6+

Users who have LIKED this post:

  • avatar
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Srđan V. Tešin jedan je od vodećih pisaca novije generacije u savremenoj srpskoj književnosti. Autor je zbirke „Priče s Marsa“ iz koje smo odabrali priču „Ja sam mrtva žena“.  Jedna iz ove zbirke uvrštena je u „Antologiju najbolje evropske priče“ koja izlazi u SAD. „Priče s Marsa“ su kratke priče, napisane u duhu flash-fiction, o svakodnevici i zločinima, napetostima i konfliktima, tajanstvenim nestancima i bizarnim događajima, krimi zapletima i nesvakidašnjim preokretima u delu grada zvanom Mars. Vikend priča korzoportala. Foto: Krakovsko trijenale grafike (izbor), izložba u KC Novog Sada povodom 3. Art linka 2017 – Poljska/Srbija.

DSCN5057

…a tamo gde je polni organ, bio je i muško i žensko;

u gornjem delu tela je bio žensko, a u donjem muško…

Luka Landuči, Firentinski dnevnik, 1512.

Ja sam mrtva žena. Godinama sam, iz noći u noć, sanjala isti san u kojem, u deliću sekunde, padam na zemlju smrtno pogođena kuršumom. Taj bi se minijaturni san, brzinom treptaja, odigrao bez ikakvog smisla dok sanjam neki posve drugačiji san. Recimo da sanjam kako sporo plivam u praznom hotelskom bazenu i da se u tom snu ne odigrava nikakva značajna radnja: plivam tamo-amo bez ikakvih misli, nigde nikoga oko mene, čuje se samo tiho pljuskanje – mlake i preterano hlorisane – vode. Odjednom, taj san biva prekinut snom u kom, po prilično tmurnom vremenu, sedim na kamenom vrhu nekakve planine, zagledana u duboki, mračni ponor ispod svojih nogu. Umesto potmule grmljavine kao zvučnog dekora, snom odjekne reski pucanj. Metak me, bez sumnje, pogađa i ja padam mrtva na zemlju. Padam, ali nikada, zapravo, ne padnem i nikada, iako sam taj san sanjala bezbroj puta, ne saznam ko je ispalio metak i u koji deo tela me je smrtno pogodilo vrelo olovo. A onda, naprečac, evo me opet u hotelskom bazenu, plivam prsno i ne mislim ni na šta, a naročito ne na to kako će me neko, slučajno ili s podlom namerom, upucati na nekakvoj bezimenoj planini. Na kraju krajeva, to što sam sanjala dosad više nije ni važno. Ne umirem pogođena metkom, već vezanih ruku i nogu, sa sopstvenim gaćicama u ustima, sklupčana u metalnom buretu, ubačenom u rupu velikog teretnog lifta davno napuštenog pogona negdašnje fabrike crepa na Marsu.

DSCN5056

2.

Sve je počelo tako bezazleno. Sedela sam za šankom u snek-baru hotela Mars i pila tek prvu votku s limunom i ledom. Šankerka, moja školska drugarica, gledala je na minijaturnom televizoru prenos izvlačenja brojeva lotoa 23. kola Državne lutrije. Odavno smo ispričale sve priče jedna drugoj, tako da nam još jedno celovečernje ćutanje nije teško padalo. Počinjao je vikend koji, nažalost, ni ovoga puta ništa dobro nije obećavao; bilo je kišovito i dosadno leto, bila sam, po običaju, sama i umorna od sređivanja za nekog tupadžiju koga je baš briga koliko je savršena kombinacija cipela, suknje, bluze, tašnice, tabakere, minđuša i šminke za koju sam se cele nedelje pripremala, maštajući o romantičnom sastanku sa nekim ko će me voleti takvu kakva jesam, strasno i bez straha.

DSCN5059

3.

Bilo ih je petorica. Ušli su u snek-bar obučeni u radničke kombinezone. Očigledno je bilo da nisu s Marsa. Već s vrata su naručili pivo. Čim su seli, počeli su da mi dobacuju lascivnosti. Pogledala sam svoju školsku drugaricu s druge strane šanka, a ona je samo slegnula ramenima i, kao da je se to ništa ne tiče, odnela na poslužavniku pet krigli piva za sto gde su sedeli, ispostaviće se, sezonski radnici koji kopaju kišne kanale na Marsu. Jedan od njih, glavato neko stvorenje, bio je naročito napadan. Prvi mi je prišao i počeo da baljezga nešto nepristojno. Potom nam je prišao jedan koščat, visok momak. Uhvatio je glavonju za ruku i odvukao ga za sto. Koščati se, s kriglom u ruci, vratio do mene i izvinio se u ime svojih nepristojnih drugara. Naručio mi je votku i seo na barsku stolicu pored mene. Smrdeo je na znoj, jeftinu salamu i duvan. Udvarao mi se, uz navijanje svojih kompanjona, poput slona u staklari. Da li usled glasne podrške nestrpljivih drugara ili zbog verovanja da se to tako radi na Marsu, malo pomalo, milovao mi je noge, da bi mi iznenada gurnuo prljavu šaku ispod suknje i uhvatio me za međunožje.

Razgoračenih očiju, gledao je u mene ne trepćući. Ruka mu je još bila u mojim gaćicama. Ništa nisam govorila, nisam se bunila, nisam ga terala od sebe. Gelipteri za stolom nazdravljali su zavodničkom uspehu svog prijatelja. A on kao da nije znao šta dalje treba da radi. Pogledao je u šankerku, a ona je brže-bolje skrenula pogled k televizoru. Onda je polako izvukao ruku, zagrlio me i šapnuo kako bi voleo da izađemo na svež vazduh. Znala sam šta to znači. Nežno me je poljubio u obraz. Njegovi drugovi su to propratili aplauzom i podizanjem ispruženih palčeva. Izašli smo u jezivo tihu marsovsku noć obasjanu mesečinom.

DSCN5055

4.

Odvela sam ga, sporednim ulicama, do napuštene glavne portirnice fabrike crepa. To je moje ljubavno gnezdo. U kutiji sakrivenoj u uglu držim ćebe i jastuk. Raširila sam ih, pa smo seli na rasklimatani poljski krevet. Uhvatio me je za jednu, pa za drugu sisu. Gnječio ih je kao da su dečije gumene patkice koje ispuštaju onaj odvratni, piskavi zvuk kada ih jako stisneš. Pitao me je da li su prave. Samo sam se nasmejala.

Onda me je odalamio tako jako da sam temenom udarila u zid. Ne znam koliko dugo sam bila bez svesti, ali kada sam sam došla sebi, shvatila sam da me gologuzu, vezanih ruku i nogu, nosi na ramenu, a da mi je u usta ugurao gaćice. Uneo me je u pogon za sušenje crepa. Spustio me je na drvenu paletu i nestao u mraku. Vratio se, gurajući prazno metalno bure. Podigao me je i ubacio u njega. Bure je smrdelo na naftu. Pomučio se oko poklopca kojim ga je zatvorio. Onda ga je nogom oborio i, sigurna sam u to, odgurao do otvora teretnog lifta. Činilo mi se da večno padam.

Bure je tresnulo o pod betonske rupe prepune mulja, životinjskih crkotina i kojekakvog otpada. Poklopac se tek-tek otvorio, taman toliko da ugledam siluetu mog ljutitog, nesuđenog ljubavnika kako žustro i s naročitim elanom baca polomljeni crep preko mog groba.

„Priče s Marsa“, Arhipelag, Beograd, 2015.

PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica

 

6+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *