0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Mića Vujičić (1979, Mokrin, piše pripovetke, romane, književnu kritiku i novinske tekstove. Objavio je roman “Oštar start” (2010) i zbirku priča „Ronjenje na dah“ (2014). Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Prevođen na engleski, arapski, slovenački i mađarski. Dobitnik je stipendije Fonda „Borislav Pekić“. Vikend priča korzoportala!

dscn3122

 Plan grada u kojem ne bih voleo da živim nacrtan je na stolnjaku

Kada sam prvi put napisao ovu rečenicu? Dvadeset drugog januara 2007, u rokovniku sa kožnim povezom na čijoj je prvoj stranici crvenim flomasterom pisalo: „Dnevnik“. Pre toga, bacio sam konzervu i s krpe istresao mrve u kantu za đubre, koja je stajala u radnom delu, pod sudoperom. Ponovo sam seo za radni sto. Mada je prozor bio otvoren, u sobi se još uvek osećao miris sardina.

Palcem desne ruke obrisao sam kap ulja koju dotle nisam bio primetio. Mali, masni otisak ostao je na prvom od četiri lista papira. Na njima je bio odštampan razgovor sa poznatim američkim pesnikom Čarlsom Simićem, koji je trebalo da pošaljem redakciji jednog splitskog nedeljnika. Spremajući se da u tekst unesem poslednje ispravke, pronašao sam dva pasusa na sredini treće stranice i zaokružio ih plavom bojom:

Na jednom književnom skupu u San Francisku, 1972. godine, sreli ste poznatog pesnika Ričarda Hjuga?

 Čarls Simić: Upravo sam se vratio sa svog prvog putovanja u Beograd posle skoro dvadeset godina. Po povratku u Ameriku, otišao sam na jedan književni skup u San Francisku, gde sam u jednom restoranu naleteo na pesnika Ričarda Hjuga. Proćaskali smo i on me je upitao gde sam bio preko leta, na šta sam mu odgovorio da sam se upravo vratio iz Beograda. „O, da“, rekao je. „Mogu jasno da vidim taj grad.“ Ne znajući za moje poreklo, nastavio je da mi crta po stolnjaku, između mrvica hleba i mrlja od vina, lokaciju Glavne pošte, mostove preko Save i Dunava, i nekoliko drugih važnih orijentacionih tačaka. Ne sluteći šta sve to može da znači, pretpostavljajući da je jednom posetio Beograd kao turista, pitao sam ga koliko je vremena proveo u njemu. „Nikad nisam bio u njemu“, odgovorio je. „Samo sam ga nekoliko puta bombardovao.“

Prepisao sam delove teksta u rokovnik i dodao rečenicu koja mi se dotle vrzmala po glavi: „Plan grada u kojem ne bih voleo da živim nacrtan je na stolnjaku.“ Na istoj stranici zapisao sam brojeve 1972 i 1944, jedan ispod drugog, i podvukao liniju. Posle dvadeset osam godina, pomislio sam, saveznički pilot nosio je plan grada svuda sa sobom. Zaokružio sam broj 28 i iza njega stavio znak uzvika.

„Kako je moguće da nikada niste pogodili štab Gestapoa?“ upitao je Simić. Potresen saznanjem da je mogao ubiti svog kolegu, Hjugo je objasnio da su poletali iz Italije i najpre gađali naftna polja u Rumuniji, koja su bila od velikog stratešog značaja za naciste. Uvek su gubili poneki avion, pa su u povratku, kada je trebalo da izruče bombe na Beograd, leteli visoko i ispuštali teret gde stignu, jedva čekajući da se vrate u Italiju i ostatak dana provedu na plaži, u društvu lokalnih devojaka.

Povukao sam nekoliko paralelnih linija. Pokušavao sam da nacrtam ulice oko Glavne pošte, koje su ostale urezane u Hjugovom sećanju, poput ožiljaka.

dscn3125

2.

Ožiljci – reč koja najtačnije opisuje moje neuspele literarne pokušaje

Nakon pripovetke o krevetu u kojem je umro Lav Tolstoj, godinama sam pokušavao da napišem svoju drugu priču. Nervozno sam noću šetkao po stanu na Petlovom brdu, mimoilazeći u mraku očevu tetku Martu, koja mi je dozvolila da se uselim u jednu sobu. Međutim, što sam se više trudio da pronađem pravi put, to sam jače udarao glavom o zid, dok se Marta, koja nikada nije palila svetlo, elegantno provlačila hodnicima.

Smatrao sam da su ožiljci moje orijentacione tačke.

Čvrsto sam odlučio da prihvatim poziv jednog književnog časopisa, koji mi je ponudio da napišem priču o gradovima u kojima ne bih želeo da živim. Smatrao sam da ću pronaći rešenje za svoju buduću priču ukoliko nanjušim plan grada koji bih svakog trenutka mogao da nacrtam na stolnjaku.

Na marginama rokovnika sa kožnim povezom napisao sam cifre 2007 i 1978, jednu ispod druge, podvukao ih, i na kraju zaokružio razliku. Pokušao sam da skiciram delove tog mesta, kao da hvatam beleške, nadajući se da će ulice i trgovi, raskrsnice i soliteri, tačke sasvim udaljene u realnom prostoru i vremenu, na kraju ipak sačiniti kostur grada preko kojeg nikada neću moći da pređem gumom za brisanje:

– Deo ulice od parkinga do ulaza u zgradu, ispred kojeg su ubili mog teču, direktora banke, jedne letnje noći, dok se vraćao sa sastanka. Pretpostavlja se da je parkirao automobil, sa suvozačevog sedišta uzeo sako, kravatu i akten-tašnu. Izašao je iz automobila i zaključao vrata. Posle nekoliko koraka ka svojoj zgradi, verovatno shvativši da je u gepeku zaboravio kesu svežih jagoda, okrenuo se natrag. Pred ulaznim vratima pao je pokošen mecima, gde su ga, nekoliko minuta kasnije, pronašla dvojica mladića, vraćajući se sa rekreacije. Posvedočili su da je ležao na trotoaru u okrvavljenoj beloj košulji. Kada su ugledali jagode koje su se otkotrljale niz ulicu, nakratko su se ponadali da su one uzrok crvenih fleka na košulji, ali čim su ga dodirnuli, shatili su da je mrtav. Ništa više nisu mogli da dodaju svom svedočenju, osim da im se čini kako su, prilazeći mestu zločina, dva puta čuli zvuk kao kad automobil pređe preko prazne plastične flaše na asfaltu.

– Gradska rakrsnica na kojoj je poginuo moj prijatelj dok je na pešačkom ostrvu čekao zeleno svetlo. Vozač koji je izgubio kontrolu prešao je preko ostrva, pokosio ga, i uzalud pokušavao da mu ukaže pomoć. Jedan slučajni prolaznik posvedočio je kako je i sam pokušao da mu da veštačko disanje, ali su mu ruke, čim ih je prislonio na njegove grudi, jednostavno propale, kao u puding.

– Mala gradska pošta, bakalnica i deo stare zgrade, do ulaza: jedini kadar koji sam uspevao da vidim sa prozora bolničkog ve-cea, u kojem sam provodio popodneva, sa gipsom na ruci, kako bih što manje ležao pored kreveta u kojem je umirao jedan pacijent. (Povukao sam liniju u rokovniku, želeći da skiciram plan tog dela grada, ali me je podrhtavanje u rukama nateralo da odustanem. Od crteža je ostala jedino kriva, iskrzana linija koja je trebalo da odvaja pločnik od zida male pošte i bakalnice ispred čijih je vrata svakog dana stajala prepolovljena sočna, crvena lubenica.)

– Malo pristanište u jednom dalmatinskom letovalištu, ispod zgrade sa čijeg se drugog sprata bacila žena, uz vrisak. Dok smo čekali brodić koji nas je svakog dana prevozio do plaže, posmatrali smo milicionera u kratkoj plavoj košulji kako pokriva telo belim čaršavom.

Povukao sam još jednu crticu, želeći da dodam još nekoliko teza na kojima bi se bazirala moja priča o gradovima u kojima ne bih želeo da živim, ali sam se prosto uplašio samog sebe.

Uz to, učinilo mi se da čujem glas.

Ustao sam od stola, iščupao upravo ispisane listove iz rokovnika sa kožnim povezom i nervozno ih zgužvao. Da li se može uništiti plan grada u kojem ne bih želeo da živim? Da li je pisanje samo igra na papiru, zapitao sam se, osećajući mučninu.

Sardine.

Bacajući zgužvanu hartiju u istu onu kantu, ugledao sam Martu kako prilazi noseći metlicu i đubrovnik.

„Opet si prosuo mrve van kante“, rekla je i stala pažljivo da ih mete.

Iz tematske antologije savremene srpske priče za odbranu i poslednje dane književnosti Bunker (Arhipelag, 2013), priređivač: Srđan V. Tešin

PROČITAJTE I PRIČE DRUGIH AUTORA: jedenje-ribe-u-osamilimbo-u-letnje-perioduo-pijenjuvegetarijanski-cili

 

 

 

 

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *