Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Ovo je poslednja od pet priča hispanoameričkih pisaca koje su u „mini ciklusu“ objavljene kao –Vikend priča korzoportala. Na ovaj način podržali smo diplomirane hispaniste sa Katedre za iberijske studije Filološkog fakulteta u Beogradu koji žele da se bave književnim prevođenjem. Prevode svojih studentkinja odabrala je Bojana Kovačević Petrović imenomMarijana Aleksić, Milica Mastilo, Natalija Stojankić, Maria Radivojević, Maja Galović i Hristina Filipović potpisuju prevod ove priče.

Onelio Horhe Kardoso (1914-1986), kubanski pisac, dobitnik je Nacionalne nagrade za mir i počasnih titula doktora nauka na Univerzitetu Simon Bolivar u Bogoti i na Univerzitetu u Havani. Većina njegovih dela adaptirana je za film, pozorište, televiziju i radio. Prevođen na više jezika.

DSCN2867

Na brodu nas je bilo četvorica i živeli smo od lova na jastoge. Eumelija je imala samo jedan jarbol i dok je noću jedan upravljao kormilom rukama ili nogama, ostala trojica smo spavali zbijeni pod tamnom nadstrešnicom pramca i osećali kako do nas, usled ljuljuškanja trupa, stiže prljava voda sa dna i oblizuje nam članke.

Nas četvorica bili smo primorani na takav život, jer kada čovek jednom izabere pravac i potpuno mu se preda, više nema povratka. Telo postaje jedno sa tim putem, i za njega ne može postojati drugi. U to smo čvrsto verovali sve dok nam se nije pridružio peti, nakon čijeg dolaska više nije bilo načina da ta ideja opstane. Nije imao ni razlog da vodi takav život, ni koristi od njega, a pritom je bio duplo stariji od svakog od nas. Osim toga, bio je bogat i nije bilo razloga da se pridruži posadi za nekoliko pesosa naknade. To nam je bilo nerazumljivo, neprijatno, i jednog dana je izbilo na površinu, pobunilo se, nakon mnogo nagoveštaja u pogledima i neizgovorenim rečima. Trećeg dana smo progovorili. Ja sam bio taj koji je rekao:

,,Mongo, šta bogataš radi ovde? Objasni.“

,,Gleda u dno mora.“

,,Ali on nije lovac na jastoge.“

,,Gleda da bi gledao.“

,,To ne pomaže da ulov završi u meredovu.“

,,Ne pomaže, ali to je za nas kao da je jastog već uhvaćen, prodat i naplaćen.“

,,Ništa ne razumem.“

,,Dobro naplaćen, Lusio, parama koje se vrte i troše.“

,,Znači, on plaća?“

,,Plaća.“

,,I koliko ćemo dobiti?“

,,Koliko nam se hoće.“

Mongo me je prodorno pogledao i nasmejao se kao onda kada bi hteo da razumem, bez reči, neku njegovu mangupsku ideju.

,,A da li zna da se nekada i po nekoliko nedelja ne vraćamo u luku?“

,,Zna.“

,,A da voda nije ni filtrirana ni flaširana?“

,,Zna.“

,,A da ovde nema gde da se spava osim na golim i tvrdim daskama?“

,,I to zna, i ništa ne traži, ali polako sa pitanjima, Lusio, ona su ti na moru kao cigare, kasnije će ti zatrebati, a više ih nećeš imati.“

I gazda mi okrenu leđa baš kada su zvezde počele da se pojavljuju nad El Kajuelom.

DSCN2849

Te noći nisam znao šta da mislim o tom čoveku. Zar gledanje u vodu, kada je sunčano i kada se radi, nije dobar način da se lice sakrije kako ga ne bi prepoznala posada drugog broda? I šta bi uopšte mogao da traži čovek koji je napustio sigurno kopno i siguran novac? Šta on radi na jadnoj Eumeliji, koju svake noći severni vetar može odvesti ko zna gde? Zaspao sam jer su me oči pekle od celodnevnog gledanja u dno i hvatanja jastoga u meredov. Zaspao sam kao pravi langostero, lovac na jastoge nepomičan od glave do pete. Ujutru mi se, poput svetlosti, ukazao odgovor: mora da će po njega doći neki brod sa daljim odredištem. Biće da ide do Jukatana, zemlje Meksikanaca, zbog neke krivice od koje se ne oslobađa novcem i od koje se beži preko pola sveta. Zato gazda kaže da ćemo dobiti koliko nam se hoće. Proveo sam ceo dan nadvijen nad čamcem dok je Pedro bio za veslima, a Eumelija usidrena na slatkom i mirnom moru, bez daška vetra, u kojem se ogledalo nebo.

,,Čovek je radio isto što i ti; ceo dan je spuštene glave gledao u dno“ reče Pedro osmehujući se, a ja sam ga, trljajući ruke kako ne bih pokvasio i drugu cigaru tog dana, upitao:

,,Zar ti se ne čini da čeka neki brod?“

,,Kakav brod?“

,,Otkud ja znam, zovi ga kako hoćeš! Možda neki prijavljen za Jukatan.“

Pedritove plave oči nastavile su da me nevino gledaju sa svojim četrnaestogodišnjim životnim i pomorskim stažom.

,,Ne znam šta pričaš.“

,,Biće da hoće da ode sa Kube.“

,,Rekao je da će se vratiti u luku, da će se vratiti na obalu kada se okonča smiraj vetrova. “

,,Ti si ga čuo? “

,,Naravno! Rekao je Mongu: – Dok nema vetra, biću sa vama, a zatim ću se vratiti kući. “

,,Kako?! “

,,Takav je dogovor, Lusio, da ga vratimo u luku kada počne vetar, makar to bio i podnevni povetarac.“

Dakle, čovek nije želeo da pobegne i bio je bogat. Treba biti lovac na jastoge da bi se shvatilo da su takve stvari neshvatljive: zašto neko iz sopstvenog hira misli da može tek tako da provodi noći na pramcu, a dane ležeći na stomaku.

Uzeo sam mu vesla i otišli smo ka brodu bez reči.

Kad sam prošao prednjim delom krme pogledao sam: stajao je skoro naopačke. Nije gledao u naš čamac, a činilo se da nije čak ni čuo udarac vesala, samo je bio uznemiren kada je talas vesla došao i poremetio bistru vodu pred njim u kojoj mu se pogled gubio do samog dna mora.

Svako može da izvede računicu sa prilivom novca, ali postoji jedna stvar koja je važnija od toga: znati zašto taj bled i ispijen čovek, doduše očiju krupnih i bistre glave, uopšte plovi. Zato sam ponovo prišao gazdi.

,,Mongo, šta hoće? Šta traži? Zašto plaća? “

Mongo je krpio mrežu meredova i otvorio je usne kao da hoće nešto da kaže, ali je iz njih izašao samo oblačić dima cigarete koji je odmah ispario.

,,Zar me ne čuješ? “, insistirao sam.

,,Da, čujem. “

,,A zašto oklevaš da mi odgovoriš? “

,,Zato što znam šta ćeš da me pitaš i razmišljam kako mogu da ti odgovorim. “

,,Rečima. “

,,Da, rečima, ali ideja… “

Okrenuo se ka meni i ostavio sa strane iglu za šivenje. Par sekundi sam se strpeo, ali sam na kraju morao da ga požurim:

,,Pitanje koje ti postavljam nije ni sa onog ni sa ovog sveta. “

,,Ali odgovor ipak ima veze sa onim svetom, Lusio. “, odgovorio mi je veoma ozbiljno, i kada sam uzeo vazduh kako bih izrazio svoje iznenađenje, Pedrito se oglasio:

,,Pazite, nasukaćemo se! “

Bacili smo se u more i sa vodom za vratom pogurali utrobu Eumelije dok je nismo okrenuli i dok nije opet počela da pluta kraj peščanog spruda koji joj je okretao propelere.  Mongo je to iskoristio da pregleda mrestilište, a meni je zapalo da spremim ručak. Tako celog dana nisam mogao da progovorim sa gazdom. Međutim, ipak sam uspeo bolje da vidim lice čoveka i prvi put sam shvatio da se te bistre i velike oči nisu mogle dugo gledati direktno. Nije mi rekao ni reč, ali je legao pored jarbola i zaspao kao top. Kada je pala noć, gazda ga je probudio, a on je u mraku samo srknuo malo supe i vratio se na spavanje.

Duvao je nežan povetarac koji je dolazio sa vinograda El Kajuela, a ja sam oribao tanjire u moru kako sam mogao, da bih kasnije otišao na pramac gde se gazda izležavao pod punim mesecom. Nisam mu rekao skoro ništa, nastavio sam tamo gde sam i stao:

,,Pitanje koje ti postavljam nije ni sa onog ni sa ovog sveta. “

Blago se osmenuo pod mesecom. Podigao se bez reči i dok je palio svoju cigaru, a lice mu se osvetljivalo na trenutke, progovorio je.

,,Sad znam šta mogu da ti odgovorim, Lusio, sedi. “

Prislonio sam leđa uz prednji jarbol i klizio sam niz njega dok nisam seo.

,,Slušaj, misli da mu nije nešto u redu sa glavom i da njegovo telo plaća danak što je ovde.”

,,Po ceo dan je licem okrenut ka moru? “

,,Ka dnu. “

,,Ka moru ili ka dnu, zar to nije glupost? “

,,A šta ima veze ako čovek hoće da plati za svoju glupost?“

,,Ima veze. “

,,Zašto? “

Odjednom nisam znao zašto, ali sam mu rekao kako sam znao:

,,Zato što nije dovoljno da ti neko plati posao. Valjda želiš da znaš i zašto ti taj neko daje novac.“

,,Iz ludosti, verovatno. “

,,A da li je pametno biti na brodu od četiri daske sa jednim ludakom? “

,,To je posebna vrsta ludila, Lusio, mirna, koja se jedino s vetrom ne miri. “

Opet je to pomenuo, i uspravio sam se da ga pitam:

,,Kakvu ulogu ovde ima vetar, Mongo? Pedrito mi je već rekao. Zašto traži spas u moru?“

,,Kažem ti da je lud, Lusio. “

,,Ne!“ odgovorio sam mu, podižući glas, i odmah pogledao u pravcu krme, uveren da sam ga probudio, ali video sam samo njegova gola stopala okupana mesečinom koja su virila iz senke nadstrešnice. Kada sam se ponovo okrenuo ka Mongu, video sam da je imao osmeh preko celog lica:

,,Ne plaši se, čoveče! On plaća za svoje glupavo ludilo. Potpuno je bezazlen. “

,,Ali čovek mora da očajava zbog drugog“, rekao sam brzo i shvatio da sam sada mogao da odgovorim onako kako sam hteo.

,,Dobro, odgovoriću ti: taj čovek veruje da je neko na dnu mora. “

,,Neko? “

,,Konj. “

,,Molim? “

,,Crveni konj, kaže. Jarko crveni, kao koral. “

I tada je Mongo počeo prenaglašeno da se smeje, toliko da su ga svi čuli; odjednom se među nama stvorio onaj čovek, a Mongo ga je, kao zabrinut, upitao: ,,Šta je, zemljače, pobegao vam je san? “

,,Pričate o konju, a ja ne lažem, za ovakve stvari ne lažem. “

Polako sam se uspravio na noge jer nisam mogao da mu vidim lice. Samo obris glave naspram meseca. A to lice mora da je bilo uznemireno, iako su njegove reči zvučale mirno; ali ne, čovek je bio miran kao more. Mongo ništa od toga nije uzeo zaozbiljno, mirno je ustao i rekao:

,,Ja nikoga ne nazivam lažovom, ali nikada neću tražiti živog konja na dnu mora“, reče to i provuče se kroz četvrtasti otvor nadstrešnice na pramcu da odspava.

,,Ne, on ga nikada neće tražiti”, promrmljao je čovek, ,,a i da ga potraži, neće ga naći. “

,,Zašto neće?”, rekao sam iznenada, jer Mongo je poznavao more bolje nego iko drugi, a čovek se nagnuo tako da mu je sada mesec osvetljavao lice.

,,Zato što čovek treba da ima oči da bi video. Ko ima oči, taj vidi.”

,,Šta, šta vidi?”

,,Ono što oči treba da vide kada su već sve mnogo puta videle.”

To je bez sumnje bilo ludilo, bezazleno i krotko…

Mongo je bio u pravu, ali ja ne volim da zarađujem na ludacima, niti da sa njima gubim vreme. Zato sam hteo da odem, i napravio sam četiri koraka ka krmi, kada mi se čovek ponovo obratio:

,,Čujte, ostanite; čovek mora da očajava zbog drugog”.

Bile su to moje reči, i osetio sam da moram da stanem iza njih:

,,Dobro, i šta onda?”

,,Vi očajavate zbog mene.”

,,Nije me briga što hoćete da provedete život gledajući u dno.”

,,Nije, ali vas zanima zašto.”

,,Već znam zašto.”

,,Da. Zbog ludila.”

Čovek je počeo da se smeje, i govorio je kroz osmeh:

,,Mora se nekako nazvati ono što se ne može razumeti.”

,,Ali niko ne može da vidi ono što ne postoji.”

,,Konj je stvoren sa nozdrvama za vazduh, grivom za vetar i kopitima za kamen.”

,,Ali stvoren je i za maštu.”

,,Molim!!”

,,Stvoren je da da trči gde god tvoja misao zaželi.”

,,Zato ste ga vi poterali da trči pod vodom.”

,,Nisam ga ja poterao, već je bio pod vodom; čujem ga i vidim kako prolazi. Razaznajem u tišini udaljeni bat njegovih kopita, koji je sve bliži nekontrolisanom galopu, a zatim vidim njegovu grivu od algi, i telo crveno kao korali, kao krv u veni koja još nije došla u dodir sa vazduhom.”

Vidno se uzbudio, i poželeo sam da mu okrenem leđa, ali u sebi sam pomislio nešto: bilo bi lepo videti takvog konja kako prolazi, makar samo u priči, i već sam želeo da nastavim da ga gledam, makar to bilo u priči jednog uzbuđenog čoveka. To osećanje sam svakako morao da ugušim, jer nije mi se dopalo da on bude u pravu.

,,U redu je da tragate za konjem, kad već ne morate za hlebom.”

,,Svima nam je potreban konj.”

,,Ali većini je potreban hleb.”

,,A konj je potreban svima.”

,,Meni ostavite hleb, jer živimo pasjim životom.”

,,Kad ti bude dosta hleba, želećeš i ti konja.”

DSCN2873

Možda ja nisam mogao to da shvatim, mada sam znao da u glavi postoji jedno mesto, gde se svetlost rasplamsa kad neke reči ne razumemo u potpunosti, i čija svetlost dovoljno jako blesne. Međutim, teže mi je bilo da o tome razmišljam nego da budem ceo dan nadvijen u potrazi za jastozima. Zato sam otišao bez reči, brzim korakom tako da nije bilo vremena da me ponovo pozove, a kamoli da se vratim.

Kao i uvek, dan se nadvio nad El Kajuelom, a dobar vetar doneo je krike gnjurca korua. Sve sam podesio tako da ostanem nasamo sa Mongom, i dok je sa Pedritom ulazio u kabinu rekao sam mu opušteno, ne očekujući odgovor:

,,Zaboravi na moj deo. Neću da čoveku uzmem novac.”

Onda smo se vratili na isto što i svakog dana: na prozirnu vodu, meredov, i dno pokriveno biljkama, gde sam se prvi put iznenada nasmejao, okrećući glavu ka Pedritu:

,,Šta misliš”, rekao sam mu, ,,šta misliš kad bih uhvatio u meredov koralnog konja?”

Njegove nevine oči pogledale su me bez odgovora, ali ubrzo sam bio pogođen njegovim rečima:

,,Pazi, Lusio, sunce ti je previše udarilo u glavu.”

Nije sunce, nego čovek, pomislio sam u sebi malo tužan, ne znam zašto.

Prošla su tri dana, ista kao i uvek, i čovek je bio ćutljiv kao i uvek, malo je jeo i mnogo gledao, uvek nagnut preko ograde, ne obraćajući pažnju na Visenteove opaske, koje je najavljivao podsmehom, a koje su odzvanjale rečima:

,,Hej, zemljače, severnije su alge na dnu veće, izgleda da bolje rastu uz životinjsko đubrivo.“

To mi se nije činilo okrutnim, već glupavim. Ranije sam se uvek smejao Visenteovim opaskama, ali su sada te reči bile tako jadne i tužne u poređenju sa idejom o crvenom, slobodnom konju razbarušene grive čija su kopita odzvanjala o kamenje sa dna. Toliko su me bolele da sam jedne večeri ponovo prišao čoveku, ali i dalje odlučan da ne pokleknem.

,,Recimo da postoji, recimo da galopira po dnu. I šta s tim? Koja mu je sudbina?”

,,Sudbina mu je da galopira, da mu se dive ili da nema sudbinu. “

,,A da li je vredno te muke da provodite dane kao što ih provodite, samo da biste ga videli kako protrči i nestane?”

,,Sve što je novo vredno je mučenja, sva misterija koja dolazi uvek je vredna žrtve. “

,,Gluposti! Nikad neće proći, ne postoji, niko ga nije video!”

,,Ja sam ga video i ponovo ću ga videti.”

Hteo sam da mu odgovorim, ali gledao sam ga u oči i ostao sam bez reči. Imao je tako snažnu iskrenost u pogledu i tako uzvišeno držanje da se nisam usudio da ga optužim da laže. Morao sam da skrenem pogled kako bih preko njegovog ramena pratio let blune u blizini, koja je odjednom sklopila krila i bućnula se u more.

Čovek mi je tad nežno spustio ruku na rame:

,,I vi ćete ga videti, pridužite mi se popodne.”

Gotovo besno sam mu sklonio ruku zbog toga što mi je rekao. Neće on meni više puniti glavu; sunce može da mi udara u glavu, jer ima na to pravo, ali on ne. Nisu morale da mi se zbog njega pričinjavaju stvari ni sa ovog ni sa onog sveta.

,,Dovoljni su mi i jastozi. Ne treba mi ništa drugo” – i okrenuo sam mu leđa, ali sam u vazduhu čuo njegove reči.

,,Treba Vam isto koliko i meni. Imate oči koje vide.”

Tog dana gotovo da nisam ručao, nisam imao apetita. Osim toga, jastozi su stalno pristizali i bilo je mnogo posla. Pre kraja pauze otišao sam sa Pedritom u čamac i prionuo na posao do pet popodne, kada više nije bilo moguće razaznati bilo koju životinjicu na dnu. Vratili smo se na brod, a meni je najgore palo to što su sva trojica, Visente, Pedrito i Mongo, otišli na obalu da traže zimzelene ikako biljke. Ja bih otišao sa njima, ali nisam video kada su počeli da veslaju. Ostao sam na krmi da krpim meredov i radim bilo šta, samo da ne dignem glavu i ne sretnem onog čoveka. Bili smo usidreni na jugu El Kajuela. More je bilo mirno kao nikada do tada. Nije se pomerao ni mulj ispod kormila Eumelije. Samo je jedna zelena iglica talasala kristalnu vodu iza krme. Nebo je bilo visoko i čisto, a od tišine se moglo čuti čak i samo disanje u vazduhu. Tako je bilo kada sam ga čuo:

,,Dođite!”

Ispao mi je meredov iz ruke. Noge su htele da me poteraju, ali suzdržao sam se.

,,Dođite, evo stiže!”

,,Vi nemate pravo da na bilo koga prenosite svoje ludilo!”

,,Bojite se suočavanja sa istinom?”

Nisam očekivao tako nešto. Tada ništa nisam rekao. Šutnuo sam korpu ispred sebe, i otrčao na krmu da stanem uz njega.

,,Ne plašim se”, rekao sam mu.

,,Slušajte…, to je šum.”

Zadržao sam dah koliko sam mogao, a zatim sam se okrenuo ka njemu:

,,To su talasi.”

,,Nisu.”

,,To je voda sa dna broda, đubre koje truli dole.”

,,Znate da nije to.”

,,Nešto jeste, ali sigurno nije to.”

,,Čujte ga, čujte…, ponekad udara u kamenje!”

Šta li sam to čuo? I to što sam čuo, da li sam čuo sopstvenim ili njegovim ušima? Ne znam, možda me je čelo previše peklo, i krv mi jurcala vratnim žilama.

,,Sad pogledajte dole, pažljivo gledajte.”

Bilo je kao da me je terao, ali čovek gleda tamo gde želi, i ja sam okrenuo pogled ka moru, ali sam gledao u list mangrova koji je plutao po površini pored nas.

,,Stiže, stiže!”, rekao mi je gotovo besno, stežući me za ruku dok mi nije zario nokte, ali ja sam i dalje tvrdoglavo gledao u list mangrova. Ipak, sluh mi je bio slobodan, nisam imao gde da ga usmerim, dok čovek nije zadrhtao od glave do pete i gotovo vrisnuo:

,,Pogledajte ga!”

U trenutku sam prebacio pogled sa lista mangrova na njegovo lice. Nisam hteo da vidim bilo šta ni sa ovog, ni sa onog sveta. Morao bi da me ubije da bi me naterao, ali on je ubrzo zaboravio na mene; puštao mi je ruku dok je sve više i više širio oči, i tada sam, nehotice, video u njegovim očima odraz sa dna jednog malog konjića crvenog kao koral, koji je goreo od ušiju do repa, i gubio se u čovekovim očima.

Od tada je prošlo neko vreme, i sada povremeno idem na more da pecam tunu i ponekad jastoge. Jedino što ne mogu da podnesem je nedostatak hleba, a ne mirim se ni s tim da se ne razgovara o stvarima sa bilo kog sveta, jer ja ne znam da li je konj zaista prošao galopirajući ispod Eumelije, ili sam ga samo video u njegovim očima, kao plod groznice njegovih misli, koja je pekla i moje čelo. Stvar je u tome da što više razmišljam o tim idejama, sve sam sigurniji u jednu: da čovek uvek ima dve gladi.

Prevele sa španskog Maja Galović i Hristina Filipović

Foto: Sa izložbe Demijana Hersta „Nova religija“, Muzej savremene umetnosti Vojvodine 2016

PROČITAJTE DRUGE vikend-prica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *