0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Ne stišavaju se građanski protesti zbog noćnog, fantomskog rušenja dela Beograda (“Slučaj Savamala”). Zakazani su novi za 25. maj koje ponovo organizuje udruženje “Ne davimo Beograd”. Na Javnom servisu TV Srbija na dan prvog protesta 11. maja u Trećem dnevniku građani su dobili informaciju o tome šta se te večeri događalo u centru Beograda. Zatim je počela salva twitt uvreda za dotičnu novinarku koja je radila profesionalno kako bi građani saznali šta se te večeri događalo. Povod da Tibor Jona podseti na nekoliko fakata.

Abandon+bed+was+searching+through+my+reaction+folder+and+came_eeb3f2_3150880

Kad vidimo kako mediji čuvaju javni interes

​Projekat (bezmalo) milenijuma, čuveni Beograd na vodi, polako prerasta iz spasonosnog projekta i karte za bolji život sviju radnika, seljaka i poštene inteligencije našeg napaćenog socijalističkog naroda i narodnosti, u još jednu od metastaza na slabašnom tjelašcu ostataka preklane pravne države.

Ne samo da je država spremna da zbog ovog Bin Potemkinovog sela siluje sopstveni glavni grad, njegove urbanističke planove, sve moguće procedure i pravilnike, potom maltretira sopstveni pravni sistem kojekakvim navrat-nanos leks specijalisima i njihovim navrat-nanos izmenama, potom da ponižava sopstvene građane, posebno one iz struke, odbijajući da ih uključi u procese donošenja odluka o njihovom neposrednom okruženju, već je izgleda spremna da toleriše i fizičko nasilje i uništavanje imovine sopstvenih građana, te privremenu suspenziju pravnog sistema nad delom teritorije.

Dakle, krajnje neizvesnom broju kvadrata stambenog i proslovnog prostora, te luksuznim hotelima u kojima će malo ko od našeg sveta moći ikada da uživa, mi zapravo žrtvujemo  sve – sopstveni pravni sistem, sva pravila i procedure – i evo građane i njhovu imovinu. Divno da divnije biti ne može! Beograd na vodi postaje tako ovovremenski lavirnit sa Krita u koji vladajuća elita ubacuje žrtve, e ne bi li mitskog Minotaura umilostivila, a čitava država zapravo počinje da egzistira samo da bi opstao Beograd na vodi. Zalud preti ponor pakla, zalud vatra groma, zalud ljudsko pravo, zalud zakona – Beograda na vodi tj nekog njegovog za sada nepoznatog dela će biti.

A ako već imamo lavirint i Minotaura, imamo li Tezeja? I šta bi taj naš Tezej trebalo da radi? Tezeja ima – što u vidu građanske incijative Ne davimo Beograd, što u vidu profesionalaca, kako iz struke, tako i profesionalaca iz medija. Oni za sada deluju kao pokret otpora u okupiranoj Evropi u izolovanim džepovima. Kako prolaze oni koji se usude da dovedu u pitanje paradigmu i postave pitanja koja ovako na fejsbuku ne bi lajkovali iz preduzeća Beograd na vodi, vidimo na primerima recimo Jelene Obućine (RTS) ili Istinomera, te šikanu i fizičko maltretiranje kojem su izloženi, često i od strane javnih funkcionera čije plate, kao građani plaćaju.

S toga ne može da čudi oprez koji postoji u delu medija, posebno onih direktnije zavisnih od političke volje kada obrađuju teme vezane za Beograd na vodi. Jednostavno, svako voli da jede, da ima krov nad glavom, da mu dete bude zaposleno ili u vrtiću… Na žalost, naša politička elita od 2004. godine gradi sistem u kojem je jesti, biti zaposlen, ili lečiti se moguće samo sa pravom članskom kartom ili zamašnom količinom novčanih jedinica do koje opet treba doći. Kada vas jednom otpuste, teško je naći novi posao,  najviše jer posla nema, a i ako ga ima on sve češće dolazi sa pelenama za odrasle.

U situaciji kada je većina medija na ovaj ili onaj način sa političkom brnjicom, vlasnicima direktno povezanim sa vladajućom strankom, otkaz je zapravo neka vrsta ekonomske smrtne kazne, odnosno bacanje u lavirint, Minotauru. Treba primetiti i da ti novinari rade svesni da se zbog nekog budućeg otkaza danas ne protestuje, to jest da su oni ostavljeni sami, bez solidarne podrške najpre kolega, a potom i društva. O koncu, ne samo da ne možete naći posao jer posla nema, već je danas jako teško ubediti poslodavca da vam da posao iako ste obeleženi dangom izdaje. I mada bi novinari Javnog servisa po definiciji trebalo da budu izuzeti od ovakvih briga i pod zaštitom javnosti čiji interes štite pitanjima i svojim radom, Srbija kao društvo suštinski nezainteresovano za izgradnju institucija ugrožava svoje pravo da zna sve, odbijanjem da insistira da se sa Javnog servisa ukinu politički i parapolitički pritisci.

U toj situaciji potpuno impresivno deluju napori dela Javnog servisa evropske Srbije, posebno ekipe Trećeg dnevnika da balansiraju na tankoj liniji između profesionalizma i napora da sačuvaju svoj posao, da ostanu verni svojoj struci i želji da prežive. Kao i napori novinara i urednika RTV da sačuvaju svoje dostojanstvo i impresivne rezultate svog rada.

A zapravo, strašno je što ćemo se, uz sve zamerke radu dva Javna servisa u Srbiji (RTS I RTV), za godinu, dve ovog perioda u njihovoj istoriji sećati kao svetlih momenata kojima ćemo težiti.​ Doduše, neko da, neko ne!

Tibor Jona

OD ISTOG AUTORA: ko-je-rekao-pravna-drzavapogled-iz-dubrovnika-balkanski-kruzok , osmeh-u-parlamentujedemo-li-g

 

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *