4+

Users who have LIKED this post:

  • avatar
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Vikend priča, iz zbirke „Savremena arapska priča“. Autor Zekerija Tamir (Sirija, Damask 1931, živi u Londonu). U mladosti bio kovač, danas je jedan od najboljih svetskih pripovedača. Piše uglavnom kratke priče koje svetska kritika smatra primerima zgusnutog proznog izraza i čistote stila. Objavio 13 pripovedačkih zbirki.  Fotografije sa izložbe „Kao ptice“ Roze el- Hassan u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine

DSCN4834

Sekira drvoseče udarala je jednolično po stablu limunovog drveta što je raslo u dvorištu, dok je Sumejha sedela pored prozora koji je gledao na ulicu, odakle bi se, s vremena na vreme, začuli krici maloumnog mladića koji su se mešali sa zvucima sekire. Miris limunovog drveta se, poput slepe prosjakinje koja obija pragove skrušeno moleći, uvlačio u sobu i ispunjavao vazduh.

Krici lude su se pojačavali i dopirali do Sumejhinog sluha kao isprekidani, promukli urlici razjarene divlje životinje koja je dozivala uznemireno biće u njenoj krvi. Mogla je da ga vidi kako skače po ulici, opkoljen decom koja viču i gađaju ga korom pomorandže. Bila je sigurna da su mu oči dremljive kao u bolesnog tigra koji kunja na travi u mračnoj džungli.

Sumejhin otac bio je starac koga su mučile bolesti i koga je nervirao miris limunovog drveta, pa je odlučio da ga se otarasi. Zato je doveo drvoseču ne obazirući se na Sumejhine molbe. To limunovo drvo njen je prijatelj od detinjstva, a posebno je lepo zimi, kad zasvetlucaju kapi kiše na njegovom lišću i kad bukne njegovo jarko zelenilo, pa izgleda kao da će se svakog trenutka zapaliti.

Opet su se krici lude začuli kao plač limunovog drveta koje će uskoro biti oboreno. Sumejhu je obuzeo nerazuman strah. Činilo joj se da je u posedu neba punog zvezda bledog sjaja koje predstavljaju njene mrtve snove. Sumejha je, u to vreme, bila žena na početku života od koje se muž razveo pre nekoliko meseci. A mogla je da bude dobra žena, da kuva, pere, sprema kuću i predaje se muškarcu u liku muža kao da je opijena, radosna i oduševljena. Kad je imala deset godina otac ju je snažno ošamario zato što je video da joj se zadigla haljina na butinama, ali kad je pristigla za udaju, udate rođake su je naučile pokretima koje treba da izvodi podajući se muškarcu i glasovima koje mora da ispušta radi usklađivanja zvukova dok glumi strast i požudu za njim. Muž je besneo i ljutio se na nju, jer bi se noću, ispružena tik uz njega, prepadala i skupljala čim bi je dotakle njegove ruke i pretvarala u nepomično telo koje se, bez ikakvog pokreta, predaje težini muškarca. Muž nije mogao da živi s njom, jer on je želeo ženu koja bi ječala i čije bi telo zadrhtalo čim bi izdaleka namirisala muškarca.

DSCN4835

Sumejha se vratila u kuću svojih roditelja da živi sama, pomaže majci u kućnim poslovima, a potom ubija preostale sate dana sedeći kraj prozora i posmatrajući prolaznike na ulici.

Maloumni mladić nije napuštao ulicu nego je stalno urlikao i skakao goneći decu.

Sekira je, u tim trenucima, svojom oštricom i dalje ranjavala stablo limunovog drveta sve dublje ga zasecajući. Zvuk sekire je izazivao u Sumejhi osećanje da malo-pomalo gubi svoje detinjstvo. Sumejha je, nekad davno, bila devojčica koja se smeje bez razloga i koja se plaši meseca. Nisu je mogli ubediti da je on samo kolut bele svetlosti.

Sumejha je začula čudan, oštar krik i odmah shvatila otkuda dolazi. Pogledala je kroz prozor. Luda je sedeo na zemlji i držao se rukama za glavu, dok je između njegovih prstiju curila krv. Deca su se razbežala, pošto ga je jedno od njih udarilo kamenom.

Pokoravajući se skrivenom strahu, Sumejha se sklonila od prozora i bacila na kauč. Izmešali su se miris limuna, zvuci sekire i krici lude. Zatvorila je oči i prepustila se snažnoj drhtavici. Imala je osećaj kao da joj nečiji prsti stiskaju vrat i onemogućavaju da diše. Htela je da vikne u pomoć pre nego što se zadavi, ali neka bolna težina navalila se na nju i pritisla joj celo telo da bi zatim nestala ostavljajući Sumejhu da povrati dah i mir. Sumejha je počela da dahće od sreće s kojom se mešao strah. Iznenada je ugledala nepoznatog muškarca koji je uobičajavao da joj, noću, dolazi u snove. Bio je to visok muškarac, potpuno nag, a koža mu je bila pokrivena gustom, crnom dlakom. Koliko je žudela da ga dotakne, ali nije mogla da se pomeri.

Sekira je i dalje s mržnjom udarala po stablu limunovog drveta.

Stojeći pored vrata, nepoznati muškarac se nasmešio i oči su mu zablistale. Hropćući, Sumejha je progovorila: „Odlazi!“

Usta mu se razvukoše u širok osmeh i pokazaše se njegovi beli zubi između usana tamnocrvene boje zgrušane krvi. Volela bi da on izusti neku reč, silno je želela da mu čuje glas koji mora da je kao šum talasa što udaraju o stene daleke obale.

Kad je počeo da joj se primiče, Sumejha je pokušala da pobegne i ponovo je viknula: „Odlazi!“

Muškarac se nije obazirao na njen povik nego je nastavio da joj se približava. Pružio je ruku i svih pet prstiju uvukao u njenu raspuštenu kosu. Mrdnuo je usnama, ne ispustivši ni glas, ali Sumejha je bila ubeđena da joj je rekao: „Draga.“

Krici lude su se pojačali. Nepoznati muškarac je uzeo Sumejhu za ruku i povukao je. Sledila ga je bez otpora, vođena nekom prijatnom sigurnošću. Poznavala je tu ruku, dobro ju je znala. Gde ju je videla ranije? Nije se sećala. Pokušavala je da se seti. Muškarac ju je vodio, te zajedno pređoše prostrane ravnice u kojima se sreću snegovi zime sa suncem leta i cvećem proleća, i stigoše do polusrušene kuće. Sumejha je poznavala kuću, videla je ona nju i ranije. Gde, gde? Tama se rasprši i Sumejha se namah seti. Napuštena, polusrušena kuća je, poput sablasti, stajala na početku ulice u vreme kad je ona bila mala.

Pogledala je u muškarca i odmah ga prepoznala. Imala je tada oko dvanaest godina i vraćala se kući, baš kad je mrak počeo da se spušta na ulice. Kad je stigla do napuštene, polusrušene kuće, put joj je preprečio sredovečni muškarac, ščepao je svojom snažnom rukom i zapretio joj promuklim glasom: „Ubiću te, ako budeš vikala!“

Na brzinu ju je uvukao u ruševinu i skinuo joj odeću. Njene grudi su tada još bile zelene, ali je njeno krhko telo bilo jedro. Telo sredovečnog muškarca mirisalo je na ugašeni požar.

Sumejha je žudno posmatrala sredovečnog muškarca koji joj se vratio posle dugog čekanja. Poželela je da pohrli k njemu i spusti mu glavu na grudi, ali ga je čula kako joj kaže: „Ubiću te, ako budeš vikala!“

Nije se opirala, bila je opčinjena čudnom samilošću koja je navirala iz dubine njene duše i ostala je ležeći na leđima u očekivanju tela sredovečnog muškarca koje je mirisalo na ugašeni požar.

Preveo sa arapskog i priredio Jovan Kuzminac

Savremena arapska priča, drugo izdanje, Clio, Beograd, 2016.

clio.rs

PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica

4+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *