Vikend priča: Firnajz

 “… Dok sam je ta­ko gle­dao, za­mi­šljaju­ći šta bih joj ra­dio i ko­li­ko bi je vo­leo ne­ko ko ni­sam ja, kva­drat ne­ba nad na­šim zgra­da­ma je pro­pa­ra­la mu­nja, ove­re­na po­sle ori­ja­škim uda­rom gro­ma. Nad kva­drat ­dvorišta se nad­nio sun­đer i po­čeo ce­di­ti. Kroz su­he i još od da­na to­ple olu­ke po­te­kla je vo­da. Gu­sta ki­ša je pi­ka­vac iz­ba­čen kroz pro­zor još u va­zdu­hu uga­si­la…” Vikend priča,  Goran Samardžić, korzoportal.

 U ovoj pri­či, što me pro­sto da­vi u že­lji da izi­đe, se­be vi­dim po­sa­đe­nog za ogro­man sto pre­kri­ven mu­še­mom. Hra­na se s nje­ga go­to­vo pre­li­va pre­ko ivi­ca. Mo­ra­li su je sa­bi­ti da sva sta­ne. To­li­ko ima pi­ća i hra­ne da mi pa­da na pa­met ka­ko ni­je sve po­šte­no pla­će­no. Pre­da mnom je čak neo­t­pa­ko­va­na fla­ša ko­nja­ka na ko­me pi­še CA­MUS (pro­du­ce of Fran­ce) i reš pe­če­na svinj­ska be­ba sti­snu­tih oči­ca na ko­ji­ma još sto­je tre­pa­vi­ce. No­ži­ce ovo­ga pre­pe­če­nog le­ša su bol­no skvr­če­ne kao da ago­ni­ja kla­nja još ni­je prošla. Go­lim ru­ka­ma ki­dam pra­se i ba­cam ga u naj­bli­že ta­nji­re. Gla­vi­cu  od­gu­ru­jem da­lje da ne­kog dru­gog gle­da i op­tu­žu­je. Do onih u dnu go­zbe, uda­lje­nih od me­ne i sto­ga ma­nje va­žnih, od hr­ska­vog pe­če­nja do­ći će sa­mo mi­ris. Ina­če, sve što je naj­sku­plje i naj­masni­je na ovom sto­lu na­gu­ra­no je ka me­ni i je­dva da pro­đe mi­nut a da me ne po­nu­de još ne­čim. Ras­kop­čao sam i ko­šu­lju i ber­mu­de i osta­vio sto­ma­ku pro­sto­ra da se ši­ri. Tek ne­pun sat je­dem. Mo­je vi­li­ce, ko­ji­ma je evo­lu­ci­ja istu­pi­la oč­nja­ke, jed­no­lč­no škljo­ca­ju. Me­lju čak i ko­sti. Sve što se na­đe iz­me­đu dva re­da pod ko­nac slo­že­nih zu­ba bi­va spljo­šte­no, smla­vlje­no, pre­cvi­ka­no. Raz­mi­šljao sam ka­ko ono pra­se dok ga žva­ćem još jed­nom ubi­jam.

Hra­na i pi­će s ra­znih je stra­na do­vu­če­no u dvo­ri­šte i na sto, u mo­ju čast i u čast mo­je de­voj­ke, po­sa­đe­ne do me­ne. S obo­ža­va­njem me gle­da­la. Bo­ja­la se da će me, ako sa­mo trep­ne, ne­sta­ti.

Ko­vi­tlac u ko­ji sam s na­šeg bal­ko­na sko­čio i spa­sao je­dan ma­li ži­vot, u njoj je ras­pa­lio lju­bav a me­ni  po­di­gao ce­nu, ili bo­lje re­če­no, po­vra­tio je. S ne­ba si­ja­ju zve­zde, a sa ze­mlje sve­će. Bio sam pri­su­tan ka­da je maj­stor pro­šli me­sec u prat­nji mi­li­ci­je pre­cvi­kao do­tok stru­je u ovo dvo­ri­šte. Tri ge­ne­ra­ci­je lju­di iz­mi­le­lih iz po­dru­ma, či­je su pret­ke do­ne­le iz In­di­je gu­ske na kri­li­ma, sta­ja­li su i gle­da­li ka­ko stvar ku­ka­stog klju­na za­gri­za u ka­bao de­blji­ne ma­log pr­sta. Ka­bao je go­di­na­ma bio lu­ka­vo skri­ven i pri­klju­čen na ulič­nu ra­sve­tu. Ot­ka­mu­fli­ra­le su ga vra­ne. Ove cr­ne pti­ce su u obla­ci­ma nad­le­ta­le na­še dvo­ri­šte i na kra­ju svoj zlo­kob­ni iz­gled po­tvr­di­le i de­lom. Is­klju­ca­le su ka­bao i ogo­le­le ga pred svi­ma.

Bio sam  u to do­ba na bal­ko­nu i tu­kao u vre­ću. Uo­ko­lo me­ne su bi­li raz­ba­ca­ni re­kvi­zi­ti za na­bi­ja­nje sna­ge. Po­ča­sno mesto zauzimao  je ogrom­ni teg ko­jeg je rđa po­če­la je­sti. Ču­di­lo je da dok ga di­žem ne pro­pad­nem kroz pod. Pra­ska­vi eho od uda­ra­ca ši­rio se na sve stra­ne. Tu­kao sam u mi­sli­ma i po maj­sto­ru s kle­šti­ma, a po­seb­no po ogrom­nom or­ga­nu re­da s pendrekom i pi­što­ljem ura­slim u sa­lo. Bi­lo je još po­la sa­ta do do­la­ska mo­je de­voj­ke s po­sla. Ni­je vo­le­la da me gle­da dok se ­znojim i tre­ni­ram i uno­sim po­met­nju u kuć­ni red. Vo­le­la je mi­sli­ti ka­ko su moj atlet­ski iz­gled i sna­ga pri­rod­na stvar, ne po­sle­di­ca tru­da i ra­da za ko­ji se ne do­bi­ja pla­ta.

Kom­ši­ja­ma pod mo­jim no­ga­ma, ta­ko re­ći do pa­sa uko­pa­nim u ze­mlju (su­te­ren), ko­jih je sva­ke go­di­ne bi­lo po jed­no vi­še, ni­je vre­de­lo što se u se­bi bu­nim i ne­go­du­jem pro­tiv dr­žav­ne prav­de. U to vre­me, kad se o ljud­skim i gra­đan­skim pra­vi­ma vi­še na­slu­ći­va­lo ne­go zna­lo, jav­no ne­go­do­va­nje je mo­glo da za­vr­ši gu­mi­ra­nim pen­dre­kom po gla­vi. Mi­li­ci­ja je za raz­li­ku od da­na­šnje po­li­ci­je ma­nje tro­ši­la pa­pir i blok­či­će, a vi­še sna­gu.

Moj od­nos s ple­me­nom iz dvo­ri­šta po­lju­lja­lo je ne­što dru­go, a do­go­di­lo se jed­ne ki­šne no­ći, me­sec i po da­na pre ga­la go­zbe u dvo­ri­štu. De­voj­ka i ja smo se sa­ti­ma pre ki­še, sva­ko na svo­joj stra­ni kre­ve­ta, to­pi­li od vru­ći­ne. Huk­ta­li smo i po­ku­ša­va­li da je di­sa­njem iz­ba­ci­mo iz se­be. Mno­gi sta­na­ri su iz­ne­li kre­ve­te na ras­kla­pa­nje na bal­ko­ne i tru­di­li se da za­spu pod ve­drim ne­bom. Od­o­zgo je da­nju pr­ži­lo sun­ce, a no­ću me­sec.

Do­ti­ca­li smo se vr­ho­vi­ma pr­sti­ju (no­gu i ru­ku) jer je bli­ži kon­takt bio opa­san po zdra­vlje: ni­smo sme­li da se gr­li­mo i udvo­stru­ča­va­mo vru­ći­nu! Kre­vet smo do­gu­ra­li do bal­ko­na, pa nas je po­la bi­lo unu­tra a po­la na­po­lju. Kom­ši­luk je bun­cao, hr­kao, je­čao. Bi­lo je i ža­lo­sno oteg­nu­tih pr­de­ža ko­je je aku­sti­ka dvo­ri­šta ne­ve­ro­vat­no po­ja­ča­va­la. Sve ži­vo u zgra­di i oko nje (psi i mač­ke) uz­di­sa­lo je i mu­či­lo se na isti na­čin.

U mi­sli­ma sam pri­zi­vao je­sen i zi­mu. Idi­lu u ko­joj lo­žim peć i ušu­ška­vam u će­be svo­ju de­voj­ku, lju­bav za ko­ju sam mi­slio da mi je po­sled­nja (ja ina­če stal­no ta­ko mi­slim). De­voj­ka mi je bi­la trud­na. Mo­ja sper­ma je po­red svih na­uč­nih me­ra pre­do­stro­žno­sti pro­na­šla se­bi put. Kao da je ne­ka na­gri­za­ju­ća ki­se­li­na a ne to­pla i slu­za­sta tvar či­ji sam vi­šak iz­ba­ci­vao i u snu. Po­be­dio sam sve pre­pre­ke i do­plo­vio do naj­skri­ve­ni­je i, u na­šem slu­ča­ju, naj­o­si­gu­ra­ni­je oda­je žen­skog bi­ća. Za me­ne je to bi­lo za­vo­dlji­vo, a za nju za­bri­nja­va­ju­će. Pa­lio me je cr­vić-pu­no­gla­vac, sa sr­cem ne ve­ćim od tač­ke ko­ju sta­vljam na kra­ju re­če­ni­ce. Sto­mak joj je bio i da­lje ide­al­no ra­van i za­vo­dljiv, ali ne i pra­zan. Me­ha­ni­ka na­še­ga sek­sa, stal­no gi­ba­nje, ja­ha­nje, va­lja­nje, ili po­la­ga­no uba­da­nje, ote­la se kon­tro­li i spre­mi­la nam  iz­ne­na­đe­nje u bu­duć­no­sti.

Mi­sli o zi­mi su me mal­ko ohla­di­le pa sam se do­va­ljao do svo­je de­voj­ke. Uba­cio sam ga u raz­de­ljak is­pod pup­ka. Oko nje­ga dla­ke su bi­le pod­ši­ša­ne u ob­li­ku rav­no­stra­nog tro­u­gla. Bi­le su du­gač­ke ta­man ko­li­ko da me ne bo­du. Do­bro po­zna­ta va­gi­na me s do­sa­dom pri­hva­ti­la i kao po na­red­bi iz­ba­ci­la gust sok. Obo­dren ovom sa­vr­še­no skli­skom tva­ri, či­ji je vi­sko­zi­tet mo­gao pa­ri­ra­ti ulju za mo­tor, stu­štio sam se u du­bi­nu i, ne znam ni da­nas ka­ko i za­što, svr­šio. Mo­ja de­voj­ka me zba­ci­la sa se­be kao ne­ku vre­ću što ju je uza­lud­no bi­la ma­lo pri­ti­sla i po­sla­la u pič­ku ma­te­ri­nu. „Ti ova­ko od sad fi­luj sar­mu, a ne me­ne – di­vlja­če!“ „Ci­ci, iz­vi­ni, eto me opet, sa­mo da is­pu­šim ci­ga­ru.“ – „Ma is­pu­ši znaš šta već!“ vik­nu­la je.

Le­ža­li smo go­li i ra­za­pe­ti na kre­ve­tu, s no­ga­ma ta­ko­re­ći u dvo­ri­štu, i mo­li­li bo­ga da nas uve­de u ne­ko dru­go do­ba u ko­jem ni­je sa­mo vru­će. Ja­u­ci, uz­da­si i pro­kli­nja­nja, s ra­znih bal­ko­na, pre­šli su u mo­no­ton šum. Ni­je se zna­lo ni ko di­še (ni gde) ni šta ka­že. Mr­mlja­nje i tup va­paj za da­škom sve­ži­ne i ka­plji­com ki­še, na­lik ži­vo­tinj­skom, is­pu­ni­li su če­tvr­ta­sti bu­nar ko­jeg su gra­di­le na­še zgra­de i ko­ji je do dna bio suv. Dno tog bu­na­ra bi­lo je dvo­ri­šte.

Pu­šio sam i pra­vo s kre­ve­ta di­mio kroz bal­kon. Či­ni­lo mi se ka­ko žar ci­ga­re još vi­še po­ja­ča­va vru­ći­nu. Tri me­tra da­lje, u sto­je­ćoj ni­ši bez pla­stič­ne za­ve­se, mo­ja de­voj­ka se tu­ši­ra­la. Hlad­na vo­da je lju­to pra­šta­la po za­teg­nu­toj i glat­koj ko­ži. Ka­plji­ce su od­ska­ka­le sko­ro do me­ne. Po­sma­trao sam je s do­sa­dom sve dok ni­sam, ma­što­vit ka­kav sam, po­čeo za­mi­šlja­ti da je tu­đa. Za­mi­slio sam mu­škar­ca, ni­ot­kud po­zna­tog, ka­ko ula­zi pod tuš i plje­sne je po mo­kroj zad­nji­ci. Ru­ka mu ne uta­nja u nju, već od­ska­če. Je­di­no ni­sam znao šta ću s be­bom u njoj?! Već je ko­rak­nu­la u tre­ći me­sec. U za­met­ku je po­put lam­pi­ce za alarm tre­puc­ka­lo jed­no sr­ce. To je bi­lo mo­je de­te. Mo­je ku­ca­nje na vra­ta sve­ta da mu se, ili da joj se, otvo­ri. Imao sam do­volj­no go­di­na da obez­be­dim ne­ku za­me­nu za se­be na sve­tu!

Ne­ma ne­za­hval­ni­jeg stvo­ra od muž­ja­ka, po­go­to­vo ako je iz re­da lju­di i ako sam to ja. Pre  tri go­di­ne po­slu­žio sam se svim tri­ko­vi­ma da do­đem do nje. Kad se jed­no ju­tro, to­pla i ma­zna, s me­đu­nož­jem na­su­ka­nim na mo­ju no­gu, pro­bu­di­la i s ču­đe­njem osvr­nu­la, ne­na­vi­kla da sam po­red nje ja i mo­je raz­ba­ca­ne stva­ri,  bi­la  je već mo­ja. Od­lu­čio sam da taj ko­ma­dić nje što sam ga osvo­jio (že­na da­je a mu­ška­rac to­bo­že osva­ja) ne is­pu­štam.  Po­sle je odu­še­vlje­nje spla­slo. Ba­lon us­hi­će­nja i sre­će je po­la­ko po­čeo da pu­šta. Od ko­ma­di­ća ko­ji sam sti­skao, na­sta­la je gro­ma­da, a ta  je zna­la da me pri­ti­ska so­bom. Sva­đe su se pre­tva­ra­le u tu­če (ja se bra­nim, ona tu­če) tu­če u mi­lo­va­nja. I ta­ko go­di­na­ma…po bal­kan­ski.

Dok sam je ta­ko gle­dao, za­mi­šljaju­ći šta bih joj ra­dio i ko­li­ko bi je vo­leo ne­ko ko ni­sam ja, kva­drat ne­ba nad na­šim zgra­da­ma je pro­pa­ra­la mu­nja, ove­re­na po­sle ori­ja­škim uda­rom gro­ma. Nad kva­drat dvo­ri­šta se nad­nio sun­đer i po­čeo ce­di­ti. Kroz su­he i još od da­na to­ple olu­ke po­te­kla je vo­da. Gu­sta ki­ša je pi­ka­vac iz­ba­čen kroz pro­zor još u va­zdu­hu uga­si­la. Lju­di na bal­ko­ni­ma su se raz­bu­di­li i us­ko­me­ša­li (ko je uspeo da za­spi). Na­vu­kao sam ga­će i iz kre­ve­ta isko­čio na bal­kon. Vik­nuo sam ne­što ne­ar­ti­ku­li­sa­no, bez od­re­đe­nog zna­če­nja, sa­mo da se ja­vim da sam sre­tan i živ. S le­đa, iz mra­ka, pri­šlo mi je ne­što go­lo  i za­gr­li­lo me – mo­ja de­voj­ka. “Bu­da­lo, šta­aa šta se de­reš, aaa?” šap­nu­la mi je. “Pa pa­da ki­ša”, re­koh kao da to još ni­ko ni­je shva­tio osim me­ne. Bi­la je sve­ža. Ni­je mi­ri­sa­la na šam­pon, već na se­be. Za­klo­nio sam joj te­lo svo­jim da je kom­ši­je po­ve­ša­ne po bal­ko­ni­ma ne vi­de go­lu  i ru­ka­ma svi­nu­tim u na­zad pri­vu­ko na se­be (či­taj pri­ve­zao). Od­ma­rao sam ša­ke ogru­be­le od uda­ra­ca i te­go­va na nje­nim is­tu­re­nim po­lut­ka­ma. “O slat­ki, go­li stvo­re, ko­ji u utro­bi ne­što stva­raš, o ka­ko sam mo­go i po­mi­sli­ti da si mi do­sa­di­la i da te ne vo­lim”, raz­mi­šljao sam. Ukla­pa­ju­ći se u sru­ju mo­jih mi­sli za­vu­kla mi se u ga­će. Sve što sam imao pod pup­kom sta­lo joj  je u ša­ke. Bio sam dir­nut. Sig­nal iz mo­zga da sam uz­bu­đen još ni­je sti­gao do do­le. Tek mi se ka­sni­je stvrd­nuo, iz­vi­rio iz  ka­ve­za či­je su re­šet­ke bi­li nje­ni to­pli pr­sti.

Ta­ko, ve­za­ni ru­ka­ma jed­no za dru­go i mo­kri, pa­li smo na kre­vet i po­če­li vo­di­ti lju­bav. Cen­tri slju­blje­no­sti na­ša dva te­la, bi­la su usta i pol­ni or­ga­ni. S po­lja je do­pi­rao mi­ris ze­mlje za­ro­blje­ne u as­falt. Kr­žlja­vo drv­ce – iz­ra­slo u cen­tru dvo­ri­šta, na me­stu gde se od­va­lio be­ton i pod­se­tio nas da je on sa­mo ve­štač­ki na­nos pre­ko ze­mlje, ne i sa­ma ze­mlja – ku­pa­la je ki­ša.  Kad sam joj, dok smo do­ži­vlja­va­li vr­hu­nac, re­kao da je vo­lim, od šu­ma ki­še me ni­je ču­la. Plju­sak je već uzeo tem­po ko­ji ka­zu­je da će još du­go da pa­da. Kom­ši­je su se za­vu­kle u svo­je vi­se­će pe­ći­ne i spa­va­le; mač­ke, psi i osta­la stvo­re­nja što u gra­du de­le ži­vot s lju­di­ma…Sve nas je vo­da spa­si­la u zad­nji čas.

Pro­bu­dio sam se ne­gde pred zo­ru. Ki­ša je na mo­ju ra­dost i da­lje li­la. Su­ve­re­no je pa­da­la s ne­ba. Olak­ša­nje što ga je od­mah do­ne­la pre­tvo­ri­lo se u kon­stant­nu mi­li­nu. Uslo­vi u na­šoj so­bi, zgra­di, kvar­tu, gra­du po­sta­li su po­no­vo fi­ni za ži­vot. Bio sam za­spao na svo­joj de­voj­ci. Sve­ži­na mi je hla­di­la le­đa,  ve­trić iz nje­nog no­sa go­li­cao mi vrat. Pro­sto se pri­le­pi­la uz me­ne. Naj­vi­še s onim do­le. U snu mo­je se­me se pre­tvo­ri­lo u le­pak. Pa­le su mi na pa­met pra gra­đe­vi­ne; ka­me­ni blo­ko­vi ko­je su lju­di spa­ja­li be­lan­cem.

La­ga­no sam joj raz­ma­kao bu­ti­ne i po­ste­pe­no se iz­vla­čio iz nje. Re­fleks se­bič­no­sti, ko­ji lju­di zo­vu lju­bav, pro­bu­dio ju je, pa me str­pa­la na­zad. Mo­ju ukru­će­nost pro­tu­ma­či­la je kao ra­no­ju­tar­nju strast.

– Lju­ba­vi, mo­ram u WC – pro­šap­tao sam naj­mek­še što se mo­glo.

– Al od­mah da si se vra­tio.

– Do­bro.

Put do ku­pa­ti­la mi je ona­ko po­spa­nom i te­tu­ra­vom bio dug. Uko­ra­čio sam u ni­šu, onu istu u ko­joj se de­voj­ka ku­pa­la a ja je za­mi­šljao u za­gr­lja­ju s dru­gim. Ne­što pod mo­jom no­gom je puc­nu­lo, a za­tim dva pu­ta za­re­dom i pod dru­gom. Već sam na­ni­ša­nio u ru­pu za ko­ju sam znao na­pa­met gde je, kad me je ki­ša ne­če­ga su­hog za­su­la po gla­vi i ra­me­ni­ma. Sva­ka od tih tvr­dih ka­pi ima­la je po ne­ko­li­ko gra­ma.

Upa­lio sam sve­tlo i na­jed­nom, u svoj svo­joj gro­zo­ti i ne­pre­bro­ji­vo­sti, vi­zu­a­li­zi­rao ono če­ga sam se je­di­no ga­dio u ži­vo­tu – bu­ba­šva­ba ili bu­ba­ru­sa. Vri­snuo sam i isko­čio iz tog cen­tra uža­sa s vi­bri­ra­ju­ćom ki­tom iz ko­je je ka­pa­lo. Mo­je de­voj­ka, pel­co­va­na pro­tiv ga­đe­nja svo­jom dok­tor­skom stru­kom, pro­bu­di­la se i od­mah po­če­la da se tre­se i od­ska­če od sme­ha na kre­ve­tu. Bi­lo joj je dra­go i uža­sno čud­no što se i ja ne­če­ga bo­jim. Bo­sa sto­pa­la uma­za­na ska­še­nim bu­ba­ma, bri­sao sam o te­pih i pra­ska­vo pso­vao. Na­ša zgra­da je bi­la sta­ra i vla­žna. Sta­na­ri ni­su bi­li baš od naj­či­sti­je vr­ste. U njoj je bi­lo me­sta i za lju­de i za bu­be.

Sve­tlo je na­še ile­gal­ne kom­ši­je (cr­nih, sjaj­nih oklo­pa i go­li­ca­vih no­gu), ko­jih je bi­lo sto­ti­na­ma pu­ta vi­še od onih ljud­skih, na­te­ra­lo na­zad u skro­vi­šta, a ja sam se se­tio da mi se pi­ša. Iza­šao sam na bal­kon i iz se­be oda­peo to­pli luk. Vo­da iz me­ne se po­me­ša­la s vo­dom s ne­ba. Šum se sto­pio s op­štim šu­mom ro­mi­nja­nja, buć­ka­nja, šljap­ka­nja, ka­plja­nja. Ne­ki đa­vo, ili ka­ko to zo­vu, me na­go­vo­rio da svoj mlaz upe­rim u krov šu­pe ko­ju su na­ši u ze­mlju uko­pa­ni sta­na­ri osvo­ji­li i od nje na­pra­vi­li so­bu.U po­dru­mu ih se to­li­ko već ro­di­lo da im je po­sta­lo te­sno. Po­če­li su  jed­no dru­go is­ti­ski­va­ti kroz pro­zo­re i vra­ta. Za­ve­sa na pro­zor­či­ću bi­la je ne­ka vr­sta oba­ve­šte­nja da tu ži­ve lju­di, nji­hov vi­šak, ne od­ba­če­ne stva­ri. Ali ja to ni­sam znao. Na­ši su­se­di su se pre­li­li iz su­te­re­na u šu­pu – taj­no.

Ose­ćao sam or­gan­sko za­do­volj­stvo i ra­dost (de­či­ju) što se ta­ko zvuč­no pra­znim po li­me­noj ku­ći­ci na ko­joj je (ka­sni­je sa­zna­jem) već tri da­na bi­la obe­še­na za­ve­sa, a ra­đa­la se ide­ja i o lu­li kroz ko­ju bi dok se ku­ha išao dim. Uži­vao sam i uši­ma, ne sa­mo te­lom. Zvuk je bio tek ma­lo ja­či ne­go kad bi po kro­vu pa­da­la sa­mo ki­ša. Za­ba­cio sam gla­vu i oči pre­vu­kao kap­ci­ma. Iz­vio sam  se u stru­ku i svoj oklem­be­šen ud pro­ba­cio kroz re­šet­ke bal­ko­na. Po­čeo sam da se nji­šem i ne­što pi­šem mo­kra­ćom po kro­vu. Nji­šem dok me ni­je za­le­dio je­dan uz­vik.

– Ma šta ra­diš, ma­ja­mu­ne, pi­zda ti ma­te­ri­na. Jel to oš da mi se is­pi­šaš na gla­vu, aaa!? Mr­ci­no!

Ne znam ni sam ka­ko sam re­gi­stro­vao pr­vo od sve­ga ka­ko ta cr­na is­te­to­vi­ra­na po­ja­va u po­žu­teloj atlet ma­ji­ci, glav­ni me­đu de­com, od­ra­sli­ma i star­ci­ma, iz­go­va­ra reč maj­mun. On­da sam pro­stim sti­skom jed­nog mi­ši­ća pre­ki­nuo mlaz i po­krio se ru­ka­ma. Una­tra­ške sam uko­ra­čao u so­bu. Ni­sam hteo da mi vi­di još i du­pe. Sa­da, me­sec i po po­sle, za go­zbe­nim sto­lom, on me sva­kog ča­sa gr­li i lju­bi i oči­ma mo­li da ne­što od nje­ga tra­žim, a ja ne znam šta bih kad mi je u ži­vo­tu već sve da­to. Mlad sam, zgo­dan, vo­ljen i još pri­de he­roj. Moj vi­še spon­ta­ni ne­go smi­šlje­ni po­stu­pak oteo je od smr­ti je­dan tek za­po­če­ti ži­vot.

Kad bih na br­zi­nu taj dan oko ko­jeg se svi­ja ova pri­ča po­te­rao una­zad, dan što će kru­ni­sa­ti go­zba, vi­de­li bi me ka­ko u nje­go­vom ze­ni­tu plu­tam u ka­di i kri­jem se od vru­ći­ne. U njoj su ge­ne­ra­ci­je (ne­ke već mr­tve) spi­ra­le svo­ju ne­či­sto­ću. Ka­da je ogrom­na, od one za­bo­ra­vlje­ne vr­ste što sto­ji na la­vljim ša­pa­ma. Ni­ka­ko da je pro­gri­ze rđa! Le­žim u hlad­noj vo­di i raz­mi­šljam da li da dr­kam  ili če­kam de­voj­ku da se vra­ti s po­sla. Znao sam je još na vra­ti­ma pri­ti­snu­ti uza zid, op­te­re­ćen pri­ti­skom što su ga u me­ni stva­ra­li bes­po­sli­ca i mla­dost. Čim bi pa­la noć, na­te­na­ne sam joj se odu­ži­vao što mi je da­va­la da je uzmem sko­ro pre­ko ode­će.

Na­ta­pao sam se mla­kom vo­dom iz Sa­ve i do­sa­đi­vao (mo­žda i oča­ja­vao, ko zna). Ta je vo­da, po­ne­kad žu­ta, a po­ne­kad čak i cr­ve­na – kao da se još ni­je is­pra­la od po­sled­njeg ra­ta u ko­jem je klao i bio klan na­rod sa ko­jim sam ži­veo – do­ti­ca­la do me­ne kroz ne­za­mi­sli­vu zbr­ku ce­vi. Do­sa­da me pri­ti­sla svo­jom ogrom­nom ma­som. Mi­slio sam čak i o ra­tu u ko­jem se ni­je ni slu­ti­lo da će me bi­ti. Je­dva še­zde­set ki­la te­žak čo­vek (ukup­no sa pu­škom), što će ako pre­ži­vi po­sta­ti mo­jim ocem, u jed­noj ze­mlji pu­noj pla­ni­na i ste­na na­iz­men­ce be­ži i ide ka  smr­ti (po­vla­či se i na­pa­da ne svo­jom vo­ljom). Maj­ka mi je ma­la i či­ni tek smo­to­ljak u jed­nom zbe­gu. U smo­tulj­ku se krio i na­kit. Iz­me­đu tog već jed­nom lak­še ra­nje­nog mla­di­ća, iz­lu­đe­nom od puc­nja­ve i gla­di, i smo­tulj­ka ko­jeg te­žim či­ni skri­ve­no zla­to pru­ži­la se da­lji­na. Moj se rat tek spre­mao. Iz bu­duć­no­sti mi je slao sig­na­le. Ali to s ovom pri­čom ne­ma ve­ze. Mo­žda sa knji­gom u ko­joj je.

Ti da­ni su na­ka­zno li­či­li je­dan na dru­gi. Od­re­đi­va­la ih je či­sta, kroz bez­broj fil­te­ra i ga­za pro­či­šće­na si­gur­nost. De­voj­ka mi je is­par­ce­li­sa­la dan. Na­cr­ta­la kad tre­ba da usta­nem, je­dem, učim. Spre­ma­la me za svog mu­ža. Je­di­no lič­no mo­je u tom je da­nu (ži­vo­tu) bi­lo na­bi­ja­nje sna­ge na te­ra­si i tr­ča­nje u me­stu. Mo­jim dru­go­vi­ma je za­bra­ni­la pri­stup. Zva­la ih je kli­co­no­ša­ma. Na­kon ne­ko­li­ko  po­ku­ša­ja da mi se pri­mak­nu i oži­ve na­še dru­gar­stvo is­ko­va­no na uli­ci, od­u­sta­li su. Svi­ma nam je lak­nu­lo.

U uli­ci je te go­di­ne naj­ve­ći do­ga­đaj bio kad ne­ko ne­kom ukra­de re­tro­vi­zor ili lu­pi ša­mar. Bez tu­če, ubi­sta­va, čak i po­ku­ša­ja da se ne­što od to dvo­je iz­ve­de do kra­ja, ži­ve­lo se do­sad­no. Ja me­đu naj­ja­či­ma na tom kva­drat­nom ki­lo­me­tru ni­sam imao ne­pri­ja­te­lja, a vi­še ni pri­ja­te­lja. De­voj­ka mi je si­lom pri­li­ka po­sta­la sve. Na­jed­nom mi je bi­lo ja­sno za­što se lav, car ži­vo­ti­nja, to­li­ko do­sa­đu­je (ne la­vi­ca). Ni­je ima­lo šta da ga uz­bu­di i pre­pad­ne. O sve­mu to­me sam na pre­skok raz­mi­šljao u ka­di. U vo­di što mi se pe­la pre­ko vra­ta. Na sa­tu je pro­šlo još pet mi­nu­ta. Pi­sa­lo je di­gi­tal­nim ci­fra­ma 12:05.

On­da je to pod­ne – uža­sno mir­no, pre­tr­pa­no mi­sli­ma o ra­to­vi­ma, la­vo­vi­ma i dr­ka­nju, o to­me ka­ko je  do­sto­jan­stve­ni­je i pri­me­re­ni­je mo­jim go­di­na­ma (oko 25) da ume­sto u ka­du svr­šim sa svo­jom de­voj­kom, u za­gr­lja­ju – od pup­ka do gr­la ras­pa­rao je­dan gro­zan krik (ata­vi­stič­ki), krik ko­jeg su ti­ši­na i neo­če­ki­va­nost da se po toj vru­ći­ni ne­što de­si po­ja­ča­li do ne­ba. Nje­go­vo sre­di­šte bi­lo je dvo­ri­šte okru­že­no zgra­da­ma, a u jed­noj smo ži­ve­li mi, ja i mo­ja de­voj­ka. Zgra­de su krik, ume­sto da ga pri­gu­še, po­put ne­kog dži­nov­skog me­ga­fo­na – utro­stru­či­le.

Isko­čio sam iz ka­de i obu­kao na mo­kro te­lo ber­mu­de. Dok sam po­vla­čio raj­sfer­šlus, ušti­nuo sam se za gla­vić i vri­šta­nju iz dvo­ri­šta do­dao ma­lo svo­jeg (mi­slim vri­šta­nja). Kao svi tre­nut­no pri­sut­ni sta­na­ri u zgra­da­ma ko­je su so­bom gra­di­le ovo dvo­ri­šte, is­tr­čao sam na bal­kon da se nag­nem i vi­dim ono što sam bio čuo. A to je ovo.

Po dvo­ri­štu je tr­ča­la jed­na že­na. Da ni­je vri­šta­la i ras­pu­sti­la do ze­mlje se­du ko­su, ja bih u njoj pre­po­znao ba­bu ono­ga naj­ve­ćeg i naj­ja­čeg Ci­ga­ni­na iz či­jih usta se uvek di­mi­lo, po­gla­vi­ce. Sun­ce je od­o­zgo pe­klo i osve­tlja­va­lo sve do naj­be­zna­čaj­ni­je sit­ni­ce. Ni­je bi­lo šan­si da se ovo is­pod me­ne ne de­ša­va u stvar­no­sti. On­da sam kroz svu tu vri­sku i za­po­ma­ga­nje od sta­ro­sti i pa­ni­ke pro­mu­klog gla­sa, čuo de­či­ji kmek. Do­pi­rao je iz onog što je že­na sve vre­me sti­ska­la. „Dok­to­ra, dok­to­ra zo­vi­te, hit­no!“ ur­la­no je u gro­tlo sa zad­njeg spra­ta.  Na dnu gro­tla se ba­ca­ka­la sta­ri­ca i vi­jo­ri­la be­lom ko­som. „Sr­ce mo­je, dži­ge­ri­co, sr­ce mo­je, dži­ge­ri­co!“ Man­tra­la je. Smo­tu­ljak je sve ti­še kme­čao.

Ni dan-da­nas ne znam da li se na­še dvo­ri­šte za­tam­ni­lo od cr­ne ru­ke smr­ti, ili je to iza­zvao pro­sto oblak. Pre­sko­čio sam ogra­du i usko­čio u nje­ga (pr­vi sprat). Ni­je bi­lo vre­me­na za si­la­zak ni­za ste­pe­ni­ce i pro­laz kroz vra­ta što su sa na­še stra­ne iz ne­kog za­bo­ra­vlje­nog, u pro­šlost uto­nu­log raz­lo­ga bi­la uvek za­klju­ča­na. Od pa­da su mi pu­kle ber­mu­de, a ta­ba­ni me žig­nu­li. Sko­čio sam na bri­de­će no­ge i sti­gao ba­bu. Oteo sam joj ono što je ste­za­la i šti­ti­la od sve­ga osim od se­be i raz­mo­tao ga. U ru­ka­ma mi se na­šla po­lu­hlad­na be­ba od ne­ko­li­ko me­se­ci. Mu­ška.

– Ba­ba, ka­ži, šta se ovo de­si? Go­vo­ri, ee­ej! – ni­je mi bi­lo va­žno što dr­mu­sam sta­ru že­nu i bu­dim je iz ek­sta­ze. „Sr­ce mo­je, dži­ge­ri­co, sr­ce mo­je, dži­ge­ri­co!“ ur­la­la je. „Ma, je­ba­la te dži­ge­ri­ca, ka­ži šta je!?“ Već se po­la zgra­de sli­lo u dvo­ri­šte. Lju­di mi­sle ka­ko su od po­mo­ći i kad sa­mo gle­da­j i sto­je.

Pu­ko sam joj ša­mar da je vra­tim u svo­ju di­men­zi­ju. Di­men­zi­ju ko­ju od­re­đu­je me­sto, da­tum i čas. Ni­je bi­lo vre­me­na za ci­gan­ske vradž­bi­ne.

– Što su mu iz­go­re­la usta? – drao sam se.  – Šta je ovo pi­lo, aaa!?

– Sok – re­kla je ba­ba i bri­znu­la u svi­ma po­znat ovo­ze­malj­ski plač.

– Ka­kav sok – po­ka­ži.

– Od ja­bu­ke.

– Ba­ba, bre, je­bo te, ovo je sa­mo fla­ša od so­ka. Unu­tra je fir­najz. ’Bem te u gla­vu se­du!

To je iz­go­vo­ri­la mla­da Ci­gan­ka u mi­ni suk­nji, na­šmin­ka­na i po­sa­đe­na na vi­so­ke šti­kle, ba­bi­na pra­u­nu­ka mo­žda. Šti­kle su joj bi­le ta­nje od olov­ki. Ni­je se zna­lo da li od­ne­kud do­la­zi ili je tek po­šla. Sva­ko je u toj ši­ro­ko raz­u­đe­noj po­ro­di­ci ra­dio. Pa i oni ko­ji su još bi­li de­ca. Ni­šta ni­je bi­lo sra­mo­ta. Je­di­no be­ba i ba­ba ni­su ni­šta ra­di­li. Če­ka­lo se da jed­no po­ra­ste a dru­go umre.

Ja ni­sam baš do de­ta­lja znao šta je fir­najz, ali zvu­čao mi je opa­sno i otrov­no. Već sam sa umi­ru­ćim de­te­tom, go­to­vo spa­lje­nim iz­nu­tra, vo­zio u bol­ni­cu. Gu­me su cvi­le­le, a mo­tor se drao. Bo­sim no­ga­ma sam na­iz­mjen­ce pri­ti­skao koč­ni­cu i gas. De­te se ot­po­za­di ko­tr­lja­lo i tum­ba­lo i po­če­lo ja­če da kme­či. „Je­bem ti, ako ga ne ubi­je fir­najz, ubi­ću ga ja ovom vo­žnjom ko­ja je opet ta­ko opa­sna i na ru­bu su­da­ra i pre­vr­ta­nja bi­la zbog nje­ga, de­te­ta“, mi­slio sam. Po­sled­nji ki­lo­me­tar pro­ve­zao sam kroz park, od­ska­ču­ći od ze­mlje i iz­be­ga­va­ju­ći klu­pe i dr­ve­će i iz­bio pred bol­ni­cu. Ni­šta što vo­zi po ze­mlji ni­je mo­glo sti­ći br­že.

Kao da je sa­mo me­ne oče­ki­va­la i tu tu­đu be­bu, mo­ja de­voj­ka u dok­tor­skom man­ti­lu nas je… u stva­ri, ne znam šta nas je, po­što mi se tu pre­ki­da se­ća­nje. Znam sa­mo da sam, ugle­dav­ši je, bio si­gu­ran da će be­ba osta­ti ži­va. I osta­la je.

Čim je iz bol­ni­ce sti­gla vest da je odoj­če spa­se­no i da će ga za ko­ji dan vra­ti­ti ku­ći da i da­lje ži­vi, ra­ste i bu­de ne­ko vre­me naj­mla­đe od svih, dvo­ri­šte je pro­klju­ča­lo od ra­do­sti. De­voj­ka i ja smo po­zva­ni na go­zbu, a ba­bi ko­ja je po­me­ša­la sok od ja­bu­ke i fir­najz po­če­lo je da se pra­šta. Kad sam se ohla­dio od svog tog ska­ka­nja, tr­ča­nja i lu­de vo­žnje, po­če­li su da me bo­le ta­ba­ni. De­voj­ka mi je da­la ne­što da po­pi­jem pa su mi sko­ro od­mah pro­šli. Čak je i bol do­bro­do­šao; pod­se­ćao me šta sam u sta­nju  uči­ni­ti za dru­gog.

U su­mrak, kad je že­ga pro­šla, po­sta­vljen sam na če­lu sto­la u no­vu fo­te­lju. Ni­sam ni slu­tio da je mo­že ima­ti ne­ko ko ži­vi u po­dru­mu. Na fo­te­lji se kla­ti­la ce­na. Bio sam pr­vi ko­ji će je is­pro­ba­ti.

Iz po­dru­ma bez re­da i smi­sla iz­la­ze cr­no­ma­nja­sti lju­di svih po­lo­va, uz­ra­sta pa i sklo­no­sti.

Za­u­zi­ma­ju sto­li­ce ko­jih ta­ko­đe ima svih vr­sta. Mo­že se re­ći da su slič­ni­ji ti lju­di iz­me­đu se­be, ne­go sto­li­ce na ko­ji­ma su. U za­jed­ni­ci ih dr­ži na­vi­ka, a i ose­ćaj da su ta­ko si­gur­ni­ji i ja­či. Kroz sva li­ca, bi­lo sta­ra, bi­lo mla­da, mu­ška ili žen­ska, na­sta­vlja se jed­na te ista cr­ta umre­že­na s cr­ta­ma i cr­ti­ca­ma iz ce­log sve­ta. To ogrom­no ple­me, od ko­jeg se u na­še dvo­ri­šte ne­što ma­lo ot­kru­ni­lo, la­ko je uči­lo da svi­ra i pe­va. S jed­ne stra­ne fo­te­lje što se već ob­li­ko­va­la pre­ma me­ni stvo­ri­la se vi­o­li­na, a s dru­ge har­mo­ni­ka. Na pr­vi škri­panj vi­o­li­ne, na pr­vi udi­saj i iz­di­saj har­mo­ni­ke po ko­joj se još od­i­stin­ski ne svi­ra već se sa­mo ot­kra­vlju­ju pr­sti, mo­ja du­ša bu­bri, a te­lo se je­ži. Vi­še že­na i de­vo­ja­ka, od ko­jih pre­po­zna­jem onu što zbog po­sla mo­ra i u snu bi­ti na­šmin­ka­na i na­mi­ri­sa­na (što ne zna­či i či­sta), do­no­se hra­nu i u slo­je­vi­ma je re­đa­ju po sto­lu.

I haj­de da po­no­vi­mo, ali ne baš od re­či do re­či, da se hra­na pre­li­va pre­ko sto­la, da je mo­ra­ju sa­bi­ti da bi sva sta­la, da ima to­li­ko pi­ća stra­nih mar­ki da mi pa­da na pa­met ka­ko ni­je sve po­šte­no pla­će­no. Pre­da mnom je čak neo­t­pa­ko­va­na fla­ša ko­nja­ka na ko­me pi­še CA­MUS i reš pe­če­no pra­se. No­gi­ce su mu skvr­če­ne, a re­pić smo­tan u upit­nik. Go­lim ru­ka­ma ki­dam pra­se i ba­cam ga u naj­bli­že ta­nji­re. Gla­vi­cu mu da­lje od­gur­nem da se raz­ja­plje­na nju­ška i sti­snu­te oči ne­kom dru­gom sme­ju u li­ce. Do onih u dnu go­zbe od hr­ska­vog pe­če­nja do­ći će tek mi­ris. Sve što je naj­sku­plje i naj­ma­sni­je na ovom sto­lu na­gu­ra­no je ka me­ni, i je­dva da pro­đe mi­nut a da me ne po­nu­de još ne­čim. Ras­kop­čao sam i ko­šu­lju i ber­mu­de i osta­vio sto­ma­ku pro­sto­ra da se ši­ri. Tek ne­pun sat je­dem i pi­jem. Vi­o­li­na i har­mo­ni­ka, sa­da već uskla­đe­ne, po­la­ko nas uvo­de u noć. De­voj­ka (zar opet ona ko­joj je ži­vot na­me­nio to­li­ko ulo­ga) po­či­nje pe­va­ti i to ne ta­ko lo­še. Ru­ke s du­gač­kim na­la­ki­ra­nim kan­dža­ma sta­vlja mi na go­la ra­me­na (ko­šu­lju sam od­ba­cio) i ma­si­ra me. Kad za­ba­cim ko­njak niz gr­lo, na tren vi­dim nje­no tam­no li­ce i be­le zu­be. Si­ja­ju iz usta po­put neo­na. U tan­ku, krat­ku ha­lji­nu je­dva joj  sta­ju si­se. Za­mi­šljam ka­ko im je te­sno i vru­će i ka­ko se iz­me­đu njih sli­va znoj. Svi su bo­si ili u jef­ti­nim pla­stič­nim pa­pu­ča­ma osim nje ko­ja se i da­lje mu­či na šti­kla­ma jer joj je po­sao da bu­de le­pa. Po­red me­ne se tu i ta­mo stva­ra onaj što sam ga s te­ra­se uma­lo po­pi­šao. On je glav­ni. Iz svo­je gla­ve di­ri­gu­je svi­me. Gr­li me i oči­ma mo­li da ne­što od nje­ga tra­žim a ja ne znam šta bih kad mi je u ži­vo­tu već sve da­to. Jed­no de­te, spe­ci­ja­li­zo­va­no mo­žda za re­tro­vi­zo­re i bri­sa­če ali sa­mo s ne­mač­kih mar­ki, sta­vlja mi kru­nu od kar­to­na po­su­tu zlat­nim pra­hom i op­to­če­nu sta­kal­ci­ma. Ni­sam ni slu­tio da ću u ži­vo­tu bi­ti jed­nu noć i kralj.

Dru­go, vi­še de­voj­ka ne­go de­te, po­li­va mi bo­se no­ge cre­vom i hla­di me od vru­ći­ne. Šljap­kam no­ga­ma po ras­hla­đe­nom be­to­nu i ce­rim se. Ta­ko mo­ra da iz­gle­da i ose­ća se po­gla­vi­ca ko­me se ple­me do­dvo­ra­va; ne iz stra­ha, već lju­ba­vi.

S ne­ba si­ja­ju zve­zde, a na na­šem sto­lu sve­će. Po­ka­za­lo se da je le­po što ne­ma stru­je. Od­o­zgo se je­dan za dru­gim ga­se pro­zo­ri na zgra­da­ma. Po­što sam ne­za­po­slen, sve­jed­no mi je ko­ji je dan, čak i go­di­na. Sad u mra­ku (vi­še po­lu­mra­ku) in­stru­men­ti iz­gle­da­ju kao da leb­de i sa­mi svi­ra­ju. Po­red me­ne do­vla­če dru­gu fo­te­lju i u nju se­da Ci­ga­nin na či­jim le­đi­ma je is­te­to­vi­ra­no ogrom­nim slo­vi­ma KAR­ME­LA. Pre­ba­cu­je pre­ko me­ne svo­ju te­šku ru­ku ko­ju još vi­še ote­ža­va zlat­na na­ru­kvi­ca. Pr­vi put se­dim na me­stu gde ima to­li­ko bo­gat­stva i si­ro­ti­nje,  i to jed­no uz dru­go.

– E pa, ku­me, hva­la ti. Ono mi je lju­bim­če. Dok bi mi svi sti­gli s po­sla, de­te bi cr­klo. Živeo ti me­ni! Ku­ma imam u Ne­mač­ku, a sad i te­be ov­de.

– Ma sre­ća da su se po­ve­za­li mo­ja br­zi­na i nje­na pa­met – de­rem se. Pre­ne­ra­žen sam ovim spo­jem re­či ko­je mo­že pod­ne­ti pa­pir, ne i go­li ži­vot.

Po­ka­zao sam ru­kom na svo­ju de­voj­ku ko­ja je onoj ba­bi (ne­kom i pra­ba­bi) po­mo­ću sa­ta i pr­sta me­ri­la puls. Sad joj je ko­sa bi­la na­gu­ra­na pod ma­ra­mu, pa ni­je de­lo­va­la stra­šno. Od da­na­šnjeg ska­ka­nja po dvo­ri­štu, dok ju je ne­ka ne­po­zna­ta si­la dr­ža­la u vla­sti, ni­je pre­sta­la da se tre­se.

Mo­žda će­mo i nju spa­sa­va­ti, ko zna.

– A ti oša­ma­ri mo­ju ba­bu, a! Ma ne­ka si, ne­ka, ni­je po­pi­la šlja­gu već pe­des go­di­na, ha, ha! Me­ne je ču­va­la al me ni­je tro­va­la. Bi­la je mla­đa i ja­ča.

– Ma ima još sna­ge. Da si je vi­do ka­ko ska­če po dvo­ri­štu!

– A to ti ni­je ska­ka­la u stva­ri ona, al ne mo­žeš ti to da sva­tiš, beo si.

– Pa ko­me sam on­da lu­pio ša­mar, aaa?

– E, bo­lje da ne znaš.

I ni­je mi se sa­zna­va­lo. Dao sam mu od svog ko­nja­ka. Sad su mo­joj de­voj­ci pre­ko pu­ta svi pru­ža­li ru­ke da im iz­me­ri puls. Do­bi­la je od Kar­me­le be­lu ma­ji­cu s pra­vim kro­ko­di­lom. Ima­ti bes­plat­nog dok­to­ra u dvo­ri­štu za njih je bi­lo fa­sci­nant­no. Bes­plat­nog i još le­pog. Kar­me­la je opet pre­ba­cio onu ru­ku pre­ko me­ne i pri­vu­kao me. Bio je već pi­jan.

– E, sad mo­žeš da pi­šaš s te­ra­se kol­ko oćeš. Ne sme ni­ko da ti bra­ni. Svi mi ima­mo ne­ke svo­je fo­re – te­šio me.

– Ma to mi je pr­vi put, čo­ve­če, u WC-u je bi­lo pu­no bu­ba, ne znam oda­kle ih to­li­ko – prav­dao sam se. – Ve­li­ke ko de­či­ji au­ti­ći!

– To smo ih mi po­sla­li va­ma go­re, ha ha, aj­de pij, je­di, sve je ovo pred to­bom tvo­je, ka­žem ti, od sad ras­pa­li od­o­zgo, sa­mo ne­moj baš pred de­com da se ski­daš go, znaš. Šta zna­ju ma­la de­ca.

– Ma jel si ti lud?

– Ni­sam lud, ne­go sam pu­no to­ga vi­do. Kad sam bio kod ku­ma u Min­hen, vi­do sam ku­ću u ko­joj na jed­noj stra­nu uđu lju­di, nor­mal­ni, ova­kvi ko ja i ti, a iza­đu že­ne.

Shva­tio sam da mi ne­ma po­mo­ći. Ovaj Ci­ga­nim me kla­si­fi­ko­vao i od­re­dio mi me­sto u svom sve­tu.

– I šta si još vi­deo, aaa?

– Vi­do sam i čo­ve­ka sa šim­ši­rom u du­pe­tu ka­ko sto­pi­ra ko­la.

– Ha, ha, ha! A jel’ mu ne­ko stao.

– Ha, ha, ha! A jel’ bi mu stao ti?

Kar­me­la i ja smo se već bi­li do­volj­no omi­ri­sa­li da me je mo­gao pi­ta­ti i ne­što lič­no.

– A ti ovu svo­ju de­voj­ku mno­go vo­liš?

– Jel ti to na­ga­đaš ili znaš?

– Znam, bra­te, mno­go se bre ču­je­te kad ste za­jed­no, a gde su vam de­ca vi­še, ne va­lja to­li­ko u

pra­zno, ako bu­deš teo u pra­zno, evo ti na­ša Prin­ce­za, pa je drn­daj. Za te­be bi bio po­pust.

– Ko­li­ki?

– Pr­vi put bes­plat­no.

– A jel va­ži to i ve­če­ras kad mi de­voj­ka ode na spa­va­nje? Ona ra­no ide na po­so.

– E pa ni­sam baš to­li­ki Ci­ga­nin! Šta bi, da je­beš tri me­tra od nje!? Ne­ma ve­če­ras i da pla­tiš. Pa dok­tor­ka mi je kao rod. Spa­sla je Ti­gra! Sa­če­kaj ma­lo. Ola­di se. Kur­ton je bes­pla­tan, ta­nak, ne­mač­ki, za­bo­ra­ve lju­di da ga ski­nu.

– Dok im se ne pri­pi­ša.

– Ta­ko je. A znaš ti od kad ja nu­dim kur­ton uz nju?

– Od kad?

– Od kad su ne­ka sto­ka po­če­la svoj da bu­šu da na­pa­ko­ste. Za­ra­diš pet ban­ki, a sto daš za ki­re­ta­žu, jel se to ta­ko ka­že?

– Ka­že se.

– E vi­diš, ku­me, ka­ko ja znam. Ha, ha, ha!

U taj čas po­sle po­no­ći u stru­ga­nju be­ba iz ma­te­ri­ca ni­sam na­la­zio ni­šta sme­šno. Čak me je i

bo­le­lo dok za­mi­šljam ka­ko se ma­te­ri­ca (če­sto sa­mo ma­te­ri­ca, ne i ona či­ja je) opi­re da se po­va­di plod. De­voj­ka mi je pri­šla i za­gr­li­la me. Ni­je s me­ne ski­da­la oči. Bo­ja­la se da će me ne­sta­ti ako sa­mo jed­nom trep­ne.

– Oćeš i ti da ti iz­me­rim puls?

– Mo­že.

– On­da aj­de go­re sa mnom, do­sta si bio kralj, bu­di ma­lo rob.

Ski­nu­la mi je kru­nu s gla­ve i sta­vi­la na sto. Sa svi­ma se po­gle­dom opro­sti­la i po­ve­la me u stan. Dva­de­set pa­ri cr­nih oči­ju to­plo nas je is­pra­ća­lo na po­či­nak. Me­ni se ni­je išlo, sve dok iz nje­ne

ru­ke u mo­ju ni­je ne­što po­te­klo.

Ne­što što mo­ra da je bi­la lju­bav.

P.S. To je bi­la go­di­na u ko­joj smo ja i mo­ja de­voj­ka spa­sli tu­đu be­bu, a svo­ju ipak ubi­li. Još smo ih ne­ko­li­ko pro­ve­li za­jed­no. Re­šet­ke ko­ji­ma me je ogra­di­la od dru­gih kri­vio sam i ši­rio i na kra­ju ula­zio i iz­la­zio po svo­joj vo­lji iz tog sim­bo­lič­nog ka­ve­za. Jed­nom, ka­ko to obič­no bi­va, za­ka­snio sam s po­vrat­kom. Stan je bio ise­ljen. U cen­tru naj­ve­će i naj­hlad­ni­je so­be oče­ki­va­la me tor­ba i jed­no pi­smo na­le­plje­no se­lo­tej­pom na nju. Kroz otvo­ren pro­zor bez za­ve­sa ula­zio je sneg. Se­tih se ka­ko ja ni­kad ne­ću tu upa­li­ti va­tru ni­ti je odr­ža­va­ti za ne­kog. Kad sam otvo­rio pi­smo, u nje­mu ni­je bi­lo ni­šta. Ipak, sa­ču­vao sam ga. I u pra­znim pi­smi­ma ne­što pi­še. Bar me­ni.

Leteći Beograđanin – Izabrane i nove priče, Laguna, Beograd

Foto koncept korzportal: MSUV, Slavimir Stojanović,  2016. 

PROČITAJTE PRIČE OSTALIH AUTORA NA KORZOPORTALU: pogresna-dijagnoza, istorija-ljubavi, sneg, drvored, bolje-napisi-roman-umesto-prica-o-svim-tim-likovima, uspomena-na-paulinu, simon-i-pola, portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani, porodicne-veze, cista-dusa,  anarhija, ljubav-rad-gubitak, sta-sve-hocu, 8-jul-1976, vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo