Iz knjige pripovedaka Lidije Dejvis „Ne mogu i neću“, vikend priča korzoportala – “Jedenje ribe u osami“.
Jedenje ribe u osami
Ribu obično jedem sama. Kod kuće ribu mogu da jedem samo kad nema nikoga od ukućana, zbog njenog snažnog mirisa. Ostanem sama sa sardinama na belom hlebu s majonezom i zelenom salatom, sama sam s dimljenim lososom na raženom hlebu namazanom buterom, ili s tunjevinom i inćunima u salati nikoaz, ili sa sendvičem od lososa iz konzerve, ili sa ćuftama od lososa u buteru.
Isto tako, kada jedem u restoranima, obično naručim ribu. Naručujem je zato što mi se dopada i zato što nije meso, koje vrlo retko jedem, nije ni pasta, koja je obično vrlo teška, a ni vegetarijansko jelo, koje mi je najverovatnije dobro poznato. Sa sobom ponesem knjigu, mada se često desi da je osvetljenje iznad stola loše, i da sam previše dekoncentrisana da bih čitala. Pokušavam da odaberem sto koji je dobro osvetljen, zatim naručim čašu vina pa izvadim knjigu. Uvek tražim da mi čašu vina donesu odmah, i vrlo sam nestrpljiva dok je ne dobijem. Kad stigne, i pošto otpijem gutljaj, spuštam knjigu pored tanjira i razgledam jelovnik, i uvek planiram da naručim ribu.
Volim ribu, ali mnoge vrste riba više ne mogu da se jedu, i postalo mi je sve teže da saznam koje su uopšte za jelo. U novčaniku nosim jedan kraći spisak – koji je sastavilo udruženje za očuvanje prirodnih resursa Odabon – na kom se nalaze preporuke s nazivima onih vrsta koje ne treba jesti, onih koje treba jesti s oprezom, i onih koje se mogu bez bojazni jesti. Kad obedujem u društvu drugih ljudi, ne vadim listu iz novčanika, jer večera s nekim ko iz novčanika vadi spisak pre nego što naruči i nije neki provod. Jednostavno se snađem i bez njega, mada jedino što uspevam da zapamtim jeste da ne treba jesti gajenog lososa, ni divljeg lososa, izuzev divljeg lososa s Aljaske, koga ionako nikada nema na meniju.
Ali kad sam sama, vadim spisak. Ljudi za obližnjim stolovima ne bi nikada mogli da pogode kakav je to spisak. Problem je u tome što mnoge vrste ribe koje se nalaze u jelovnicima restorana nisu one koje se mogu slobodno jesti. Neke vrste uopšte i nisu preporučljive za jelo, u bilo koje doba godine, a neke druge se mogu jesti samo ako potiču s određenog mesta, i ako su ulovljene na odgovarajući način. Ne pitam konobaricu kako je riba lovljena, ali često pitam odakle potiče. Ona to obično ne zna. Što znači da joj te večeri niko nije postavio to pitanje – ili nikog drugog to ne zanima, ili neke ne zanima, a neki već znaju odgovor. Ako konobarica ne zna odgovor, otići će da pita kuvara, pa će se vratiti s odgovorom, mada to najčešće nije onaj koji bih želela da čujem.
Jednom sam postavila sasvim besmisleno pitanje u vezi s halibutom. Nisam shvatila koliko je besmisleno sve dok konobarica nije otišla da pita kuvara. Pacifički halibut se može jesti, a onaj iz Atlantika ne. Iako živim na atlantskoj obali, ili barem blizu nje, pitala sam je odakle je halibut koga imaju, kao da sam smetnula s uma koliko je Pacifik daleko, ili kao da bi neko prevozio halibuta do atlantske obale samo iz zdravstvenih razloga, ili iz razloga dobre ribolovne prakse. Desilo se da je restoran bio prepun i da je ona zaboravila da pita kuvara, i kad se vratila do mene shvatila sam da ne treba da naručim halibut već da umesto njega uzmem kapice svetog Jakova. Moj spisak kaže da one ne spadaju grupu onih vrsta koje treba izbegavati, a ni onih koje se sasvim slobodno mogu jesti, već da ih treba jesti s oprezom. Nisam znala šta bi oprez podrazumevao kad je restoran u pitanju, izuzev možda da treba postaviti neka dodatna pitanja konobaru ili kuvaru. Ali kako ni najjednostavnija pitanja nisu vodila ka validnim odgovorima, validne odgovore nisam očekivala ni na detaljnija pitanja. Pored toga, znala sam da konobarica i kuvar nemaju vremena za detaljna pitanja. Naravno, ako su Jakobove kapice već na meniju, konobarica i kuvar mi svakako neće reći da su ugrožena vrsta ili da su zagađene, te da mi ne savetuju da ih naručim. Naručila sam ih i pojela, bile su dobre, mada sam, lično, osećala malu nelagodu, pitajući se da li su ulovljene na odgovarajući način i da li sadrže toksične materije.
Kad jedem sama, nemam s kim da razgovaram i nemam šta drugo da radim osim da jedem i pijem, pa o zalogajima hrane i gutljajima pića razmišljam malo i previše. Neprestano razmišljam. Trenutak je da uzmem sledeći zalogaj, ili, Uspori, skoro si sve pojela, prebrzo ćeš završiti obed. Pokušavam da čitam knjigu ne bih li tako pustila da prođe malo vremena pre nego što uzmem sledeći zalogaj ili sledeći gutljaj. Ali jedva da mogu da razumem ono što se nalazi na stranici, jer pročitam premalo u jednom navratu. Takođe, dekoncentrišu me ostali ljudi u prostoriji. Volim da posmatram konobare i konobarice, i druge goste, veoma pomno, čak i kad nisu preterano zanimljivi.
Riba koja se nalazi na meniju restorana često nije na mojoj listi. Rumbač u umaku od šampanjca ponuđen mi je jedne večeri u vrlo dobrom francuskom restoranu u blizini moje kuće, ali, nije se nalazio na mom spisku. Mogla sam ga naručiti, no konobar mi je rekao da je reč o vrlo blagoj ribi tako da sam pomislila kako verovatno nije naročito ukusna. Takođe, spremali su je s koricom od sira. Rekla sam kako mislim da će korica od sira biti preteška. Konobar je rekao da je korica lagana i tanka. I pored toga, odlučila sam se da to ne naručim. Na meniju je bilo i drugih riba: crveni sneper, za koga me je lista upozoravala da ga ne uzmem; atlantski bakalar koji je ugrožena vrsta; i losos ali ne onaj divlji, aljaski losos. Odustala sam od ribe i naručila specijalitet restorana, jelo sačinjeno od izabranog povrća koje se sastojalo od više malih porcija različitog povrća, zajedno s komoračem, raspoređenih u smeru kazaljke na satu oko prelepog venca od pasiranog krompira. Različiti ukusi povrća bili su neočekivano primamljivi i pored toga što je većina bila korensko povrće – ne samo šargarepa i krompir, već i dinstane rotkvice, repa i peršun.
Restoran je pripadao jednom bračnom paru iz Francuske. Žena je dočekivala goste i nadgledala uslugu, a muž je kuvao. Kad sam te večeri izašla iz restorana, hodajući prema parkingu prošla sam kraj prozora kuhinje. Bio je jarko osvetljen i ja sam se zaustavila da pogledam. Kuvar je unutra bio sam. Bio je odeven u belo, s kuvarskom kapom na glavi, i bio je mršav i u pokretu, nadnet nad svoju dasku za seckanje. Koliko sam s te daljine mogla da vidim, imao je prefinjene i pravilne crte lica, napetog izraza. Dok sam ga posmatrala, malo je zabacio glavu i ubacio komadić hrane u usta, zastajući da isproba ukus. S leve strane ušao je mladić koji je držao poslužavnik s nečim na njemu, spustio ga je, i izašao. Činilo se da nema veze s onim što kuvar radi. Kuvar je ponovo bio sam. Nikada ranije nisam videla pravog kuvara, i ne bih mogla ni da zamislim da u svojoj kuhinji radi sam. Mogla sam ga još dugo tako posmatrati, ali smatrala sam da bi bilo indiskretno da ostanem, i zato sam otišla.
Poslednji put kad sam sama jela, bila sam u restoranu koji sam odabrala, jer nije bilo alternative. Zašla sam duboko u ruralni kraj, i to je bio jedini restoran koji je radio. Mislila sam da neće biti naročito dobar. U prednjem delu se nalazio bučan, dobro posećen bar. Naručila sam pivo ovaj put, i pogledala jelovnik. Riblji specijalitet bila je šnicla od sabljarke. Pokušala sam da se prisetim kakva je sabljarka riba. Dugo mi nije padala na pamet. A onda sam zamislila ribu koja leti kroz vazduh, s velikim perajem na leđima, i bila sam gotovo sigurna da je popularna kod sportskih ribolovaca, ali nisam mogla da zamislim kakav joj je ukus. Nije je bilo na mojoj listi, no ipak sam je naručila. Pošto nisam znala da li bi trebalo da je izbegavam ili ne, postojala je šansa da je u redu. Čak i ako nije u redu, ipak povremeno imam pravo da pojedem ribu koju ne bi trebalo.
Donevši ribu, konobarica mi je prenela poruku od kuvara: sačekaće da mu kažem kako mi se dopalo; odrezak je bio toliko lep, kazao je. Njegov entuzijazam je ostavio utisak na mene, i dok sam jela, obraćala sam pažnju više nego obično. Kuvar je imao vremena da se interesuje za odrezak sabljarke, pretpostavila sam, zato što je bio ponedeljak uveče i u velikoj trpezariji samo je još jedan sto bio zauzet, iako je, tokom mog obeda, ušlo još nekoliko ljudi. Čak su i za barom bila samo dva gosta, dvojica staraca u kariranim flanelskim košuljama. Ali, uz pojačan ton s televizora, i smeh šankerke koja je bila i hostesa i kuvareva supruga, kod bara je ipak bilo bučno.
Sabljarka je bila dobra, možda tek malo žilava. Kad je konobarica došla da proveri da li mi se jelo sviđa, nisam joj spomenula da je žilavo. Rekla sam joj da je vrlo dobro, i da mi se dopada suptilan ukus začinskih biljaka u umaku. U jednom trenutku za vreme obeda, iz kuhinje se u daljini promolio kuvar. Bio je to visok muškarac blago povijenih ramena. Otišao je do bara da popije piće i popriča sa svojom ženom i starcima, pa je krenuo nazad u kuhinju. Pre nego što je gurnuo vrata, za trenutak se okrenuo da bi preleteo pogledom po trpezariji u mom pravcu, znatiželjan da vidi, sigurna sam u to, ko to jede njegov odrezak od sabljarke. Pogledala sam i ja njega. Mahnula bih mu, ali pre nego što sam se setila da to uradim, on je nestao iza zatvorenih vrata.
Porcija koju sam dobila, sabljarka i pečeni krompir i povrće, bila je izdašna, i nisam uspela da je pojedem celu. Pojela sam barem sve povrće, meke komade lako dinstanih tikvica s režnjevima crvene paprike i začinima, pa sam zamolila konobaricu da mi ostatak spakuje da ponesem. Ona se zabrinula; pojela sam samo pola porcije. „Ali, dopalo vam se?“ upitala je. Bila je mlada. Pomislila sam da je ćerka kuvara i šankerke. Uverila sam je da mi se jelo dopalo. Sad sam se ja zabrinula; kuvar joj možda neće poverovati da mi se riba zaista dopala, što je i istina. Nisam imala ništa drugo da dodam o ovome, ali ipak, dok sam plaćala račun, rekla sam konobarici da mi se povrće izuzetno dopalo. „Većina ljudi ga i ne jede“, rekla je lakonski. Pomislila sam na to kako je šteta, zbog pažnje s kojom je kuvar pripremao, iznova i iznova, to povrće koje niko nije jeo. Ja sam barem pojela njegovo povrće, i on će znati da mi se dopalo. Ali bilo mi je žao što nisam pojela ceo odrezak sabljarke. Mogla sam to uraditi.
Lidija Dejvis: Ne mogu i neću, prevod Ivana Đurić Paunović, Geopoetika, 2015.
Oprema teksta/foto koncept korzoportal
Iz ovog ciklusa: ko-je-lidija-dejvis,nova-knjiga-ne-mogu-i-necu, lazar-dzamic-o-pijenju, sladana-ljubicic-limbo-u-letnje-periodu, ludo-drvo