1+

Users who have LIKED this post:

  • avatar
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Festival ženskog video arta VideoMedeja pokrenut je 1996. godine u okviru Mreže ženskih inicijativa MultiMedeja i Asocijacije nezavisnih projekata Apostrof, prvo kao Samit žena autorki istočne Evrope a potom kao međunarodni festival ženskog videa. VideoMedeja promovisala je subverzivni, radikalni jezik umetnosti. Projekat je pokrenula i programski uređivala Vera Kopicl koja o tome piše za korzoportal.

Svest da nove tehnologije ne menjaju samo umetnički jezik i formu nego utiču i na formatiranje i koncepciju festivala, stvarajući saradnički odnos između institucije i umetnika u realizaciji konačne kreacije, gradila  je identitet festivala VideoMedeja na koji je uticala poetika video arta, ženskog pisma, filozofija sajberfeministkinja, antropološkinja, pobunjeničkih diskursa, teorije feminističkih medija…Subverzivan u tadašnjem kulturnom prostoru poput samog radikalnog jezika umetnosti koji je promovisao, festival je postao prostor za promišljanje i razmenu umetničkog iskustva sa ambicijom da postane oslonac ovoj vrsti umetničke scene kroz produkciju i distribuciju, a ne samom sebi svrha.

VeraVera Kopicl                                                                                                                

Pored ogromne ekonomske krize, i nedavno podignutog embarga u vezi sa komunikacijama, slanjem robe, hranom, i skoro svim ostalim, pitanje je koje brzo pada na um je zašto festival za žene u istočnoj Evropi u ovo vreme, i zašto u Novom Sadu? Keti Re Hofman, Teleopolis,1996.

Odgovor je, kao što obično biva, u samom pitanju. Koncept i identitet VideoMedeje, prvog međunarodnog samita žena autora istočne Evrope, nastao je na tragu velikih i tragičnih pitanja kulture tranzicionih 90-tih godina 20. veka i umetnosti koja je nastajala van kontrolisanih institucija i medija, u embargom ograničenom kulturnom prostoru a moćna i subverzivna u osvajanju  javnog prostora grada, novih tehnologija i alternativnih medija. Festival je trebalo da poentira te trenutke nastajanja novomedijske umetničke scene u Srbiji u vreme građanskih protesta protiv izbornih i drugih manipulacija državnih medija u kojima video i performans postaju i novi modeli političke borbe u istoj meri u kojoj su ih umetnici prepoznali kao angažovanu i mobilnu umetničku formu. Samo su nove tehnologije tada mogle da negiraju i prevazilaze zatvorene granice i omoguće razmenu umetničkog iskustva i komunikaciju, a umetnik je bio prisutan virtuelno i ako mu zemaljski moćnici nisu dali vizu. Paketići sa video kasetama i CD formatima lako su i jeftino putovali državnim poštanskim kanalima i slobodnim prostorom interneta po celom svetu, u oba smera.

Vera0008

Plakat VideoMedeje 1996

Za samo formatiranje i produkciju festivala u okviru MultiMedeje, mreže ženskih inicijativa (Vladislava Gordić, Marija Gajicki, Vladislava Felbabov, Vera Kopicl…)  bila je važna  činjenica da se video art i performans prepoznaju kao feministički umetnički mediji zbog svoje ogledalnosti, politike tela i primetnog uspeha i dominacije autorki na ovoj sceni. Baš kao što je za društveno pozicioniranje samog festivala bilo bitno simboličko naglašavanje ženskog principa kao drugačijeg i alternativnog. Zato u naslovu poigravanje s mitskom slikom Medeje, koja nekom vrstom performansa osvaja grad, kao i sa terminom mediji, slikom istočnog greha i kulturne getoizacije istočne Evrope. Otud i poigravanje asocijativnim vezama Sfinge (nagrada za autorski opus na VideoMedeji, bronzana figurina Sfinge delo je poznate novosadske vajarke Violete Mitrušić Labat) i kiborga.

Međutim, veliko interesesovanje samih umetnica i distributera ali i potreba za razmenom umetničkog i feminističkog iskustva već u sledećem festivalskom izdanju briše granicu istočnoevropskog kulturnog prostora i VideoMedeja postaje internacionalni ženski festival novih medija. Odrednica ženski odnosila se na glavni takmičarski deo programa dok su se u pratećim programima predstavljale nacionalne selekcije (novi britanski video, kolekcija japanske fondacije, finski, estonski, nemački video art…), akademije i video škole, drugi festivali (Ostranenie, Elektronic Arts…), distributeri ( Black Cher, Av Arkki…).

Vera0003

Sonja Savić: Supernaut

Ovakav koncept festivala bio je isprovociran činjenicom da ne postoje festivali umetnosti novih medija u širem regionalnom i evropskom kulturnom prostoru, pa smo zato morali da preuzmemo i ulogu promotera sveukupne savremene novomedijske scene (urednik festivala 1999. Balint Sombati uvodi kao programsku novinu Muškarci VideoMedeje), ali i zbog mogućnosti poređenja različitih poetika i diskursa, otvaranja prostora za analizu i polemike kroz tematske sesije okruglih stolova i konferencije festivala, od problematike različitih produkcijskih mogućnosti, ženskog pisma, polemike sa sopstvenim mogućnostima i viđenjem drugog pola, odnosa prema tradiciji, tehnologiji, granicama, kontekstu.

A, zašto u Novom Sadu?  Zahvaljujući pre svega bogatoj tradiciji neoavangarde, kratkometražnog filma s kultnim autorima kao što je Želimir Žilnik, uspešnim video i multimedijalnim umetnicima (Aleksandar Davić, Katalin Ladik, Bogdanka i Dejan Poznanović, Milica Mrđa Kuzmanov, Andrej Tišma, Asocijacija Apsolutno, Balint Sombati) ali i činjenici da je novosadska Akademija umetnosti prva na prostoru ex-Yu otvorila odsek za multimedijalna istraživanja.

Zapravo, osnovala ga je Bogdanka Poznanović, a kao njena asistentkinja radila je tu jedno vreme i Marina Abramović. Sve ovo govori o živoj lokalnoj sceni i kulturi koja prihvata eksperiment i novomedijsku umetnost i koja je postala prirodan kontekst i oslonac festivalu. Pomenuti umetnici od početka su učestvovali u radu VideoMedeje, u samom programu, kao članovi saveta, žirija festivala, ili kao vidljivi deo njegovog identiteta (nagrada Bogdanka Poznanović dodeljivala se najboljoj mladoj autorki). Mislila sam da je važno uspostaviti kontinuitet i sa slavnim Aprilskim susretima, koje su vodile Biljana Tomić i Dunja Blažević 70-tih u Beogradu. Biljana Tomić se odmah uključila u rad Saveta i žirija festivala, a Dunja Blažević nas je pozvala na prvu posleratnu izložbu u Sarajevo 1997. godine. Bio je to prvi projekat iz Srbije pred publikom BiH, baš kao što smo i mi prvi predstavili video zapise iz okupiranog Sarajeva publici VideoMedeje, koja nije bila samo novosadska.

Urednički i selektorski pečat ili trag u istoriji VideoMedeje kroz rad žirija i produkciju festivala ostavili su i Lidija Srebotnjak Prišić, Larisa Blažić, Balint Sombati, Nina Cegledi, Jasna Rajić, Keti Re Hofman, Branka Miličić…

Od samog početka koncept i ovako definisan identitet festivala izazvao je veliko interesovanje domaće i međunarodne kulturne javnosti pa smo već prve godine dospeli na listu inernacionalnog on-line sindikata festivala, dobili brojne pozive za promociju ( Mančester-Liverpul, Dubrovnik, Bukurešt, Talin, Bitef teatar, FIAT Podgorica…) pa čak bili i uvršteni među institucije posebno zaslužne za razvoj video arta na festivalu u Estoniji, postavši referentna adresa čak i za saradnju s Dokumentima u Kaselu.

Vera0004

Breda Beban/Hrvoje Horvatić, Leva ruka bi trebalo da zna

Tako VideoMedeja pored festivalskog izdanja počinje da se bavi i promocijom ženskog videa ali i aktuelne srpske i novosadske multimedijalne scene, produkcijom uz podršku novosadske Akademije umetnosti koja je omogućavala ralizaciju nagrade Bogdanka Poznanović u vidu novog rada najbolje mlade umetnice, bavljenjem važnim kulturološkim temama kao što je produkcija rada Milice Mrđe Kuzmanov Amarisima o Katalin Ladik ili pokretanje video galerije, izdavanje zbornika teorijskih, kritičkih i autopoetičkih tekstova učesnica festivala.

Ipak, najvažnije od svega bila je podrška samih umetnica. Tako smo mogli i imali privilegiju da već u prvim izdanjima festivala predstavimo radove Marine Abramović, Sanje Iveković, Brede Beban, Eme Kugler, Marine Gržinić, Zemire Alejbegović, Alicije Žebrovske, Renate Poljak, Kai Kaljo, Andree Arnold, Jasmile Žbanić, Dženin Higins, Varše Nair, Tanje Ostojić, Milice Tomić,Vesne Tokin, Sonje Savić, članica čuvene feminističke grupe VNS matrix… u formi projekcija u pozorišnim i bioskopskim salama, na fasadi SNP-a, u TV- galeriji RT Vojvodine, kao video instalacije i video performanse u galerijama, holovima, klubovima, u formi koncerta, veb instalacija na Internetu. Od Novosadskog pozorišta, Kulturnog centra, Zlatnog oka, Studija M, Letnjeg bioskopa do Češkog magacina – ceo grad je bio festivalski prostor. Ova koncepcija festivala traje do 2003. kada je novi organizatori menjaju.

Vera Kopicl

PROČITAJTE VIŠE O TEMI NA:

http://www.uns.ac.rs/sr/centri/rodneStudije/kopicl

 

 

 

 

 

1+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *