Jelena Lengold je pesnikinja, pripovedačica, romansijerka. Njene priče nalaze se u mnogim antologijama savremene srpske književnosti objavljenih u Srbiji i svetu. Deo iz njenog „Eseja o pisanju“: „…Što se mene tiče, ja sam svoju meru našla još davno, shvativši da ću uvek mnogo više živeti u nestvarnom nego u stvarnom, mnogo više u napisanim slovima nego u izgovorenim rečima, mnogo više kroz junake svojih knjiga nego u svom paralelnom, od javnosti priznatom, životu. Davno sam se, dakle, pomirila s tim da život, za koji neki skeptici kažu da je jedan jedini koji imamo, može na ovaj način biti beskrajno mnogo puta umnožen i proživljen. A ima li neke jače i snažnije čovekove potrage od ove? …“. Nova Vikend priča korzoportala.
Novine su sutradan pisale o meni, ali bez pominjanja mog imena. Nazvali su me nepoznatim počiniocem.
U noći toj i toj, nepoznati počinilac je napravio nezapamćeni vandalski čin, polomivši tek zasađeni drvored, koji je trebalo da postane ukras ulice te i te. Poznati psiholog taj i taj, upitan za mišljenje, izjavio je kako ličnosti koje su nesigurne i nezadovoljne svojim životom, imaju izrazito osećanje manje vrednosti i nizak prag tolerancije, pune su potisnutog besa, te i na najmanju uvredu reaguju prekomernom agresijom. U ovom slučaju, meta besa, mržnje i agresije bile su mlade sadnice, a sutra će to biti ko zna ko, zaključio je. Iznad teksta, slika polomljenog drveća, koje se proteže čitavom ulicom.
Pročitao sam i komentare čitalaca.
Trebalo bi obesiti za jaja bolesnog majmuna. Pedeset šest lajkova.
U kakvom svetu mi živimo, ubice su svuda oko nas! Zabrinuti Roditelj, tako se potpisao. Trideset lajkova.
Na čemu li je bio ovaj, pitao se Šezdesetosmaš.
Sve u svemu, niko nije bio na mojoj strani. Ili su bili užasnuti ili im je bilo smešno. Gledao sam fotografiju na ekranu, a kad bih pogledao kroz prozor, video bih to isto. Potom, tu su bili i ljudi, svaki čas su zastajkivali na trotoaru, zagledali drvored, razgovarali međusobno i vrteli glavama. Mnogi su vadili telefone i slikali. Imao sam osećaj da me mogu videti kako stojim iza zavese, na svom osmom spratu, i posmatram ih. Spustio sam roletne skoro do kraja i gledao dole na ulicu kroz uzani prorez.
Čitava stvar je počela sinoć, kad sam pošao kod Bube, kao i obično. Ali, ako bi trebalo sve to da ispričam nekome ko nas ne poznaje, morao bih da kažem da je počelo mnogo ranije.
Dan kada sam je prvi put video, to je bilo nešto! Znam da najveći broj ljudi ovo ne bi mogao da razume, ali to je samo zato što ljudi na većinu stvari gledaju pravolinijski. Jer, recimo, ako tamo, u nekom prozoru, nema ništa lepo, ili ako neko leži bolestan, ili ako vidim dete koje sedi i radi domaći zadatak, ja se ne zadržavam. Što bih tu stajao, nema potrebe. Ja se zadržim tamo gde ima smisla. Čak je i naučno dokazano da osećanje koje u nama budi lepota uopšte nije slučajno. U fizici se lepota ponekad koristi kao kriterijum, tako kažu. Navodno je Albert Ajnštajn otkrio crne rupe upravo zahvaljujući lepoti. Nije bilo nikakvog logičnog razloga da ih uopšte i traži. Ali, toliko su mu se svidele matematičke jednačine koje su u tom pravcu vodile, da je Ajnštajn pomislio – ako je nešto ovoliko lepo, onda mora biti i istinito! I malo-pomalo, pronašao je crne rupe. Eto.
Tako sam i ja prvi put video Bubu, koja je živela u prizemlju. Ali da biste mogli da pogledate u njen stan nije bilo dovoljno da samo prolazite ulicom. Morali ste se malo popeti na zemljano uzvišenje i probiti kroz guste žbunove jorgovana i šimšira koji su se nalazili ispod njenih prozora. Međutim, savladao sam sve to, kao da sam naslutio šta me tamo čeka.
Buba je sedela na fotelji, a jedna noga joj je bila podignuta na tabure i savijena u kolenu. Mazala je nokte na nogama. Imala je na sebi belu majicu i gaćice. Kosa joj je bila skupljena i podignuta šnalom. Nekoliko pramenova je ispadalo oko ušiju. Ostao sam bez daha od pogleda na nju. Uvežban, već toliko godina, da istovremeno gledam unutra, u nečiji stan, i da pratim šta se dešava okolo, nailazi li neko. Suviše je bilo rano da se zadržavam, ljudi su tuda prolazili i svakog trenutka moglo se dogoditi da neko naiđe, ugleda me kako stojim prilepljen uz njen prozor i nadigne galamu. Ili skoči da me bije. Ili pozove policiju. Sve mi se to već dešavalo, sve znam. Ili, ono najgore od svega, da ona, unutra, shvati kako je neko posmatra i uplaši se. To mi je bilo najtužnije, kad me se uplaše. A bio sam spreman da budem njen čuvar, od tada pa zauvek.
Nije bila zadovoljna kako je namazala jedan nokat pa je ustala i otišla negde, za trenutak mi je nestala iz vidokruga, a onda se vratila s komadićem vate i skinula lak s nokta, pa počela da ga maže ponovo. Ganulo me je kako je hodala na prstima, bosa. Pao sam na kolena dole ispod prozora, skvrčio se. Imala je te dugačke noge i savršeno izvajanu guzu. Zabolelo me je u stomaku, morao sam da se spustim, da čučnem, da sačekam da čvor u meni prođe, da se raspetlja, da popusti, da izdržim sve to bez zvuka. Kad bi sada neko naišao, ne bih mogao baš ništa. To je bio najbolji i istovremeno najopasniji trenutak, bio sam izložen i ranjiv, sve dok to ne bi prošlo. Onda bih se polako osvrnuo oko sebe i nestao, bešumno, kao što sam i došao. Nemoj da me se plašiš, tako sam želeo da joj kažem, nikad te ničim ne bih povredio. Tebe i tvoje bele gaćice. Morao sam da odem. I morao sam da zapamtim prozor.
Ne možemo znati stvari onakve kakve one zaista jesu. Sve što možemo, to je da ih propustimo kroz neke naše filtere. Te noći, nakon što sam prvi put video Bubu, gledao sam neku emisiju na televiziji, nešto o kvantnoj mehanici. Kaže neki naučnik, elektron može da se ponaša i kao čestica i kao talas. Ako ga testirate na jedan način, videćete ga kao česticu, ako ga testirate na drugi način, videćete ga kao talas. Da li je više čestica ili talas? Izgleda da je i jedno i drugo. Ima dualnu prirodu, ali mi možemo da vidimo samo jedno u jednom trenutku. To je naše ograničenje. Tako je kazao. Zaspao sam umiren vešću da priroda nema tu vrstu ograničenja koju posedujemo mi, jadni ljudi. Pokazaće vam uvek ono lice koje sami isprovocirate izborom eksperimenta. Zaspao sam zadovoljan zbog toga što čak i atom ima neki svoj oblik slobode. Da nam se ukaže ovakav ili onakav. Kakav ću biti ja, to je zavisilo od tebe, Bubo, samo od tebe.
Iz večeri u veče dolazio sam do njenog prozora. Sačekao bih da se grad smiri, da dečaci na obližnjem igralištu završe s košarkom, da se ljudi uvuku u svoje krevete i da tišina prekrije ulicu. Znao sam da će me Buba sačekati budna. Ona nije nikada rano odlazila na spavanje. Naprotiv, kao da bi tek sa dolaskom noći oživela. Nekada bih je video kako stoji ispred televizora i pegla, nekad je čitala u fotelji, nekad bi veoma dugo razgovarala telefonom. Nisam mogao da joj čujem glas, ali to mi i nije bilo važno. Ono što je mene zanimalo bili su pokreti. Glavu bi lagano vrtela ukrug i rastezala vrat, dok bi joj oči bile zatvorene. Pokret kojim bi zabacila obe ruke pozadi, spojila ih i zatim izvila leđa u luk. Činilo mi se da joj je to prijalo. Posle toga bi se uvek nasmešila, jednim malim, jedva primetnim, osmehom. Ali ja sam video, Bubo. Ja sam znao kako izgleda čak i nagoveštaj tvog osmeha. Noću je volela i da isprobava haljine. Prvo bi ih poređala na kauč. Onda bi se malo udaljila, s jednom rukom na bradi, a drugom na struku. Nekada bi neku od njih vratila u orman, zaključila bi da toj haljini tu nije mesto. Počelo bi presvlačenje. Oblačila ih je uzbudljivim pokretima, uglavnom odozdo nagore, izvela bi neko malo uvijanje u kukovima, dok bi rukama povlačila haljinu ka grudima. Ili, ako su haljine bile lake, svilenkaste, široke, samo bi podigla ruke i pustila da haljina preko glave sklizne niz njeno telo. Svaki put kad bi obukla haljinu, Buba je onim svojim korakom, na prstima, išla do ogledala i pažljivo posmatrala kako izgleda. Podigla bi kosu, spustila bi kosu, gledala je iz profila, ili bi zabacivala glavu u pokušaju da vidi kako izgleda otpozadi.
Nije zapravo u tim radnjama bilo ničeg neobičnog, kao što nije bilo ničeg neobičnog ni u bilo čemu drugom što je Buba uveče činila, ali mekoća i sklad njenih pokreta, bilo je to što me je očaravalo. Žene na ulici ili na bilo kom mestu gde ima ljudi, nisu nikad sasvim opuštene. U nekom delu svesti one uvek znaju da ih neko odnekud gleda. I ta vrsta pokreta mi ni po čemu nije zanimljiva. Ljudi koji su svesni tuđih pogleda nisu slobodni. Oni urade ono što se od njih očekuje, sede na način koji je pristojan, sklone se u stranu ako nekome smetaju, uljudno spuste pogled kad prolaze pored čoveka bez jedne noge. Međutim, čovek koji je sam, u prostoru koji pripada samo njemu, taj čovek ima onoliko slobodne volje koliko je uopšte može imati. Samo tada, kad oko njega nema drugih ljudi. I pred njim su tada bezbrojne mogućnosti. Može da uradi bilo šta. Neki ljudi su ove okolnosti svesni, neki ne. Ali čak i oni koji ne znaju da su slobodni, čak i oni biraju. Hoću li da spustim glavu na jastuk ili ću da grizem nokat. Hoću li da mrmljam sebi u bradu ili ću pred ogledalom da istražujem pore na svom nosu. Između svih tih mogućnosti, oni se odluče za jedno, i u tom času sve one druge mogućnosti nestaju. Čovek recimo odluči da će podići noge na stolicu. Niko ga na to nije naterao, jednostavno odluči i to uradi, od svih drugih mogućnosti koje su mu stajale na raspolaganju. Tu zaista postoji izvestan element neodređenosti, koji me fascinira. Jer ljudi ne shvataju da postoji jaka veza upravo između te neodređenosti i slobode. Samo tu. I nigde više. Čim se pojavi drugo živo biće, pa makar to bio i pas, sloboda nestaje.
I zato nikad nisam maštao o tome kako Bubi zakopčavam haljinu na leđima ili je pokrivam pred spavanje ili joj odmičem kosu s čela. Moje mesto je bilo ovde, s ove strane prozora, ma koliko me pržio onaj čvor u stomaku. Bilo je nečeg zgusnutog, bliskog, silovito istinskog u tom bolu. Kad bi Buba pošla na spavanje i ugasila svetlo, ja bih se oteturao kroz senke nazad u svoj stan. Bio sam otečen, čvrst i raspamećen, ali pustio bih da to tako stoji, ne bih se ni dotakao. Jer znam da bih onda zamišljao kako čerupam s nje sve one haljine i kako je snažno hvatam za kosu i guram na pod, dok ona vrišti i pokušava da se oslobodi mog stiska. Ali ne uspeva, naravno da ne uspeva, jer sam neuporedivo jači od nje. I znam da bi me užasno razljutilo to što me se plaši, jer niko se ne može diviti obliku njenih ušiju ili njenih nožnih prstiju, onako kako se ja divim, te razloga za strah nema, ali ona bi me gledala kao uljeza koji ugrožava njeno telo i njen život, i bila bi izbezumljena, možda bi pokušala i da dograbi neki predmet i da me njime tresne po glavi, pa bih morao da joj istrgnem to iz ruke i usput bih joj možda slomio neki prst. Probudio bih se ujutru i svaki put bih shvatio da mi je veš ulepljen i vlažan. Sve bi postalo lakše čim bih to sprao sa sebe. Ponovo čist, čekao bih da padne mrak, da je opet gledam.
Sinoć je sve izgledalo kao i obično. Već nekoliko dana unazad Buba nije išla po kući u gaćicama. Dolazila je jesen i bilo je hladnije. Obično bi sedela u fotelji u svetloplavoj trenerci, a na nogama je imala kratke čarapice raznolikih veselih dezena. Po tim čarapama sa srcima, medama ili raznobojnim prugama, znao sam koliko je detinjastog u njoj još živo.
U nekom času je ustala i pošla prema kuhinji. Kad bi stajala tamo, mogao sam da vidim samo deo njenog tela, obično leđa ili pramen kose. Strpljivo sam čekao da se vrati, uvek bi se vratila. I zaista, uskoro je ponovo ušla u sobu, sa šoljom čaja. Video sam kako pažljivo odlaže šolju na stočić pored fotelje. Potom je uzela daljinski upravljač i uključila TV. Video sam kako menja kanale ne zadržavajući se ni na jednom previše dugo. Onda je zastala, kao da se setila nečega, pa opet ustala i pošla prema hodniku, ka onom delu stana gde je, slutio sam, bilo kupatilo. Zapravo, bio sam prilično siguran u to, jer svaki put kad bi otišla tamo, upalilo bi se neko beličasto svetlo. I ovoga puta je tako bilo, nestala mi je iz vidokruga i ono svetlo se upalilo. Razmišljao sam kako bih rado sada zapalio cigaretu, ali znao sam da to ne smem. To bi me moglo odati. I tako sam čekao da se Buba vrati u fotelju i da počne da pije svoj čaj.
– Nadam se da ne pišaš svake noći ispod mog prozora, kad već tu kampuješ.
Odjednom se stvorila, niotkud, stajala je na dva-tri metra od mene, s moje strane prozora. U mraku nisam mogao dobro da joj vidim lice, ali znao sam da nije uplašena. Njen glas nije odavao nikakav strah. Ni položaj njenog tela. Prišla mi je prilično blizu, štaviše, izgledalo je kao da namerava da se probije kroz grmlje i da priđe još bliže. Odupro sam se instinktivnoj želji da ja budem taj koji će da se izmakne unazad. A nisam imao ni gde. Iza mene bio je prozor. Njen prozor. A ispred mene, u mraku, stajala je ona. Mahnito sam procenjivao situaciju. Ako želim da pobegnem, moraću da je odgurnem. Jedini prolaz, među žbunovima, kojim se može pobeći, ona je zatvorila. I stajala je tu, podbočivši ruke. Nimalo nije izgledala kao neko ko namerava da se skloni i da me pusti da odem.
– Nemaš ništa da mi kažeš?
Zaista, nisam znao šta bih joj rekao. Nikad nije trebalo da se desi da razgovaramo. Bar ne u stvarnosti. Bilo je nečega u njenom glasu što me je pogodilo. Najjednostavnije bi bilo nazvati to prezirom, ali nije bio u pitanju samo prezir. Bilo je tu nečeg konačnog, nepopravljivog. Znao sam, ma šta činio, ma šta govorio, nikada ne bih mogao da promenim ono što Buba u ovom času misli o meni.
Onda je prišla još korak bliže i pružila ruku ka meni. Trgao sam se. Primetila je to. Kučka je uhvatila moj trzaj i nasmejala mi se u lice.
– Kakva si ti bedna pičkica voajerska – rekla je i povukla me za majicu. – Dođi ovamo, pod svetlo, hoću da te vidim – skoro da je naredila.
Izvukla me je iz žbunja i sad smo stajali dole, na trotoaru, ispod ulične svetiljke. Činilo mi se da ona uopšte ne trepće. Približila mi se toliko da sam joj mogao osetiti dah. Mirisao je na neko voće. Pažljivo mi je proučavala lice. Sad sam i ja mogao dobro da vidim nju. Obrazi su joj se neprirodno zarumeneli, a na jednoj slepoočnici jasno se ocrtavala vena koja je pulsirala. Usne su joj bile skupljene i stisnute u nekakav zgađen izraz. Ni po čemu više nije ličila na devojku koju sam gledao skoro čitavog leta. Onda je s mog lica polako spustila pogled nadole, ka mom šlicu. Tačno sam znao šta je gledala i šta je mislila.
– I šta ti radiš ovde svako veče, da te čovek pita? Drkaš?
Pokušao sam da odmahnem glavom, pokušao sam da kažem ne, ali ona nije želela ništa da čuje. Osetio sam kako odjednom u sebi ne mogu da nađem više nijedan razlog da je volim, a ako bih ga i našao, ne bi bio dovoljno uverljiv.
– Više te ne volim – promucah nekako.
Onaj zlobni osmeh ponovo se pojavio na njenom licu.
– To je zaista strašno. Više me nećeš voleti i sad ni ti ni ja više nećemo imati čime da se zabavljamo.
Kako bih ovoj osobi mogao da objasnim sva ta dozivanja koja nam svet upućuje. I sve otpore koji se, uprkos tome, pojavljuju.
Samo se okreni i idi, tako sam govorio sebi. Ostala ti je sloboda. Ne moraš sad i ovde, ne mora to da bude ona, može to da bude bilo ko, bilo šta, bilo gde, ništa više od nje ne zavisi. Napravio sam polako jedan korak unazad, pa još jedan, i kroz glasno bubnjanje u ušima mogao sam čuti delove uvreda i pretnji koje je sipala za mnom.
–…i ako te još samo jednom vidim ovde, nećeš ovako lako proći, da znaš…
Sa svakim korakom kojim sam se od nje udaljavao, bilo mi je sve jasnije da sam je našao na potpuno isti način na koji je Ajnštajn našao svoje crne rupe. Da nisam verovao da tamo negde, u mraku nepoznatog, nečega ima, nikada se ne bi ni desilo da je nađem. Ajnštajn je imao sreće, on svoju crnu rupu nikada nije morao da pogleda u oči. Niti da oseti do koje mere ona ne haje za njegovo otkriće. Jer ko zna šta bi se onda desilo. Možda bi poželeo da je uništi, kao i ja. Ali nisam, jer čovek poseduje slobodu. Umesto toga, stigao sam žurnim korakom do svoje zgrade. Svuda unaokolo bila je gusta, pomalo maglovita jesenja noć. Nisam ni znao, niti me je zanimalo, u koju vrstu drveća bi se u budućnosti pretvorile te kržljave neugledne stabljike zabodene na svakih nekoliko metara duž pločnika. Neka vešta ruka je oko svakog žgoljavog stabla poređala letvice i povezala ih žicom. Kao da bi to moglo da ih odbrani od mene. To je bila ta lepota slučaja, da baš ja naiđem, baš tu, u jednom takvom trenutku, ali nije bilo nikoga ko bi video i ko bi razumeo. Slučaj je hteo da ove stabljike ne prežive. Jedna po jedna, padale su lako, uvek na istu stranu. Pri tom se čuo samo slabašan zvuk, neko nemoćno krc, kao mali glupavi jauk nekog bića, pomirenog sa sudbinom, tupog, koje bi uzalud živelo na svetu i uzalud otimalo od vazduha, vode i sunca. Nije mi nimalo bilo žao tog drveća, naprotiv.
Raščarani svet, Arhipelag, Beograd, 2016.
PROČITAJTE VIKEND PRIČE DRUGIH AUTORA: bolje-napisi-roman-umesto-prica-o-svim-tim-likovima/uspomena-na-paulinu, simon-i-pola, portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani, cista-dusa, anarhija,ljubav-rad-gubitak, prica-sta-sve-hocu, 28-jul-1976, vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo