4+

Users who have LIKED this post:

  • avatar
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Tibor Varadi (Várady Tibor) je univerzitetski profesor, stručnjak za međunarodno pravo. Pored brojnih naučnih radova, na osnovu arhivske građe Advokatske kancelarije Varadi iz Bečkereka (danas Zrenjanin) od kraja 19. do kraja 20. veka objavio je dve knjige – “Spisi i ljudi – Priče iz advokatske arhive” 2015 i “Put u juče – Priče iz advokatske arhive”2017. (Akademska knjiga, Novi Sad, preveo sa mađarskog Vicko Arpad). Ova Vikend priča je iz druge knjige.

DSCN6151

Događaji koji su prethodili ovom dvoboju odigrali su se na korzu (koji je i meni dobro poznat), 14. jula 1906. godine, pre podne. Jedan od protagonista bio je Šamu Kardoš. Dedin dru­gar još iz detinjstva, a potom su zajedno studirali pravo, i zajed­no odslužili obavezni vojni rok, i to u Trstu, 1887–1888. godine. Službeni jezik u vojsci bio je nemački. Meni je o tome deda pri­čao kad je tršćansko pitanje početkom pedesetih postalo tema uličnih demonstracija. Bečkerečkim korzom defilovale su mase i skandirale: TRST JE NAŠ! ŽIVOT DAMO, TRST NE DAMO! Imali smo skupove i javne tribine posvećene Trstu. Sećam se da se na jednom takvom protestnom skupu – na kojem su bili uglavnom đaci – pojavio i jedan poznanik, nešto stariji od nas. Možda je već bio punoletan. Na korzu smo se ponekad sretali, ali se ne sećam kako se zvao. Nisam siguran ni da li je bio Srbin, Mađar, ili možda Slovak. Znam da je imao smeđu kosu i neo­bično dugačke zaliske. Na skup je došao pripit. U jednom času pozvao nas je sve, da minutom ćutanja odamo poštu. Svi smo stajali mirno i tmurno gledali u beskraj. Onda je objasnio kome smo odali poštu: pacovima koji ginu u Trstu, jer je poznato da Italijani jedu pacove. To je bila antiitalijanska opaska, ali je ipak bila neoprostiva. Možda čak i razornija nego, recimo, neka pro­italijanska parola. Da je tada neko u Bečkereku vikao da Trst treba dati Italiji (što je teško zamislivo), javno ispoljavanje pa­triotizma bi dobilo još veći zamah. Svet parola bi postao stvar­niji, privrženost pravoj strani još jača. Ovde se, međutim, radilo o zafrkanciji. A ona je opasnija, jer obesmišljava viteštvo. Zbog toga je taj moj poznanik i bio kažnjen sa dva meseca zatvora. Tako je vraćena ozbiljnost parolama TRST JE NAŠ – ŽIVOT DAMO, TRST NE DAMO!

DSCN5878

Goranka Matić, Dani bola i ponosa (fotografija), MSU

Potom su se stvari dalje razvijale, i Trst nije pripao nama (ostao je deo Italije), ali smo mi ipak preživeli. Štaviše, od šezde­setih godina Trst se na neki način vezao za nas, narodi i narod­nosti su iz čitave Jugoslavije kupovali garderobu u Trstu. Ne samo iz Slovenije i Hrvatske, područja nadomak Trsta. Pazarili su i ljudi iz Srbije, nakon što su putovali vozom čitavu noć. Se­ćam se i toga da, pošto Trst nije postao naš, dakle, nije pripojen Jugoslaviji, euforija širenja državnih granica bila je začas zame­njena euforijom pronalaženja i umnožavanja žrtvenih jaraca. Na kući bečkerečkog advokata (ako se dobro sećam Bože Anki­ća) razbijeni su prozori, jer je „pristao da Trst pripadne Italiji”. Ni tada nisam mogao da shvatim, danas još manje, kako je to „pristajanje” izvedeno? Na korzu – ovoga puta nije bilo mase, već samo nekog tvrdog jezgra – ritmički su skandirali „BOŽA IZDAJICA”. Upotreba ličnog imena mogla je da znači i neku ličnu vezanost, ali nije se radilo o tome. Prezime „Ankić” nika­ko nije bilo moguće rimovati sa „izdajicom”. (Mada rima nije bila savršena ni sa ličnim imenom.) Nešto bolju pesničku tehni­ku (ili sreću) odražavala je jedna druga rima, koju je tvrdo jezgro korza skandiralo uzdignutim pesnicama: PELA DŽUKE­LA! (Pela je tada bio ministar inostranih poslova Italije.)

Sve u svemu, atmosfera na bečkerečkom korzu bila je neret­ko vatrena. S druge strane, događaj opisan 1906. godine (koji je doveo do dvoboja), ne pokazuje izuzetne strasti.

Nastavljam sa opisom događaja. Pošto je bio dedin vršnjak, znam da je Šamu Kardoš 1906. godine imao otprilike 39 godi­na. U zapisniku je naveden kao „dr Šamu Kardoš”. Bio je advo­kat. I njegov protivnik je bio doktor: dr Deže Pap. O njemu ne znam ništa više, pretpostavljam da je i on bio pravnik. Zapisnik su na sam dan događaja sastavili sekundanti (među njima je bio i deda). Zna se i kad, jer prema prvoj rečenici: „Sastavljen u Ve­likom Bečkereku 14. jula 1906. u 9 sati uveče po pitanju časti između gospode dr Dežea Papa i dr Šamua Kardoša.” Pretpo­stavljam da je to učinjeno u našoj kancelariji koja je bila nedale­ko od korza.

Da se ovih dana desilo ono što se tada desilo, sva je prilika da bi sveli na to, da je neki Deže na korzu dobacio nešto nekom Šamuu. Na šta je Šamu verovatno rekao „kome ovaj govori”. I sve to se ne bi uzdiglo iznad svakodnevice. Ni 1906. godine se nije u suštini dogodilo ništa drugo, ali je tada i dvoboj bio unu­tar horizonta svakodnevice. Sekundanti su ovako predstavili događaj:

Danas pre podne, kad je Šamu Kardoš u društvu prijatelja na glavnoj ulici prolazio pored gospodina Dežea Papa, čuo je slede­ću primedbu: „tipčino odrpana”. Pošto gospodina Dežea Papa lično uopšte nije poznavao, sa njim nikakve doticaje nije imao, tako nije ni mogao da veruje, da se navedeni izraz kojim se vređa čast, odnosio na njega; međutim, s obzirom na to da je Deže Pap izgovarajući ove reči pogledom snažno fiksirao Kardoša, tako mu se Kardoš okrenuo i upitao: „na koga mislite?”

To se desilo, ništa više. Potom su poverenici Šamua Kardoša zatražili viteško zadovoljenje, a poverenici Dežea Papa (među njima i čika Pišta Demko, koga sam dobro poznavao) izjavili su da su „voljni zatraženo zadovoljenje dati u oružanoj formi”. Bili su precizirani i uslovi:

Dvoboj mačevima do onesposobljavanja za borbu, uz bandažu vrata, pazuha i zglobova; poprište dvoboja: hangar za čamce lo­kalnog veslačkog kluba „Regata” 15. dana meseca jula 1906. godi­ne ujutro u ½ 9. Ubod isključen. Predvodnik dvoboja biće Imre Varadi.

Na poleđini lista konstatovan je i ishod. Tamo piše da je su­tradan (15. jula 1906. godine ujutro u ½ 9) dvoboj obavljen. Evo šta se dogodilo:

Dvoboj mačevima u ranije dogovoreno vreme i na dogovorenom mestu, te pod dogovorenim uslovima obavljen i završen ranjava­njem doktora Šamua Kardoša u predelu vrata, te pošto su gospo­da lekari jednoglasno konstatovali onesposobljenost za dalju bor­bu, predvodnik dvoboja proglasio je dvoboj završenim. Time je i spor uz poštovanje viteških pravila, okončan.

Kao što mi je i iz drugih predmeta poznato, pojam „onesposobljenosti” je interpretiran prilično opušteno, rekao bih čak i na human način (pretpostavljam ne samo u Bečkereku). Do­voljno je bilo i malo krvi. I pojam „protivpravnosti” tumačili su vrlo blagonaklono, kad je reč bila o dvoboju. Skoro svi učesnici dvoboja pored „Regate” bili su pravnici. (Jedino čika Pišta Dem­ko nije bio pravnik.) Nakon što je spor okončan, inkriminisani slučaj je po svim pravilima zatvoren i čast je ostala neupitna. I pošto je tada bilo jedva nešto više od devet sati, protagonisti su, većinom advokati, mogli da se odšetaju u sud čije se zdanje nala­zi na svega 2-3 minuta hoda od „Regate”, takođe na obali Begeja.

Iste večeri, jutrošnji duelisti su već uzdignute glave mogli da se prošetaju na korzu.

Posredstvom rane nanete na levom delu vrata, muška čast Šamua Kardoša bila je već i spolja vidljiva.

PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica

4+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *