10+

Users who have LIKED this post:

  • avatar
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

 Vikend priča – prva od nekoliko savremenih arapskih priča, različitih autora koje je objavio beogradski Clio i ustupio ih korzoportalu.  Autor Jusuf Idris (Faquos, Egipat, 1927-1991) nekoliko puta je nominovan za Nobelovu nagradu. Pisao je drame, priče, novele, izvesno vreme za uticajni dnevnik Al-Ahram. Doprineo je ustanovljenju savremenog pozorišta u Egiptu, bazirajući ga na tradiciji i folkloru. Foto: Zoja Karanović

foto durmitor

Jov je poznat po priči koja se priča u slavu čovekove snage i strpljenja u nesreći i bolesti, u slavu ženine snage u vernosti i odanosti. Četrdeset godina nosila ga je na svojim leđima, gomilu kostiju i kože razjedenih bolešću, odakle se čulo samo stenjanje. Četrdeset godina je lutala gradovima i selima, pustinjama i bespućima, poljima, tražeći iscelitelja i isceljenje. Četrdeset godina nosila je svoj teret, bolesnu hrpu kostiju koja je stenjala, ječala i stalno se žalila.

Priča se završava time kako je Bog, slavljen da je, nagradio Jova za njegovo beskrajno strpljenje i uspeh na najtežem ispitu na koji je ljudski rod ikada stavljen. Sve to vreme Jov je bio strpljiv, nije prestajao da veruje u Boga, nije očajavao i verovao je u Božju milost. Milostivi Bog ga je i nagradio i izlečio.

foto krdo

Povratio se iz malaksalosti, kosti su mu se zaodenule mesom, postao je muškarac. Više se od njega nije čulo samo stenjanje. Počeo je da govori i razgovara, razmišlja, viče na sav glas. Posle četrdeset godina muka, četrdeset godina nošenja bolesnog tereta na leđima, njegova žena je, iznenada, ustanovila da je njenog tereta nestalo, da su prestala njena lutanja i da više nema potrebe da se ponižava prosjačeći i moleći ispred i iza vrata.

Više nije bilo potrebe da širi ruke ili grize usne, podigne ruke i zavapi: „Milost, Gospode!“

Ovde se priča završava i tu narod prestaje da je priča. Kao što vidite, to je školski primer srećnog završetka. Heroj je u njoj nagrađen onako kako to priliči heroju. Dat je primer ljudima kako treba da se ponašaju.

Školski srećan završetak izazove u svakom slušaocu ili čitaocu želju da pati kao Jov, jer šta je njegov bol u poređenju sa bolom Jova, kao što u svakoj ženi, bez obzira na to koliko se žrtvovala i bila verna, izazove osećanje da se žrtvovala manje nego što treba i da je bila verna manje nego što treba, jer kako sameriti njenu vernost, strpljenje i žrtvu sa svim onim što je učinila Jovova žena.

foto cvrcak

Međutim, pitanje koje se meni sada nameće nije pitanje poučnosti naravoučenija, onog iz priče sa srećnim završetkom. Pitanje koje meni ne daje mira jeste: šta se desilo posle ovog srećnog završetka?

Šta se desilo posle izlečenja?

Šta se desilo kad je nestala potreba za strpljivošću, izdržljivošću i vernošću?

Ovo pitanje mi se nameće zbog toga što verujem da bi se naše mišljenje o završecima svih priča koje smo pročitali ili čuli, čak završecima svih događaja čiji smo bili učesnici ili svedoci, izmenilo, i to mnogo, samo kad bismo događaje priče produžili, makar samo malo, posle poznatog i napisanog završetka.

Kraj priče o Jovu je srećan kraj, jer mi verujemo da je Jov, kome je bolest ranije onemogućila da živi kao čovek, čak i da obavlja supružničke dužnosti, postao najsrećniji čovek na svetu posle ovog izlečenja koje mu je vratilo moć punog življenja i snagu muškosti, osposobilo ga da živi kao zdravi ljudi, koje je u njegov odnos sa suprugom vratilo prirodnu, bračnu ljubav između muškarca i žene.

Međutim, sve ovo je nemoguće.

U suštini nemoguće.

I nikad se ne događa, sem u pričama.

foto konj

Neosporno, prošlo je četrdeset godina otkako se Jov razboleo, što znači da su i on i njegova žena ostarili za četrdeset godina, a što opet znači da je njegovo ozdravljenje došlo kad je ona bila u dubokoj starosti; ona je kao žena bila nemoćna starica. Ne obazirući se na to, ja verujem da je njihov život drugog dana po ozdravljenju postao potpuno nemoguć. Četrdeset godina je odnos između njih dvoje, u to nema sumnje, bio sasvim tačno određen. On je bio nemoćan, bolestan, stenjao je u svojoj malaksalosti. Ona je bila zdrava i prava, privlačna, a na svojim leđima je nosila tog, kako priča kaže, bolesnog, oslabelog i onemoćalog muža.

Četrdeset godina odnos je bio tako određen.

Kako i na koji način može postojati neki drugi odnos između njih?

Ono što ih je vezivalo, ono što je nju teralo da trpi i luta, ono što je njega teralo da bude strpljiv i veruje, bila je bolest.

A sada je bolest nestala.

Žena mu više nije trebala da bi ga nosila na leđima i bila primer žrtvovanja i vernosti.

Ni on njoj nije trebao da bi osećala kako igra veliku i herojsku ulogu, a to je osećanje koje joj je davalo nadu i teralo je da stalno igra tu veliku ulogu.

Odnos između njih dvoje bio je brak između strpljenja i vernosti.

Pošto je strpljenje prestalo i nestalo, pošto je nestala vernost i više joj nije bilo mesta, sasvim je prirodno da prestane i veza između njih dvoje. Verujem da se drugog dana po Jovovom ozdravljenju njegova žena našla pred strancem koji nije bio njen muž koga je nosila i kome je bila potrebna.

Jov se našao pred stranom ženom čije mu sažaljenje, saosećanje i briga nisu više bili potrebni.

Tako je sledećeg dana moralo doći do razvoda.

Ne postoji vernost radi vernosti.

Ne postoji strpljenje radi strpljenja.

Ne postoji odnos radi odnosa.

Postoji samo potreba za stvarima, odnosima i samim vernostima. Kad nestane potreba, nestane i odnos koji je bio uspostavljen.

Može li ovo biti polazna tačka za razumevanje mnogih stvari koje se dešavaju, posebno u našem, arapskom svetu?

 Preveo sa arapskog i priredio Jovan Kuzminac

Savremena arapska priča, drugo izdanje, Clio, Beograd, 2016.

clio.rs

PROČITAJTE I OSTALE vikend-prica

10+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *