Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Zbog čega je važno imati kao paradigmu „sopstvenu sobu“ Virdžinije Vulf? Zbog toga što vam ona/soba omogućava slobodu mišljenja, zamišljanja. Nemanje “sopstvene sobe” rađa diktatore, autokrate, vodi u idolopoklonstvo.Tibor Jona.

DSCN4144

Imao sam rođaka u familiji, sa krajiške strane, koji je temeljno i argumentovano umeo da brani teoriju da su radijatori razorili tradicionalnu porodicu. Tragedija uvođenja radijatora , kaže teorija, jeste u tome da su njihovom pojavom članovi porodice dobili priliku da se povuku u osamu sopstvene sobe kako bi u njoj “vodili svoju politiku”. Trebalo mi je vremena da u ovoj teoriji  prepoznam vapaj patrijahalnog sistema nad gubitkom uticaja, plač nad neminovnim razvlašćivanjem jednog anahronog sistema uz uvođenje demokratije u jedan, prilično diktatorski sistem kakva je bila „tradicionalna“ porodica. Bio je to ancient regime koji plače nad izgubljenim uticajem, te je percipirao metalni sistem za distribuciju toplote unutar stambene jedinice tj. radijator , kao sredstvo osnaživanja pojedinaca. Iako moj rođo nije planirao da to bude zaključak njegovog lamenta, ja sam ga na ovaj način doživeo. Škole i radijatora, dakle, svima! Taj rođak, inače, imao je još jednu zanimljivu socio-urbanističku teoriju koja se fino nastavljala na ovu prvu – da su razaranje „normalne-ognjište“ porodice značajno pomogli i komunisti gradeći stanove s malim prostorijama u kojima nije bilo moguće brojno okupljanje. Loša ahritektura? ili ideološki projekat? – za njega nije bilo dileme. Sve je zavera…

Beogradski arhitekta ispričao mi je anegdotu o jednom od skoro, najviše pozicioniranih državnih službenika, ruralnog  porekla (nije negativna konotacija), koji je pri adaptaciji svog beogradskog stana zahtevao da se napravi prostorija koju je nazvao „soba za slavu“. U taj prostor trebalo bi da se smesti 50-tak osoba za jednim astalom. I to je upravo ono što je mom rođaku godinama nedostajalo u njegovom novobeogradskom okovu od stana i zbog čega je patio i tugovao za nekom romantizovanom vizijom slobode krajiškog sela (selo kojeg tamo nije više ni bilo, ako je ikada i postojala). Ovo odbijanje da se prihvati „urbano“ i da se agituje protiv njega, držim, ne bi trebalo nikako ismevati.

Ali da se vratimo radijatoru. Koliko je moj barbaro-genijalni rođo moguće bio na tragu nečega bitnog, potvrdila mi je nešto kasnije Simon de Bovoar kada je otkrivajući recept uspešne veze sa Sartrom, izvesnom novinara poverila da je to posledica činjenice da ona i Sartr žive u odvojenim stanovima. Da je rođo ovo znao sigurno bi i to uvrstio kao ultimativni dokaz sopstvene teorije.

Koliko je radijator, odnosno sopstvena soba bitna svedoči i jedna od priča moje bake. Ona je naime imala rođaku, izvesnu Bosiljku, prilično imućnu. Bosiljka je ludih 30-tih godina dvadesetog veka naučila da vozi auto, oblačila je pantalone, išla je sama na hipodrom (ma šta to značilo) i živela sa dvojicom ruskih umetnika baletana, izbeglica Crvene revolucije, u stanu koji joj je kupljen kao miraz za brak koji se nikad nije ostvario. Otvoreno sumnjam, mada je baba odbacivala tu ideju kao teško moguću, da je Bosiljka zapravo više volela devojke od momaka i da su joj baletani prevashodno bili cimeri, ne ljubavni partneri. Tek, jako je teško zamisliti sreću ovo troje ljudi, u kakvom god da su ličnom aranžmanu bili, da je Bosa ostala kod roditelja tj. da nije imala sopstvenu sobu – sa radijatorom.

Na kraju krajeva, današnje žene najveću muku muče upravo u nemanju radijatora. Kako? Najmanje ih je kao vlasnica imovine, preduzeća i sl. Bez imovine –  sopstvene sobe i svog radijatora  kao utočišta od nasilja partnera, oca  i drugih, teško je biti svoj – bilo da samo želite slobodu kako biste radili ono što želite, bilo da ste kao moja Bosiljka malo drugačiji od većine sveta. Mnogi u socijalističkim kulama i stambenim naseljima danas vide ono izvesno i veoma ružno i nefunkcionalno, ali poznajući mog rođu i Bosiljkin slučaj, ja sam u tim naslagama betona počeo da sagledavam prvi stepenik ka slobodi od nečeg starog, prisilnog i suštinski diktatorskog. Stepenik nije savršeno oblikovan, ali je emancipatorski važan. Na kraju krajeva, svako ko je bio u Londonu, u Parizu, može svedočiti kakvi stanovi mogu biti, kakve se izbe i rupe izdaju pod šifrom “stan”.

Moja poznanica živi u Londonu i jedina je od Srbalja tamo nastanjenih koja ima stan sa više od dve sobe, uključujući i toalet. Ipak, i kada je drugačiji komfor (čitaj: neuslovno) hrli se u London, jer je suštastvena istina da je i nekomfor, poželjiniji od života pod kontrolom Velikog vođe.

A koliko je bitno osvojiti slobodu i sopstveni radijator, posvedočila mi je kuća koju je sa kompanjonima iznajmio Evan, moj domaćin tokom jedne od poseta SAD-u. U njegovoj kući, ne preterano velikoj, živi njih šestoro. Svako od njih ćiveo je u prethodnom životu udobnije nego sada. Ali… Ovde su slobodni od stege ancient regime za kojom kuka moj rođo otpužujući radijatore za raspad porodice.

Na kraju krajeva, sretnim spletom okolnosti i moja majka otišla je na drugo (sopstveno, udobno mesto) mesto kada sam se upisao na fakulteta, ostavljajući mi naš maleni stan. Odlazeći, rekla je da je to najsigurniji način da ostanemo u večnoj ljubavi i da se ne pobijemo – ja, na izlasku iz puberteta, ona na ulasku u klimaks.Moja majka nikada nije čitala Simon de Bovoar, inituitivno je naslutila najbitnije! I bila je u pravu. I ona, i gospođa de Bovoar. I zato bih ponovio – škole i radijatori, braćo i sestre, slobode, svima!

PROČITAJTE OD ISTOG AUTORA  korzo-dvogled

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *