Aleksandar Tišma (Horgoš,1924 – Novi Sad, 2003), akademik SANU, jedan od najznačajnijih savremenih autora u Srbiji – pesnik, romanopisac, pripovedač, dramski pisac, putopisac, esejista i prevodilac. Prevođen na mnoge jezike. Romani “Upotreba čoveka”, “Knjiga o Blamu”, “Kapo”, “Vere i zavere” (po kome je snimljena izuzetna serija emitovana na RTV) … zatim “Dnevnik 1942-1951”… Novosadska Akademska knjiga objavljuje njegova Sabrana dela.Vikend priča o jednom običnom letnjem danu i gubljenju identiteta. Fotografija: Dragana Kojić
Jedan čovek iziđe na ulicu ljutit, jer se kod kuće sporečkao sa ženom. Bilo je tri sata iza podneva, topao suv julski dan, svi ljudi iz njegove ulice nalazili su se u stanovima, sedeli za ručkom ili su se iza spuštenih zastora već predavali sitom snu. Niotkud nikog. Ni automobila ni motocikla; samo je on stajao na goloj ulici kao na ploči štednjaka. Reši se da pređe ulicu. Izbi na ugao, a odatle krenu prema reci.
Reka je oticala mirno, iz njene dubine osećao se hlad. Ali tu gde je čovek stigao na vodu i zagledao se u nju obala je bila ozidana kamenim blokovima, pretvorena u kej, bez rastinja i pokreta. On pođe uzvodno, u pravcu peskovitog kupališta, mada bez nade, jer nije imao uza se kostim u koji bi se presvukao za kupanje. Stiže do mosta, koji je, poduprt stubovima, preskakao reku i obalu spuštajući se koso u ulice grada. Vide da po mostu, visoko, promiču ljudske prilike i automobili, a onda zađe u njegovu senku. Ovde se ozidani deo obale završavao, i tle, oslobođeno oklopa, isturalo je retke žbunove, kao predskazanja drvećem oivičenog peskovitog kupališta. Kad izbi s druge strane mosta, čovek ugleda i prvog kupača, u crnim platnenim gaćicama, gde stoji ruku prekrštenih na prsima i lica podignuta ka suncu. Prišavši mu bliže, videda je mlad, vrlo mršav, i da mu kraj nogu, na obali uza samu vodu, stoji smotana odeća i na njoj par cipela.
Čovek nastavi da hoda uzvodno, ali primer kupača, uz nelagodnost žege, podbadaše u njemu iskušenje da se osveži. Najzad, stigavši do jednog žbuna s uskim lišćem sličnim vrbovom, a ne videći u blizini nikog sem osamljenoga kupača, on se odluči – skide sa sebe odeću i cipele, složi ih na gomilu kao onaj i pođe ka vodi. Smoči noge, pa kad se uveri da mu voda prija, krenu plićakom dalje uzvodno, da ga tok reke ne bi zaneo pod most. Zatim uđe u dubinu i zapliva.
Plivao je prema sredini reke, imajući pred očima drugu obalu prekrivenu tamnim zelenilom, iz kog su izvirivali beli, crvenih krovova, letnjikovci. Kad se umori, leže na leđa i pusti da ga voda nosi. Ali saznanje da most nije daleko primora ga da se ponovo uspravi u vodi i da proveri svoj položaj.
Nađe se okrenut prema obali sa koje je ušao u vodu, tačno sučelice žbuna s lišćem sličnim vrbovom. Ali pred žbunom ugleda i kupača u crnim platnenim gaćicama, sagnutog ka mestu gde je on ostavio odeću. Ne verujući sopstvenoj sumnji, izdiže glavu i sad jasno vide svoj zamotuljak odeće i kako kupač po njemu rije rukom. Tada neodlučno viknu: „Hej, vi!” i zapliva svom snagom prema obali.
Video je, kroz koprenu kapljica koju je rasprskavao svojim zamasima, kako onaj žustro podiže glavu, osvrće se, a onda se još dublje poginje nad svoj plen. Čovek viknu opet: ,,Hej, stanite!”, a onaj nato skoči držeći u ruci zamotuljak odeće. Pogleda levo-desno i, ne ispuštajući zamotuljak, potrča u pravcu mosta.
Čovek u nekoliko napregnutih zamaha dopliva do obale, i stavši na noge, baci samo ovlašan pogled prema žbunu kako bi se uverio da njegovih stvari onde više zbilja nema, a onda se dade u trk za kradljivcem. Ovaj beše u međuvremenu dosta izmakao, ali je čovek verovao da će ga stići, jer je sam trčao slobodno, dok je kradljivac, sa zamotuljkom stegnutim na prsima, trčao gegajući se i bacajući noge kao pijan. I zaista, razdaljina među njima se smanjivala, već je ne samo video sve jasnije kradljivčeva mršava leđa i tanke noge kako se trzaju i bacakaju, već je i čuo lupu njegovih stopala o tvrdu zemlju. Za trenutak, taj se opažaj prekide, jer je kradljivac uronio u senku ispod mosta i utopio bat nogu u buku vozila koja su gore promicala. Onda se ponovo pojavio s druge strane mosta, na suncu. Tu je najednom stao i osvrnuo se. Razaznavao se uplašen izraz na njegovom licu, i kako zamotuljak pada iz njegovih ruku na kamen obale. Nekoliko trenutaka nastavio je da se unezvereno osvrće oko sebe, a onda je jurnuo ka ivici keja i nespretno, ni naglavce ni na noge već nekako bočno, više pao nego skočio u vodu. Voda je pukla kao top i pljusnula koso uvis, pa se ponovo smirila.
Čovek je usporio trk, a kad je prošao ispod mosta, on stade. U vodi kradljivca nije video, reka je proticala mirno, nenarušene ravne površine. On upre pogled dalje, nizvodno i prema dubini, ali opet ne vide ništa sem ravne, otičuće vode. Tada ču glasove, i podigavši oči, spazi nekoliko ljudskih prilika kraj ograde mosta. Shvati da je kradljivčev skok u vodu imao i drugih svedoka, i ponada se da su oni uočili još nešto, što on nije. Vide kako im se glave i poprsja naginju preko ograde, kako ispruženim rukama pokazuju prema vodi, razabra njihove uzbuđene glasove. Onda među njima nasta komešanje, dve prilike se izdvojiše i krenuše s mosta dole na kej.
Po nagonu, čovek im pođe u susret željan da se objasni. Ali kad se udalji od zaklona koji je most stvarao i stiže na domak prvih ulica, shvati koliko je neprikladno odeven za pokazivanje: u donjem rublju koje mu se, mokro, pripija uz telo. Neodlučno stade.
Ona dva posmatrača stigoše na kej, do mesta gde se kradljivac bacio u reku. Nagnuše se napred zaklanjajući šakama sa strane oči, a onda se uspraviše i stadoše davati znake prema mostu. Odande krenu grupa radoznalaca prema njima. Žurili su, i stigavši na kej, stali uz onu prvu dvojicu i takođe se zagledali u vodu, razgovarajući uzbuđeno između sebe. Čovek im polako priđe s leđa i progura se među njima do ivice keja. Voda je oticala kao i pre, mreškajući se pod suncem u hiljadama sitnih ogledala, ništa nije narušavalo njen mir. On upita najbližeg radoznalca: „Šta se to desilo?“, a ovaj, ne osvrnuvši se, promrmlja: ,,Pa vidite valjda. Udavi se čovek“.
Tada on shvati svu nepopravljivu konačnost događaja u kome je učestvovao, koji je, zapravo, izazvao, i uplašen, ponovo se povuče iz gomile. Seti se kradljivčevog unezverenog bledog lica u trenutku kada je, bacajući oteti zamotuljak odeće, pogledao levo i desno, u potrazi za spasom i izlazom. Da je bar tada on prestao da ga goni! Kako nije shvatao da ima posla sa bednikom, nespretnjakovićem, koji se upleo u prekršaj (i to kakav jadan, zbog nošene odeće i cipela!) iz očaja, nepripremljen da ga i izvrši i da iz njega valjano umakne? Ali u njemu beše proradio neki osvetnički bes, neka žeđ za odmazdom, nije stao, već je nastavio da ga progoni i tako ga je oterao ravno u smrt!
Vide kako u gomili posmatrača nastaje novo komešanje i ustanovi da je ono prouzrokovano pojavom visokog mladog milicionera koji se, dotle nezapažen, odmerenim koracima približavao kejom. Kad on stiže do gomile, ona se pred njim najpre razmače a onda ga polako opkoli, i čovek ču kako mu pojedinci govore: „Udavio se načisto!“, „Samoubica!“, ,,Ko zna kud ga je voda odnela!“ „Evo mu odela!“. Zatim vide da se milicioner saginje, uzima zamotuljak i, uspravivši se ponovo, pretura po njemu. Od drugih oko njega nije mogao videti milicionerove ruke, ali je tačno znao šta kroz njih prolazi: njegove sopstvene pletene letnje cipele, košulja s kratkim rukavima, pantalone od balonske svile, a iz džepova sitni predmeti, maramica, notes, dve-tri hiljade dinara, naočari za sunce. Ugleda zatim kako se do visine milicionerovih očiju izdiže mali pljosnat predmet, pozna korice lične karte i ču kako uokolo svi upozoravaju: „Pst! Ćuti! Pst!“ i kako im nad glavama čudno svečano odjekuje, sricano slog po slog, njegovo sopstveno prezime i ime. Htede viknuti: ,,To sam ja!“ – ali ga zadrža strah od objašnjavanja, ne s milicionerom pre svega, nego sa tim tupim, radoznalim, na zluradost spremnim mnoštvom koje bi tek trebalo uveriti da je žrtva neko drugi, a da je on, čije je ime tako razgovetno pročitano, žrtvin nepromišljeni ubica.
Čas potom bilo je za objašnjenje već i kasno. Milicioner je stvari ponovo smotao, stavio ih pod mišku i, jedva nešto brže nego što je došao, krenuo prema gradu. Gomila ga je sledila na malom neodlučnom rastojanju i uskoro svi nestadoše u jednoj uskoj ulici. A on, skinut, više nije ni mogao za njima! Ostao je na keju sa još nekolicinom lenjih posmatrača, koji nastaviše gledati u vodu i prepričavati između sebe događaj, onako lažno kao što su ga shvatili. Potom se i oni razidoše.
Čovek i sam krenu zbunjeno s mesta. Nije znao kuda će, ni šta će. Prođe ispod mosta gde se kej završavao i nastavi da hoda ugaženom zemljom sve do svog žbuna. Zagleda ga s leva i sa desna iako je znao da ništa neće naći: njegova odeća, već davno njemu naočigled ukradena, nalazila se sada u rukama milicionera, ili je možda u međuvremenu bila predata islednicima, ili čak njegovoj preneraženoj ženi, koju je lako bilo pronaći prema adresi upisanoj u ličnu kartu.
Od te pomisli prenu se uplašen. Mora odmah raščistiti stvar, inače će se na grozotu nepotrebne smrti nadovezati još neka nova. Okrete se i žurno pođe nazad, prema mostu. Kući, kući! Ali onda zasta. Bio je još uvek u rublju, bos i go, nije mogao proći takav ulicama da ga ljudi zagledaju zapanjeno, a koji ga poznaju, da ga zapitkuju i docnije prepričavaju njegovo smušeno objašnjenje. Treba stići uredno, neupadljivo, pa onda na pravom mestu reći tešku ali jednostavnu istinu. Ali kako stvoriti odelo? Stati pod most i vičući zamoliti prvog prolaznika da mu ga dobavi? Bilo bi to smešno, a sigurno i beskorisno. Brzo prelete u misli prijatelje, poznanike od kojih bi takvu uslugu smeo zatražiti: ni jedan nije stanovao u blizini. Tada ugleda, na nepunih dvadeset koraka od sebe, pored same obale na ugaženoj zemlji, zamotuljak tuđe odeće.
Gotovo se sledi od sopstvene namere: da upotrebi odeću mrtvaca. Ako ga neko opazi? Ali u isti mah shvati da i ako bi ga ko opazio, to ne bi značilo ništa, jer bi svak smatrao da je to njegova sopstvena odeća, pošto je još samo on, i samo još taj jedan zamotuljak, ostao na obali, i pošto jedini koji je znao više – leži mrtav negde na dnu reke! Ustuknu, krenu dalje, zatim ipak natera sebe da se vrati. Čučnu i pažljivo razvi zamotuljak. Par izgaženih cipela, ne mnogo čista sura košulja, isprane platnene pantalone. Izvrnu džepove. Svega dvesto dinara i jedna skoro prazna kutija cigareta i šibice. Otkopča stražnji džep i u njemu nađe izgužvanu ličnu kartu. Pročita ime i prezime koji mu nisu značili ništa. Mesto rođenja: jedan gradić u Slavoniji. Godine: za dve manje od njegovih. Mesto boravka: Niš. Zagleda sliku, ali mu ni ova ne kazivaše ništa. Ukočeno lice neizrazitih crta – kao da nije imalo nikakve sličnosti sa onim što ga je zapamtio.
Stavi stvari opet na mesto i ispravi se. Da ostavi sve tu gde stoji? Gadilo mu se od tih prnja, od zadaha tuđeg tela koji je u njima ostao, tela koje više nije bilo živo, i od podataka koji su takođe podsećali na to telo, na jedan život koji više nije postojao, jer ga je on uništio. Dakle ipak: golišav kroz grad? No to bi bilo besmisleno, maloumno. Stisnu zube, i skoro ne dišući, uze da oblači odeću tuđinca, ugura noge u njegove cipele, pa brzim koracima pođe prema gradu.
Isprva je imao osećaj da ga sve to što je na sebe nabacao steže i struže: i pantalone i košulja i cipele. No, postepeno se uveri da je taj utisak stvorilo tuđenje i da mu kradljivčeva odeća u stvari ne smeta, već se u njoj oseća udobno kao i u svojoj. Prisili, dakle, sebe, da uspori korak i ujednači disanje. Kad stiže u liniju svoga stana, napusti kej i krenu kroz iste ulice kojima je prošao nekoliko sati ranije u obratnom pravcu. Uz put ne srete nikog poznatog, a nepoznati ljudi prolažahu pored njega ravnodušno, očigledno ne zapažući nesklad između njega i odeće koju je nosio, kao što ni on sam nije više osećao nikakav nesklad. Nije više osećao ni tuđi vonj, kao da se ovaj bio, u zagrevanju hoda, izjednačio s njegovim, utopio u njega.
Stiže na ugao svoje ulice, odakle se videla kuća u kojoj je stanovao. Shvati da je sve do ovog časa zamišljao, sa zebnjom, da će zateći gužvu, ljude koji izlaze i ulaze i stoje pred njegovim prozorima prepričavajući iznenadnu smrt susedovu. Ljude koji će ga gledati kao utvaru dok im se približava, pred kojima će morati da se dokazuje, a potom da se pravda. Ali nigde nikog u blizini nije bilo. Kuća je stajala utihnula, prozora oklopljenih žaluzinama, kapije čvrsto zatvorene. Znači da obaveštenje još nije stiglo? Umesto olakšanja, on oseti neraspoloženje: moraće sve raspredati od početka. Sada mu se gadilo od sopstvene priče, od sopstvenog života koji se tako glupo i smešno zamrsio, kao što mu se malopre gadilo od kradljivčevog, dok je prevrtao njegovu odeću. Međutim, kradljivčev život nije više bio ništa zamršen, on je bio okončan, a sve što je od njega ostalo, pantalone, košulja, cipele i lična karta, izgubilo je svaku vezu sa tim životom i visilo na drugom životu, na njegovom, koji se usled te zamene takode oslobodio svake zamršenosti i krivice.
Imao je utisak da bi mu bilo lakše da nastavi taj život koji nije postojao, nego da nastavi onaj raniji koji se zamrsio u onoliku obmanu, pa ga tek treba razrešavati, čistiti. Pitao se samo šta bi počeo sa ovim životom na sebi, o kome nije znao ništa. Mahinalno, poseže u džep. Bez novca, sa nekoliko cigareta koje su mu beskorisne jer već godinama ne puši. Međutim, imao je sve određenije osećanje da nazad u onaj život više ne može.
On izvadi cigaretu, šibicu, pripali. Zatim se okrete nalevo krug i pođe, ni prema svojoj kući ni prema reci, već napolje iz mesta.
Povratak miru/Iskušenja ljubavi (predgovor: Ivana Đurić Paunović), Akademska knjiga 2016, Novi Sad
PROČITAJTE DRUGE vikend-prica,bora-babic-akademska-knjiga-deo-zivota