0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Zbog čega izborna kampanja 2016. u Srbiji nije kreativna?Kako se opozicija bori za cenzus? Gde su tajkuni finansijeri?Ko nam šta nudi? Tibor Jona odgovara na ta i mnoga druga pitanja.

 giphy

Kad vidimo izbornu ponudu

Da smo se u 27 godina obnovljene demokratije nagledali bizarnih izbornih kampanja ne može niko poreći. Gledali smo jogi letače, četke i metle gospodina Šećeroskog, endokrugaone piramide mitskog Vilitora izumiteljke univerzalizma Milje Vujanović, gledali smo ratne zločince, reiki majstore, naložnice kriminalnih bosova… Stranke su bile simpatične, duhovite, bahate, neverovatno naivne, vređale nam inteligenciju… Međutim, još se nije desilo da se stranke prave mrtve i da boga mole da ih neko nešto ne pita. Mislim na sve stranke koje nisu vladajuća. Deo problema sa mrtvom kampanjom svakako su finansije. Još se nije desilo da je toliko stranaka ušlo u predizbornu kampanju sa blokiranim računima, a posebno da to bude slučaj sa glavnom opozicionom strankom. Osim vladajuće koalicije i epski bogatog SPS-a beda zakucala na vrata većine stranaka.

Moraju se razumeti i tajkuni, krimosi i slična gospoda koja bi inače finansirala stranke, e da one nisu sa tako dubioznim izgledima za prelazak cenzusa. Takva situacija sigurno ograničava manevarski prostor, mada ni u kom slučaju ne bi trebalo da ograniči i kreativnost.  U eri društvenih mreža i situaciji u kojoj Srbija prednjači po broju korisnika u odnosu na broj stanovnika, skup TV spot ili bilbord sigurno nije jedini način komunikacije sa potencijalnim glasačima.

Problem je biće u nečem drugom. Nedostatak kreativnosti, možda je i posledica toga da se baš i nema šta puno reći. Sadržaj možete očekivati od političke organizacije.  A šta da vam kaže neko ko jedva čeka da se umuva u neku vlast samo da bi mogao da se bavi svojim osnovnim aktivnostima – trange frange biznis baticizmom?  Glasajte za mene da bi moj kum mogao da otvori još jedan kafić? Ne ide. Još uvek. Doći će vreme kada će bahatost i tu kulminirati dovoljno da se to sme reći.

U nedostatku bilo čega u šta pouzdano veruju, a što sutra neće morati da izdaju kada ih pozovu na Dvor, stranke se okreću onom što su i same – opštem mestu. Tako je jedna koalicija izašla sa sloganom koji čine tri imena. Raja, Vlaja i Gaja. I šta onda? Šta sa njima? Ko Roršarh, svako učitava svoj sadržaj. Javite nam šta se pročitali. Druga stranka obećava dva lepa koraka ali koji se mogu završiti u prvih nedelju dana vlade. I šta onda? Koji je plan kad se vrate plate i penzije? Da li ste se promenili i kako? Treća stranka se, mada aktivnija na vebu, bavi izbornom alhemijom pretvaranja 2 u 20 posto glasova. Četvrta pravi selfije kandidata po Srbiji.

Kad prođe kandidat oni se prave mrtvi. Ne daj bože da ih neko pita – kakvi su vam rezultati u proteklih 10 godina, kakvi su vam planovi u sledećih 10 godina, ko su vam kandidati, hoćete li u koaliciju sa Dvorom. Zato kad naiđe kandidat oni mrtvi. Demokratska stranka je usvojila taj divan običaj da kad birač prođe, ona se pridigne iz pretvaranja mrtvim da dobaci nešto recimo da je pederski beli listić ili kurva što ga neće, a kad se birač okrene, oni su opet napravljeni na mrtve. Ko je dobacivao za stolom? Nemamo pojma.

Neprincipijelnost takođe vezuje ruke. Kakvu kampanju za povratak NIS-a može da vodi recimo Liga kad je u nevoljnoj koaliciji baš sa ovima što su taj NIS prodali za jednu fotografiju s Putinom. Šta o promenama može da kaže koalicija oko DS sa istim timom koji nas je i doveo dovde načičkanom u prolaznih 20, plus Vladimirom Pavićevićem na počasnom 4593. mestu liste? I tako dalje, i tako dalje i tako dalje.

Kako izgleda kampanja kada se oslanja na nekakav sadržaj a ne opšte mesto, (ma kakav taj sadržaj bio i ma šta mi o tom sadržaju mislili) možemo da vidimo na kampanji Dveri i DSSa. Njihove poruke su jasne i nedvosmislene i to je jedina kampanja iz koje možete zaključiti kakva nas Srbija čeka ako pobede. Sve ovo ostalo, uključujući i vladajuću kampanju, je slika svetle budućnosti koja nas čeka, koja je super, a do koje niko neće da kaže kako ćemo stići. Valjda da ih ne pokradu. Pa da oni sprovedu. A njihova ideja. Ne ide.

Čini se kao da su svi priznali pobedu vladajućih i sada rade čuveni damage control kako bi zapušili rupe na čamcu da nekako stignu do obale cenzusa, a tamo šta im bog da. Jedino SPS tu što bi se reklo dokazuje da izborna kampanja može biti što i poljem preći. Jedini sigurni iznad cenzusa, gledaju da se nikom ne zamere puno. Malo kič komunizma, malo kič socijalne brige. Idemo, radimo.

Valja pomenuti i kampanju vladajuće stranke koja je potpuno fenomenalna – krik i bes. Ili se viče ili se preti. Što sofisticirano, što manje sofisticirano. Zastrašuju se radnici, preti se otkazima, izbacuju se brojevi i statistika, kuka se o mogućem porazu, plakati na sve strane… Lepota.

Ako se po jutru dan zaista poznaje, naš dan nakon sledećih izbora biće jedna ispraznost koja će nas sve ugušiti. Živi bili pa videli.

 Tibor Jona

PROČITAJTE OD ISTOG AUTORA: vizija-srpskih-politicaradesnica-u-srbijisuicide-is-painless

 

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *