Vikend priča: Istorija ljubavi

Goran Samardžić objavio je knjigu pesama „Lutke“ , knjige pesama i proze „Otkazano zbog kiše“ i „Između dva pisma“ , zbirku priča „Sikamora“ i roman „Šumski duh“. Poslednja dva naslova proglašena su knjigom godine u Bosni i Hercegovini. U uglednoj sarajevskoj knjižari Buybook  radi kao urednik programa. Vikend priča korzoportala.

Danima se mučim. Mu­ka je stra­šna za­to što je njen raz­log za sva­kog osim za me­ne si­ću­šno ma­li. Le­žim na kre­ve­tu i s mr­žnjom pre­me­ra­vam pro­stor. Či­ni mi se da bih na ne­kom dru­gom me­stu lak­še pa­tio. Pro­stor ni­je kriv. Čak me pod­no­si što sam ta­kav – mlad, lep, umo­tan u ko­žu kao u svi­le­ni pa­pir; stvo­ren da me uzmu na dar. Za­to mi je još ma­nje ja­sno za­što je oti­šla; ka­ko da je u to­li­koj me­ri ima, pa od­jed­nom ne­ma; što se ume­sto nje sa­da zlob­no pro­vi­di va­zduh…

Po­sta­la je da­lja ne­go oblak. Gde god bih po­gle­dao, ne­do­sta­ja­la je. Svu sna­gu tro­šim mi­sle­ći na nju. Kad je po­ne­sta­ne, sam je iz ne­kog je­zgra u se­bi – stva­ram. Ni­sam znao šta bih dru­go ne­go da je vo­lim. Ne mo­gu ni je­sti ni pi­ti, i pi­tam se do­kle u to­me mo­gu ići. Po­stao sam ži­vi do­kaz ko­li­ko se mo­že vo­le­ti.

Po­sle ne­ko­li­ko da­na spo­pa­la me žeđ. Žeđ je sme­ta­la da ja­sno mi­slim. Bi­lo je sra­mo­ta što to­li­ko tru­da pro­pa­da zbog zah­te­va te­la što u du­bi­ni zvo­ni na uz­bu­nu. Bez trun­ke sti­da mo­li­lo je da se najede  i na­pi­je. Pra­vio sam se da ni­je mo­je. Znao sam, ako mu ma­lo dam, pri­gra­bi­će sve i opet me vra­ti­ti ta­mo oda­kle sam po­čeo. Ni­je mi se tu­go­va­lo is­po­čet­ka. Ose­ćao sam ka­ko ma­lo fa­li pa da kro­čim na dru­gu stra­nu. Ta­mo bih na mi­ru ža­lio za onim što je jed­nom bi­lo.

Plan da umrem od lju­ba­vi po­la­ko se ostva­ri­vao. Sva­ki no­vi sat ži­vo­ta de­lo­vao je kao vi­šak. Po­žu­ri­vao sam vre­me da br­že te­če. Bio sam po­no­san što sam na pu­tu da od­ba­cim svet iz jed­nog ta­ko isme­ja­nog raz­lo­ga. Na si­lu sam se gu­rao u druš­tvo na smrt bo­le­snih. Pre­zi­rao sam lju­de i že­ne što se ma­lo vi­še ne une­su u po­sao lju­ba­vi kao ovo ja. Sti­de­li su je se. Ga­di­lo mi se ka­ko se te­še od to­ga što su vo­le­li. U­me­sto kr­va­ve ra­ne u pre­de­lu sr­ca, oni su ima­li mo­dri­ce i bu­bot­ke kao za­da­te u gu­žvi i lak­tom u vre­me po­slov­ne gun­gu­le. Lo­vio sam po­kre­te i iz­ra­ze ko­je su na dru­gom is­probali, tu­žan što ni­ko u od­no­su na ni­kog niš­ta ne me­nja, već sa­mo pu­šta da se de­ša­va.

Ta­ko le­žim i če­kam da se do­go­di ono naj­lep­še. Te­le­fon je is­klju­čen, za­sto­ri spu­šte­ni, u so­bi vla­da pot­pu­ni mrak. Ni­šta ne sme da mi od­vu­če pa­žnju. Stra­šno je što je­dan ko­ma­dić na po­ste­lji, ne veći od dla­na, još uvek mi­ri­še na nju. Stre­pim da i taj do­kaz da smo bi­li za­jed­no ne is­hla­pi. Tu je opu­šak pre­gri­žen na po­la i ka­ši­ka ko­jom je­ po­sled­nji put je­la. Ukra­si za ko­su i šna­le, te jed­na po­lu­i­sto­plje­na pe­na pro­tiv za­če­ća ob­li­ka mi­ni­ja­tur­ne ra­ke­te ko­ju je s de­či­jom pa­žnjom tu­ra­la me­đu no­ge. Sva­ki put kad bi je sta­vi­la i od­če­ka­la da se is­to­pi, iz pi­ce bi joj kre­nu­la pe­na. Svi­đa­la mi se čak i kad je po­ku­ša­va­la da mi se zga­di. Uži­va­la je da is­ku­ša­va ko­li­ko je vo­lim. Jed­nom mi se popiškila na sto­mak, dru­gi put plju­nu­la u je­lo. To­li­ko sam je vo­leo da joj ni ga­do­sti ni­su išle na šte­tu. Čak su uči­ni­le da je du­že pam­tim. Svi­nju…

Ali i ja sam za ute­hu do­zvao jed­nu uspo­me­nu, jed­nu sli­ku ko­joj ne tre­ba is­pod tekst da bi se shva­ti­la: bio je mrak, u stva­ri, po­lu­mrak, kad je svet ta­jan­stven i oslo­bo­đen ba­la­sta sve­tla. Pro­sto sam lo­vio pri­li­ku da bu­dem dru­ga­či­ji od dva mi­li­o­na lju­di u gra­du. Tr­pe­za gra­da je bi­la cen­tar oko Ka­le­nić pi­ja­ce, a osta­la da­le­ka na­se­lja po­raz­bi­ja­ne tac­ne i ta­nji­ri ko­ji se još ni­su sle­pi­li u jed­no. U vre­me kad noć svoj ka­pak spu­šta pre­ko da­na, a sen­ke poč­nu da se pod­vla­če jed­na pod dru­gu i me­đu­sob­no pre­ti­ču, i naj­ve­ći zlo­čin na­la­zi ne­ko oprav­da­nje, a ka­mo­li ma­li. Mi­slio sam da se u su­mrak sve pra­šta pa i to kad se spre­maš da uda­riš svo­ju de­voj­ku. Ma­li broj za­bra­na za ko­je sam znao vi­še su slu­ži­le da ih kr­šim ne­go da ih se bo­jim.

U zlu, po­go­to­vo ako je ma­lo, ima ne­što pec­ka­vo; ne­što od ko­mar­ca ko­ji uje­da i pi­je krv sa­mo da bi u ta­mi ne­kog kut­ka po­lo­žio lar­vu za no­vog ko­mar­ca, za no­vo zlo. Gle­dao sam je s vi­si­ne, uživajući u pri­zo­ru, za ko­ji ni­sam ve­ro­vao da je stva­ran. Uko­čio sam se od iz­ne­na­đe­nja i po­gle­da na to što mi se sklup­ča­lo oko no­gu – go­lu že­nu. Ni­je mi se po­me­ra­lo s tog za­mi­šlje­nog po­sto­lja. Kao da su mi no­ge bi­le za­me­ša­ne u be­ton­sku sme­su što je po­če­la da se ko­ri. To­li­ko sam u mi­sli­ma od­sko­čio od ze­mlje da nje­ne je­ca­je, ru­žne gri­ma­se i pre­na­tal­ni po­lo­žaj uzi­mam za ne­što normalno, što mu­či stvo­re­nja na tim vi­si­na­ma, kad se usu­de da me vo­le. Bo­jao sam se da se od po­no­sa ne one­sve­stim. Pre­du­go sam za­mi­šljao ovaj čas da ga pu­stim da pro­đe.

Želeo sam da nas ne­ko oka­me­ni.

On­da su no­ge po­če­le sa­me da uda­ra­ju: pr­vo po­la­ko, za­tim br­že, ali ni­ka­ko do­volj­no ja­ko i stra­sno ka­ko je za­mi­šlja­no. Pred ci­ljem no­ga bi sa­ma ko­či­la. Bi­la je to vi­še pred­sta­va uda­ra­nja no­ga­ma u ne­ver­nu cu­ru ne­go istin­ska pro­va­la mr­žnje. Jed­no­stav­no sam ko­pi­rao gru­bi­ja­ne, na­sto­je­ći da mi bu­de lak­še. Te ma­le ću­ške bo­sim sto­pa­li­ma, iz­mi­šlje­ne da po­ni­ze a ne da bo­le, sva­ko­ga su ča­sa mo­gle pre­ći u mi­lo­va­nje. I pre­šle su.

Spu­stio sam se na pod po­red nje i ski­nuo šorc. Moj bes je po­di­gao jul­sku vru­ći­nu. Svi u zgra­di su ku­nja­li, osim nas. Jed­na ogrom­na, gad­na zun­za­ra ska­pa­va­la je, pra­ve­ći zvuk kao kad mo­ped osta­je bez go­ri­va.

Sad sam je gnje­čio i mi­lo­vao, ro­ne­ći svo­jim usti­ma u nje­na. Si­sao sam i gri­zao je­zik ko­ji je bio ma­lo ve­ći od ma­či­jeg. Ne­ko­li­ko pu­ta smo se su­da­ri­li zu­bi­ma… u so­bi se ja­sno ču­lo – zvec!

U bra­vu je na­glo pro­dro ka­la­uz i pod­se­tio me gde sam, ko sam. Za­gr­ljaj u mi­sli­ma se ras­pao. Dva gla­sa su is­pu­ni­la ti­ši­nu i ne­ka­ko uči­ni­la da se ose­tim go. So­bu su bez us­tru­ča­va­nja is­pu­ni­li maj­ka i je­dan maj­stor. Osme­hi­va­li su se ono­me što je od me­ne osta­lo. Ni­sam imao sna­ge da se bu­nim, sa­mo da se ču­dim. Sko­ro sam za­bo­ra­vio da mo­ja so­ba ima vra­ta. Da sam u na­me­ri bio skroz iskren, za­zi­dao bih se i umro na mi­ru. Sta­ja­li su jed­no uz dru­go, sret­ni, jer su me uhva­ti­li na de­lu.

Maj­ka je na­glim po­kre­tom otvo­ri­la pro­zor. So­bu je pre­pla­vi­lo sun­ce. Svu­gde je po so­bi pro­su­lo svo­je zlat­ne sig­na­le. Od­bi­jao sam pri­zna­ti da mi se svi­đa. Ona­ko okru­glo i žu­to go­vo­ri­lo je ka­ko je va­žno da se ži­vi da­lje. U pla­vi okvir pro­zo­ra uplo­vio je i ce­pe­lin, ne ve­ći od mu­šti­kle. I sun­ce, i ce­pe­lin, i pla­vo ne­bo udru­ži­li su se da mi po­mog­nu. Po­sta­lo je glu­po bi­ti oča­jan. Bez­broj zlat­nih slam­ki go­li­ca­lo je oči i nos i te­ra­lo me da ki­jam. Po­seb­no sam se bo­jao ovog po­sled­njeg – ki­ja­nja. Tru­dio sam se da po sva­ku ce­nu ugu­šim vul­gar­ni po­tres što bi me od­jed­nom ura­ču­nao me­đu ži­ve.

Po­red maj­ke je sta­jao maj­stor i če­kao da mu ne­što dru­go na­re­di. Bi­lo mi je u isto vre­me i dra­go i kri­vo što sam ne­či­je de­te. Iz po­što­va­nja pre­ma ono­me što sam po­ku­šao, maj­ka je ću­ta­la. Ose­ćao sam ka­ko je pri ko­va­nju pr­ve ute­šne re­či rav­no­du­šna pre­ma sve­mu, osim pre­ma me­ni. Ja­sno se vi­de­lo ko­li­ko li­či­mo. Duh pup­ča­ne vrp­ce pru­žio se pre­ko so­be i po­no­vo nas sje­di­nio.

Mo­ji sek­su­al­ni atri­bu­ti pred maj­kom su se to­pi­li kao led na sun­cu. Bi­lo mi je čud­no što sam pol­no zreo; što sam u lju­ba­vi s de­voj­kom s ko­jom de­lim đač­ku klu­pu do­gu­rao do­tle. Kad smo iz se­de­nja pre­šli u le­ža­nje, iz gu­žve u sa­mo­ću, iz do­di­ra kroz ode­ću na do­di­re bez nje, kad je jed­na so­ba počela is­klju­či­vo mi­ri­sa­ti na nju a nje­nih oti­sa­ka bi­ti na hi­lja­de, na de­set hi­lja­da, po­čeo sam ve­rovati da će se mi­nu­li da­ni na­sta­vi­ti u bes­ko­nač­nost i da će­mo do­če­ka­ti čak sta­rost, či­stu se­du i su­vu sta­rost.

Maj­stor je po­slu­žio da mi spa­se ži­vot i ni­šta vi­še. On i maj­ka uve­li su me u još je­dan dan bez nje. Ve­li­ki de­be­li sto­mak ki­pio mu je iz pan­ta­lo­na. Jar­ko­cr­ve­na ko­šu­lja sa se­def­nim dug­ma­di­ma pe­kla je oči. Bio je oli­če­nje onih što na lju­bav do smr­ti gle­da­ju s pod­sme­hom. Svo­jom te­ži­nom i de­blji­nom, ko­ja ga si­gur­no ve­že za ze­mlju, te­rao me je da se sti­dim. Ni­je ga bi­lo bri­ga što je po­mo­ću si­le pro­dro na me­sto gde sam se iz sve sna­ge upi­njao da po­ka­žem ka­ko se vo­li.

I čud­no i tu­žno bi­lo je da je to sve.

Leteći Beograđanin – Izabrane i nove priče, Laguna, Beograd

 PROČITAJTE VIKEND PRIČE DRUGIH AUTORA: sneg, drvored, prica-bolje-napisi-roman-umesto-prica-o-svim-tim-likovima, uspomena-na-paulinu, simon-i-pola, portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani, porodicne-veze , cista-dusa, anarhija, ljubav-rad-gubitak, sta-sve-hocu, 28-jul-1976, vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo