­ne, bez stra­ha da ga uz­ne­mi­re. Maj­ka se tru­di­la da ga u to još vi­še uve­ri.

Tih go­di­na otac je ret­ko do­la­zio. U stva­ri, po­ja­vlji­vao se da pro­ve­ri da li smo još uvek na oku­pu i po­sle išao u ne­što što je me­ni, za raz­li­ku od maj­ke, osta­ja­lo ne­ra­zu­mlji­vo. Mi smo mu u ži­vo­tu po­sta­li te­ret iz­li­ven od bri­ge i lju­ba­vi. Mi­slio sam da lju­bav kod od­ra­slih te­če je­di­no pre­ko de­ce i da mu­ška­rac i že­na bez za­jed­nič­kog po­ro­da mo­gu bi­ti sa­mo do­bri pri­ja­te­lji.

Ta­ko mi se či­ni­lo naj­po­šte­ni­je.

O oče­vom ne­ver­stvu maj­ka je ima­la do­ka­ze, ali ih se bo­ja­la vi­še ne­go on. Od­lu­či­la ga je sa­ža­lje­va­ti. Go­vo­ri­la je da je otac kao svi mu­škar­ci – de­ti­njast; da je tre­nut­no sta­nje kri­ze sa­mo jed­no u ni­zu iz ko­jeg će iza­ći kao po­bed­nik, čist i bo­ga­ti­ji za jed­no is­ku­stvo. Sma­tra­la je da je nje­go­vo raz­u­zda­no po­na­ša­nje po­sle­di­ca par­ti­zan­skih da­na, smr­ti i gla­di. Iz­vo­đen je čak i na stre­lja­nje.

Spa­sao ga je je­dan pas. Ve­li­ki ne­mač­ki vuč­jak ga je bla­go pri­hva­tio če­lju­sti­ma za za­pe­šće i iz­veo iz gru­pe spre­ma­ne za uni­šte­nje (pre to­ga otac se s njim po­ne­kad igrao i krao mu hra­nu. Hra­ne je uvek imao pre­vi­še). Otac je o psu otad vo­dio bri­gu jer je ofi­cir pro­ce­nio da ga je do­sto­jan. Eto i taj pas, iz­dre­si­ran da uje­da i ubi­je po po­tre­bi, znao je da je moj otac do­bar!

Ose­ća­nja su iz mog oca tih go­di­na si­pa­la na sve stra­ne, a maj­ka se tru­di­la da ne­što pri­šte­di i za nas. Žena za ko­ju mu se ne­ko­li­ko go­di­na ve­za­la sud­bi­na bi­la je ma­mi­na pri­ja­te­lji­ca iz škol­skih da­na. Mo­guć­nost da će otac ga­đa­ti to­li­ko bli­zu iz­gle­da­la joj je ne­ve­ro­vat­no. Od­bi­ja­la je shva­ti­ti da ta­kva bi­zar­nost mo­že uka­lja­ti ne­či­ji ži­vot. Za­to je na­sta­vi­la da se dru­ži sa njom i u bra­ku, poma­lo iz raz­lo­ga što u Be­o­gra­du, gde su se igrom slu­ča­ja i jed­na i dru­ga pre­se­li­le, ni­je po­sto­jao ni­ko bli­ži, ako se iz­u­zme otac. Sko­ro da su, go­vo­rio je otac, ove dvi­je dje­voj­ke pred­sta­vlja­le opa­snost za zdrav ra­zum. Išle su pod ru­ku glav­nom uli­com Sa­ra­je­va, a po­gle­di su ih oko­lo pe­kli kao ci­ga­re.

Moj otac je ta­da za maj­ku i nje­nu pri­ja­te­lji­cu bio deo ano­nim­ne šu­me, po­za­di­na za nji­ho­ve šet­nje. Za­mi­šljam ka­ko iz nje sve­tle oči. Je­dan par je i od mog oca.

Po­sle mno­go go­di­na, kad je otac bio star i ve­zan za pos­te­lju, maj­ka mi je re­kla ka­ko joj je bi­lo nera­zu­mlji­vo da nje­na pri­ja­te­lji­ca is­pro­ba za­vo­dlji­vost baš na mom ocu. U nje­go­vom pri­su­stvu ni­je hte­la da je­de, sa­mo je pi­la ka­fu i pra­vi­la mu dru­štvo do iz­ne­mo­glo­sti. Hra­na bi otu­pe­la oštricu ko­ju je bez sti­da za­ba­da­la u ta­tu. Ono od če­ga se ži­vi, što se ve­že za mir­no i re­dov­no varenje, što se po­šte­no gu­ta i uno­si u te­lo ka­ši­kom, ni­je uzi­ma­la za ozbilj­no. Go­vo­ri­la je da iz urmi, ba­de­ma i ka­fe cr­pi sve što joj tre­ba, da joj od hle­ba tr­ne vi­li­ca. Ta­ko je u ta­ti sa­hra­ni­la svaku do­ma­ćin­sku lo­gi­ku.

Ja sam se ja­sno se­ćao ove že­ne. Kod nas je svra­ća­la u je­dva oset­nim raz­ma­ci­ma. Sa­ti­ma sam ležao is­pod nje­nog kri­la i vi­rio joj pod suk­nju. Fi­zič­ki me oma­đi­ja­la, ia­ko sam imao sa­mo če­ti­ri go­di­ne. Pro­vid­ne cr­ne ča­ra­pe su pri­a­nja­le uz me­so, tan­ke po­put epi­der­me i na­teg­nu­te do pu­ca­nja ne­čim što je me­ne pod­se­ća­lo na prać­ke. Od­o­zdo je stra­šno le­po mi­ri­sa­lo. U mi­ri­su se ose­ća­la sigur­no kao u kap­su­li, iz ko­je je svi­ma da­va­la po­ma­lo otro­va.

Mi­slim da je od su­šti­ne dje­ča­ka je­di­no shva­ti­la da se i oni mo­gu za­ve­sti, re­kla je maj­ka. Osje­ća­la sam da nas ne­pre­sta­no upo­re­đu­ješ i da si na mo­joj stra­ni. To mi je bi­lo po­ma­lo smi­je­šno. Nje­na lje­po­ta za me­ne je bi­la ne­što lo­gič­no, jer sam je zna­la sko­ro od ro­đe­nja. To­li­ko smo vre­me­na prove­le za­jed­no da sam se na­vi­kla i na nje­ne ma­ne. Po­što je ima­la pu­no obo­ža­va­la­ca, sma­tra­la sam da bi ta­ta u toj gru­pi bio čist vi­šak.

Na ocu se u po­čet­ku ni­je ni­šta pri­me­ći­va­lo. On­da je, kad se ne bi du­že po­ja­vi­la, po­sta­jao ner­vo­zan i ću­tljiv. Sve je na nje­mu go­vo­ri­lo da ne­što če­ka. Ja sam, iz ne­kog raz­lo­ga, kri­vio zlat­nu iglu pri­lju­blje­nu uz pr­sa. Ukra­si na njoj su mi de­lo­va­li pa­ko­sno i pre­te­će; li­či­la je na mi­ni­ja­tur­nu streli­cu odu­va­nu u cilj iz ve­li­ke bli­zi­ne. Sva­ka stvar ko­ju je po­klo­ni­la ocu bi­la je zlat­na, sku­pa i ni­ka­ko za je­lo. Bi­le su sra­ču­na­te da se ne za­bo­ra­ve. Po­red igle ko­čo­pe­rio se i zlat­ni di­pon, i  zlatna plo­či­ca za pre­zi­me i ime. Oni ni­su ima­li svo­ja vra­ta ali je­su plo­či­cu za njih – i to pra­znu.

U to vre­me ni­sam mo­gao shva­ti­ti da je ova že­na naš za­jed­nič­ki ne­pri­ja­telj. Bi­la se na­o­ru­ža­la lepotom, str­plje­njem i pu­nim ba­rom sku­pih pi­ća ko­je je moj otac s po­što­va­njem gu­sti­rao. Si­gur­no su joj se pod kre­ve­tom va­lja­li i ba­de­mi.

Po­ne­kad, kad bi hte­la ocu pri­re­di­ti le­pu sli­ku i do­ve­sti ga u još ja­ču ve­zu sa so­bom, uzi­ma­la me je na kri­lo. Iz stra­ha da ne­što ne po­kva­rim, pre­stao bih da di­šem. Za raz­li­ku od ma­mi­nog kri­la, ovo je bi­lo ži­la­vo i tvr­do kao se­di­šte u če­kao­ni­ci. U nje­mu mi se žu­ri­lo da od­ra­stem.

Ja­sno se se­ćam da je mom ocu u ta­kvim pri­li­ka­ma do­la­zi­lo od sre­će da za­pe­va i od­leb­di ka pla­fo­nu. Is­pu­nio se he­li­ju­mom lju­ba­vi. Žena sa de­te­tom u kri­lu, ko­je zbu­nje­no zu­ri u jed­nu tač­ku i rume­ni se, de­lu­je do­bro­ćud­ni­je ne­go kad sa­ma ho­da uli­com i šti­kla­ma bo­de ze­mlju.

Iz kri­la sam is­pa­dao vruć i oša­mu­ćen kao od tem­pe­ra­tu­re. Po­sto­ja­la je kost na tom kri­lu ko­ju sam za­mi­šljao kao pra­mac čam­ca što se­če vo­du na dve pe­nu­ša­ve le­pe­ze. Za­pra­vo, i u sta­nju mi­ro­va­nja ta je že­na de­lo­va­la kao da ne­gde ju­ri.

On­da su na­stu­pi­le oč­ne ve­žbe, mrač­ne ko­mo­re i ka­plji­ce za ši­re­nje ze­ni­ca. Svet je po­stao mu­tan i ne­ka­ko stvo­ren da me zgra­bi. Imao sam uti­sak ka­ko su se svi, na če­lu sa maj­kom i ocem, oko­mi­li na me­ne. Ni­ko mi ni­je dao da osle­pim; da bu­dem još vi­še u cen­tru pa­žnje.

Otac je pre­ki­nuo lju­bav­nu ve­zu i po­sve­tio se bor­bi s mo­jim vi­dom. Po­sta­vio je se­bi niz za­du­že­nja da že­nu o ko­joj je maj­ka ima­la ja­snu pred­sta­vu što pre za­bo­ra­vi. Me­ni pri­ro­da oče­ve bolj­ke ni­je bi­la ja­sna, kao ni či­nje­ni­ca da mu ma­ma u to­me po­ma­že. Ni u jed­nom tre­nut­ku nam ni­je dao da bu­de­mo sa­mi. Oči i nji­ho­va gra­đa po­sta­li su nje­go­vom op­se­si­jom. Umi­slio je da se slo­že­ni oč­ni sklop mo­že me­nja­ti sa­mo ako se ta­ko že­li. Po­nos ko­ji ga je od­li­ko­vao i iza­zi­vao re­spekt i poštova­nje to­pio se pred le­ka­ri­ma i me­di­cin­skim se­stra­ma. Moj otac vi­še ni­je imao onaj sta­ri dubok glas što je stra­šio lju­de i či­nio ga va­žnim, već ta­nak i ša­pu­tav, kao da iz nje­ga go­vo­ri ne­ko ko­ga ste­žu za gr­lo, da ne ka­žem za mu­da. Za taj pe­riod ve­za­na je i jed­na fo­to­gra­fi­ja. Otac se smeši kao da mi se ni­šta stra­šno ne sme do­go­di­ti.

Po­ne­kad mi­slim da je brak mo­jih ro­di­te­lja spa­sla jed­na po­gre­šna di­jag­no­za.

Pri­ča o že­ni i ocu za­vr­ša­va da­le­ko ka­sni­je i u Sa­ra­je­vu, gde smo se, po ma­mi­noj že­lji, vra­ti­li i poče­li ži­vot is­po­čet­ka. Li­sta­ju­ći no­vi­ne, jed­nog da­na pa­la mi je u oči či­tu­lja oda­kle se, kao s filmskog žur­na­la, osme­hi­va­la oče­va lju­bav­ni­ca. Bi­la je to že­na zlo­kob­ne le­po­te. Sva­ki opis ti­pa „ova­kve su joj oči“, „a tek ka­kvi zu­bi i usta i vrat“, uda­ljio bi me od ci­lja, a cilj ni­je bio da pogodiš, već da bu­deš po­go­đen. Ose­tih ka­ko bi, kad bi bi­lo mo­gu­će, na­sta­vio da joj ro­bu­jem ume­sto oca. Na ne­ki na­čin že­na sa sli­ke je ta­ko na­la­ga­la, na­re­đi­va­la. Pod­ra­zu­me­va­lo se da joj mu­škar­ci slu­že i te­lom i du­šom. Po­stao sam od­ra­stao i že­ljan s ne­kim od­me­ri­ti sna­gu. Mo­ja su lju­bav­na is­ku­stva bi­la mla­ka i ba­nal­na. U se­bi ni­su no­si­la ni trun­ku ri­zi­ka. Je­dva da su od­go­va­ra­la jed­nom oče­vom za­gre­va­nju. Od­vi­ja­la su se na si­gur­nom, u so­bi pod klju­čem.

Maj­ka je po­ce­pa­la tu stra­nu iz no­vi­na i ba­ci­la je u kor­pu. Za­tim mu ih je da­la. Otac je sa zahvalno­šću pri­mio no­vi­ne olak­ša­ne za je­dan list. Či­ni­lo se ka­ko mu ma­ma u po­sled­njem trenutku za­ki­da na me­ri.

De­set go­di­na, re­kla je.

De­set go­di­na je če­ka­la da nam opet do­đe u go­ste. To bi ta­tu mo­žda ubi­lo.

U dnu či­tu­lje ume­sto oža­lo­šće­nih bi­la je pot­pi­sa­na upra­va jed­nog sta­rač­kog do­ma. Lju­di ko­ji su vo­le­li tu že­nu bi­li su mr­tvi ili su, kao moj otac – če­ka­li da umru.

P.S. Me­sec da­na po­sle to­ga moj je otac do­i­sta umro. Ja sam to po­pod­ne za­spao i sa­njao ne­ki sta­ri bal­kon za­ra­stao u br­šljen. Bio je sa­bla­sno pra­zan i ne­go­sto­lju­biv. Či­ni­lo se da će se od­va­li­ti s li­ca zgra­de ako ne­što te­že od mač­ke sta­ne na nje­ga. Li­čio je na bi­nu na ko­joj se sme­ju po­ja­vi­ti sa­mo oda­bra­ni; oni ko­je te­ži­na vi­še ne od­re­đu­je. Ne­pro­zir­na za­ve­sa na ras­kri­lje­nim vra­ti­ma se nji­ha­la i na­du­va­va­la, bu­bre­ći po­put ven­ča­ni­ce na trud­noj že­ni. U snu su te­ško za­mi­ri­sa­le ru­že, za­bru­ja­la zvo­na. Za­je­cao sam kad su se na bal­ko­nu, mla­di i sve­ča­no ode­ve­ni, po­ja­vi­li moj otac i nje­go­va fa­tal­na lju­bav­ni­ca. Ne­što od nje­ne le­po­te bi­lo je pre­šlo na nje­ga, ne­što od nje­go­ve do­bro­te na nju. Če­ka­la ga je i do­če­ka­la. Sret­no ti, ta­ta. A ko li će do­če­ka­ti mo­ju maj­ku, ko?…

Leteći Beograđanin – Izabrane i nove priče, Laguna, Beograd

fotografije: Apolonija, Albanija

PROČITAJTE I PRIČE DRUGIH AUTORA: istorija-ljubavi, sneg, drvored, bolje-napisi-roman-umesto-prica-o-svim-tim-likovima…