Oto Horvat (1967, Novi Sad), sedam knjiga poezije, roman prvenac „Sabo je stao“ (Akademska knjiga, 2014) bio je u najužem izboru za NIN-ovu nagradu). Prevodilac. Nagrade: „Brankova nagrada“, „Biljana Jovanović“, „Mirko Kovač“, Nagrada Društva književnika za prevod godine… Živi u Firenci. Vikend priča. Foto: Dragana Kojić, Galerija Terra, Kikinda.
Saški Knežev
Nakon pada gvozdene zavese i njegov život se promenio. Tačno dvadeset dve godine posle tog istorijskog događaja žena s kojom je bio skoro dvadeset godina u braku napustila ga je. U stvari, on je nju napustio s obzirom na to da je morao da izađe iz stana koji su zajedno kupili. Tako je glasila sudska presuda i on nije bio naročito zabrinut niti povređen zbog toga. Deca i pas bili su dodeljeni njoj: zbog njih mu je bilo teško da spakuje svoja dva kofera. Prvih nekoliko meseci stanovao je kod svog brata od strica, takođe razvedenog. Ovaj je pokušao da ga uteši: Nije to tako loše, burazeru. Uprkos tome verovao je da mora otići nekud daleko. Samo na taj način mogao je da preživi razvod, decu u drugom filmu, kao nemom, i još i bez raštimovane klavirske pratnje. Pozvao je svog gimnazijskog prijatelja u Australiji i posle tri meseca sleteo je u Melburn. Nije znao ništa o gajenju ovaca, ali je hteo baš time da se bavi. Pa, zbog toga nisi morao da dolaziš ovamo, bio je komentar njegovog najboljeg i jedinog prijatelja u Australiji. Hoću da crknem kao pas, bio je prvi odgovor koji mu je pao na pamet, a koji je ostao prećutan. Imala je ta misao nekakve veze s Kafkom i Centralnom Evropom, u kojoj je odrastao, ali je ostala nezavršena, nepovezana. Imam potrebu da izađem iz filma u kom sam do sada živeo, rekao je. Deca su mu bila skoro odrasla i svakako nisu imala potrebu za njim, mislio je. Na nevelikoj farmi sve je radio sâm. Sušni period je došao nenajavljen. Stado mu je patilo. On se borio nezaustavljivo i neumorno za život na svom nevelikom posedu. Imao je osećaj da su pobede česte. I još, da je ponovo otac. U međuvremenu postao je skoro kost i koža, kao njegovo stado. Uprkos tome bio je neumoran. Ponekad mu se činilo da prašine ima više nego vazduha. Ali je nebo tokom noći bilo iznenađujuće prostrano i načičkano novim zvezdama. Nije mogao da se načudi njihovom broju. Svoj život je tek tada osetio smislenim, u tom mnoštvu. Nije više želeo da crkne kao pas, nego da se ugasi kao zvezda i da to sazna tek mnogo godina kasnije. Radio je tih dana najavljivao skorašnju kišu, u koju je većina zaboravila da veruje.
„Kao Celanovi ljubavnici““, Akademska knjiga, Novi Sad, 2016
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica