0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Ovih dana, dok štovana urednica strpljivo čeka da se smilujem i pošaljem tekst, sedim u Dubrovniku na seminaru za bivše stažiste Evropskog parlamenta iz Istočne, Centralne i Jugoistočne Evrope. Ovi bijenalni seminari su jako zanimljivi između ostaloga i jer su idealno mesto da upoznaš mlade ljude iz regiona koje zanima politika i koji uglavnom umeju da kontekstualizuju balkansku politiku u jednu širu, kontinentalnu, sliku. I nastavlja Tibor Jona…

ZCnMtXP

Kad nas pitaju kako je u Srbiji

Urednica me je inače zamolila da napišem nešto o postizbornoj krizi i bugarskim vozovima. Dozvoliće mi nadam se, da to uradim ovako kroz anegdotu. Čini mi se da je ova, vrlo istinita skaska, zapravo idealna da oslika dosta toga – od našeg odnosa prema sopstvenoj sudbini, do neverovatne lakoće kojom ćutke prihvatamo sve što nam se servira, nesposobni da nešto promenimo, ili kad menjamo da to bude nabolje.

Elem, kao i svaki seminar i ovaj je imao svoj večernji program, koji se ovaj put malo štreberski sastojao od kružoka mladih ljudi koji pričaju i raspravljaju politiku i ekonomiju. I piju. Naravno, kao i svaki seminar i ovaj je pobudio međusobne simpatije učesnika, pa se naravno dešavaju i raznorazne romanse. Jedna takva romansa počela je da se komplikuje na relaciji Finac – Makedonka. Obično se ljudi grupišu u kružoke regionalno, već u skladu sa količinom zajedničkih tema. Poljaka je jako puno pa su sebi dovoljni, s Mađarima ista priča.  Balkanci, mada realno najmalobrojniji, deluju ako ne najveselije, ono sigurno najglasnije. Tu su svi – Rumuni, Bugari, Makedonci, svi Bosanci, Srbi, Crnogorci, Albanci, ponekad čak i Hrvati. Priča se, uglavnom engleski što zbog Rumuna, što zbog Albanaca. 

Jedan takav balkanski kružok okupio se i na ovom seminaru. Svi pobrojani su tu plus zatelebesani Finac koji se vrlo temeljno udvara Makedonki. Priča se o izborima, tačnije kako se gde kradu izbori. Tu kolo vodimo mi iz Srbije, ravnopravno nas prate Kosovari i Makedonci, a tu u stopu za nama su i Bugari. Rumuni uglavnom o ovom ćute, njihova specijalnost su priče o korupciji. Imaju ih predobrih.

Saznaje se svašta. Da se bugarski voz u Bugarskoj zove redaljka, pošto je glas u kojoj zemlji, kako se gde krajcuju birački spiskovi, koliko ko ulaže u sigurne glasove i slično. Pršte primeri i anegdote, kao i smeh kada shvatimo da se sve isto dešava i kod nas. Vrlo je veselo svima. Izuzev mučenom Fincu. On je dečko u predkatatoničnom stanju. Sluša, odmahuje glavom i tačno vidiš da ne veruje čemu prisustvuje. Mladi ljudi pričaju o izbornim marifetlucima lagano kao Englezi o vremenu, Nemci o fudbalu ili Rumuni o korupciji. Čovek počinje da postavlja pitanja – zašto ti ljudi ne odgovaraju, šta radi tužilaštvo, zašto ne sredite spiskove. I najvažnije – zašto EU to trpi.

Mi se zagledamo međusobno.  Ne znamo šta da kažemo, jer ne bismo ništa loše da mu kažemo. Shvatamo mi dobro da on nije ovako stvarno imbecil, samo se juxtapozicionirao spram balkanske političke zbilje, pa ga to čini nenormalnim.  Ok su mu pitanja, samo deluju nekako kao da su za drugu planetu.

Neko citira Ostapa Bendera. Finac pita ko je Ostap Bender. Rumun prepričava anegdotu kako je pola ruske mafije preko svojih moldavskih veza dobilo rumunske pasoše sa imenom Ostap Bender kako bi mogli da putuju po EU. Bugari se smeju kako se isto dešava sa Turcima i bugarskim pasošima. Svi se smeju. Finac samo što ne plače.

Vidim da stvar izmiče kontroli, namigujem Bugarkama i krećemo da ubeđujemo Finca da ode kući i vara na svojim izborima. Dečko je sada u šoku. Ubeđen je da smo ozbiljni. Pričamo mu kako da organizuje voz, kako da zaokružuje papire unapred… Veli to je kod nas nemoguće.

Objašnjavamo mu da je to što u Finskoj prevaru niko ne očekuje i to što nikom ni na pamet  ne pada da će biti prevare zapravo glavna prednost. Uhvatiće ih na prepad, nespremne. Bugarke terciraju i viču – Taka, taka. Finac se znoji. Ići ću u zatvor ako varam – kaže. Nećeš, nećeš viče Bugarka, a i da odeš kod vas su zatvori ko hoteli. Finac već ne zna gde udara. Bugarka kaže –  Bitno je samo da pričaš da si za EU i evropske vrednosti. Onda može i da kradeš. Ništa ne laže.

Makedonka izgleda ne uživa u torturi besmislom kojom je izložen njen đuvegija. Pokušava da okrene priču na drugu stranu. Bezuspešno. Ni Finac nije spreman da obustavi političku edukaciju.

Kažem jednoj Bugarki, dok druga priča sa njim, da smo stvorili monstruma i da će mali biti novi premijer Finske u roku od sledeće dve nedelje, sa podrškom u narodu od oko 135 posto. Svi se smejemo. Bugarka kaže – Samo da nas ne zaboravi kad uspe. Smeh je sada već nekontrolisan.

Pošto su đavo i Plavac odneli šalu, Makedonka i Finac nestaju u kišovitoj dubrovačkoj noći u neki svoj nemir. Mi skotine ostajemo u separeu i naručujemo još jednu flašu. Pa još jednu. Teme zanimljivo postaju sve mračnije. Niko se ničemu ne nada. Osim možda poslu u Nemačkoj ili Francuskoj, ako pitate Rumune.  Šta ćete vi sada, do sledećih izbora? – pita Bugarka. Citiram joj song Mel Bruksa – Hope for the best, expect the worse. Opet Iljf i Petrov. Kao i naša stvarnost. Uzdravlje.

Tibor Jona

PROČITAJTE OD ISTOG AUTORA Imrtva-kampanja-016vizija-srpskih-politicaradesnica-u-srbiji

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *