Jeste li primetili koji je jedini segment društva koji se nije našao u svetlu premilosti Predsednika vlade prilikom anuncijacije bezgrešnog povećanja plata i penzije? Pogađate – kultura. Svi su dobili nešto, makar i jedan koma dvadesetpet, samo kultura sirota ni zrnce.
Kad se u vladi čuje reč kultura
I šta kažete? Svi gledaju rialiti. Ma, nije valjda. I šta se još dešava? Najprodavanije knjige na sajmu su boza i boranija spram koje Barbara Kartland zvuči kao Dostojevski kojeg je poseo duh Tomasa Bernharda? CCC. Pa dobro.
Kako stvari uopšte stoje, nama još i odlično ide. Imajuć, jel, sve u vidu. Kada je otoič Gradska (samo)vlast Beograda ukinula Oktobarski salon kao godišnju manifestaciju krivac je bio jasan i lak za indentifikovati. Svetska ekonomska kriza, čuvena Seka. Ne bi Gradska (samo)vlast, ali Seka je neumoljiva. Iska li, iska. Kao onaj kolac iz Baš čelika. Daj babo Oktobarski salon. I baba, kud će, šta će, poklekne. Seka : Srbija – 1:0.
Plakali su noćima gradski oci i matere što grad više nema prilike da makar kroz Salonac hvata priključak sa tokovima moderne evropske kulture. Bilo im baš žao, što građana, a što i sebe. Svakog od njih nisi ranije mogao da isteraš sa Oktobarskog salona, toliko im je bio bitan. Letovanje oko njega planirali. I sve.
Kad, ispostavi se, nešto docnije, da Seka baš nije uzela sve i da nije temeljno poharala kase gradske (samo)vlasti. Ostalaskrivena od Seke crkavica od 35 miliona dinara, koji su, brže bolje, uplaćeni komercijalnom spektaklu Koncert Robija Vilijamsa. Dakle tipu manifestacije na kojem svi u svetu zarađuju po tržišnim osnovama –od karata, majica, džidža-bidža, pepsija, kokica i sl.
Šteta što je Oktobarski salon koštao više od 35 miliona godišnje inače bi gradska (samo)vlast nečaseći časa omogućila ovoj kulturnoj priredbi bez paralele na domaćoj kulturnoj sceni da opet oživi. Osim što Oktobarski salon nije koštao više. Nego manje, tačnije duplo manje. Čak 15 miliona. Novca je dakle bilo da se dva puta organizuje prilika građanstvu da proširi estetsku vizuru i odalji se od rialitija.
A kada svesno donesete odluku da vam ne treba Salonac, a treba veseli Vilijams vi jasno šaljete poruku kakva vam kultura treba u Republici. I gle, takvu kulturu i dobijete.
No da li je to baš tako? Pa ispada da jeste. Još dva primera hrane tezu da se u Republici vodi tihi rat protiv kulture kojem je cilj da funkciju opere i baleta preuzme Grand šou, ulogu pozorišta Kursadžije, ulogu galerije restoran Sava nova itd. itd. Zapravo tri primera ako postavljanje Žovijalnog Tase za ministra kulture uzmemo kao predskazanje, da ne kažem omen, apokalipse.
Primer drugi: Ministar koji misli da je hoh i nobles večeravati sa Nacionalnom udovicom Ražnjatović, Ražnatović ili kako već, postavio je nekakve satove na muzeje koji su odbrojavali minute do njihovog otvaranja. Ispostavilo se da zapravo ti satovi nisu nikakav vesnik muzejskog proleća, već paklene mašine koje su odbrojavale sekunde do još jedne detonacije totalne nesposobnosti da se nameni privedu dve zgrade u kojima su smešteni Muzeji od nacionalnog značaja. Policija je okružila Muzej savremene umetnosti na dan zakazanog otvaranja u bizarnoj nameri da spreči ljude da poveruju u obećanje ministra. Mislili ljudi, čim nije dao ostavku, mora da je ispunio obećanje. Kad tamo, kordon.
Za to vreme prštali su milionska obećanja za izgradnju nacionalnog Koloseuma (poznatog i kao Nacionalni stadion). Da ima mafija gde da trguje, a državni funkcioneri da ih reketiraju. Ili obrnuto, ne znam tačno. Komplikovano je. Da se razumemo, ni Koloseum neće dobiti pare, jer je kasa prazna. Ali nije li simptomatično zašto se muzejima, makar i forice radi, isto isprazno, ne obećavaju milioni? Mislim, ništa ne košta! Radi reda. Mogli bi da nešto obećaju i Bitefu, Bemusu, Belefu, Festu… Svim tim divnim manifestacijama, koje za razliku od novogodišnjeg nastupa Svetlane Cece Bekute Čolić kubure sa eventualnim finansijerima i mecenama. Ali teško je uz Šopena dizati ručice gore ili trupati uz Čajkovskog. Folk je tu ipak majka.
Primer teći: Jeste li primetili koji je jedini segment društva koji se nije našao u svetlu premilosti Predsednika vlade prilikom anuncijacije bezgrešnog povećanja plata i penzije? Pogađate – kultura. Svi su dobili nešto, makar i jedan koma dvadesetpet, samo kultura sirota ni zrnca. Ni koma dvadeset pet. Valjda se računa da ta prava koma u kojoj je ne može dugo da traje, pa što da uplaćujemo letovanje nekom ko će naleto biti mrtav? Ili je to ili lapot. Tertium non datur.
Pa kad se sledeći put zgrozimo nad rialitijem i retardiranim ljubićima od 100 strana, font 22, setimo se ko je pomogao da se sve to tako lepo zakrtoži. A ovo je samo par vinjeta. Javite nam šta je vama palo napamet! Evo meni pred sam kraj i scensko muzički spektakl Konstantin Veliki. Za njega je bilo, za BITEF nema. Za dupe ima, za oko nikako. I mic po mic eto nas. Nego, šta se radi na Farmi?
PROČITAJTE OD ISTOG AUTORA: javni-prostor-ili-javna-kuca, anti-grad-na-vodi, psihoticni-sokak-izbeglice-u-srbiji