0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Da li je iko ikada čuo da u državi postoji – nestašica koverti? Ni pomama za sadnicama japanske trešnje u Beogradu, ni ono kad se u jednom od Maxi lanaca, novootvorenom, jurišalo na TV, ne prevazilazi višednevnu pomamu za kovertima koje država besplatno deli građanima u nagradnoj igri – fiskalni račun. Besplatno je najslađe, pa je – nestalo. I tako je u Srbiji zavladala nestašica – koverti. Tibor Jona natakao je Korzo Dvogled i…   

DSCN4066

Ko je video stampedo i haos prilikom podele sadnica japanske trešnje na beogradskim ulicama taj i dalje zaizre od bilo čega što se u Srbiji deli besplatno. Ko je recimo prisustvovao otvaranju Maksija u Pančevu i jurišanja na televizore po ceni od 20.000 dinara (direktno kroz staklena vrata), takođe zazire. Zapravo odlazak po nešto besplatno postala je odlika najneustrašivijih. Ili najočajnijih, koji nemaju šta da izgube. Ne znam. Zbog čega je onolikim ljudima trebalo da poseduje  baš japansku trešnju, toliko da su se tukli, gazili pri tome druge duše? Koja vas sila navede da čoveka pored sebe gurnete kroz staklena vrata i onda preko njega jurišate po televizor?

Kako su flet televizori ili sadnice trešnje postali vredniji od ljudskog života? Izgleda da je i sama činjenica da postoji “besplatno”, što se “dobije” a da se za to ne plati – za nas magično! Samo ako ne mora da se za “to nešto” radi, nama to “nešto” treba i ako je beskorisno. Recimo,  državni posao –  mala plata, ali … ladovina. Bolje ne raditi za 30.000 dinar, nego raditi za 50.000 kod privatnika. Na kraju krajeva, i pripada  nam taj državni posao, ubeđeni smo. Zaslužili smo ga rođenjem, zar ne?! A pripadaju nam i zaslužili smo i mnogo drugih stvari – stan, auto, vikendicu. Međutim, to ne dobijamo, pa smo nezadovoljni. Gotovo kao pokradeni da smo. Urota! Ovo se naravno prenosi sa ličnog na društveni nivo, pa država funkcioniše po tom prinicipu. Sve nam kao pripada, ali nam “viša sila” ne daje. A i kad bismo To dobili, ne znamo šta bismo s Tim, ali bitno da nam daju Nešto, pa makar i propalo u našim rukama. Ali bolje da propadne kod nas, nego da se razvija kod Njih kojima ne pripada, koji To nisu zaslužili nego su samo za To –  radili. Plata od 2.000 evra pripada nama. A ne Nemcima koji neprekidno rade. Gde su onoliki ljudi u Beogradu planirali da zasade japanske trešnje? Da li je iko zasadio i jednu? Šta rade japanske trešnje ovog februara? Cvetaju li?

Gazda Jezda i Dafina su  najbolji spomenici našoj alhemičarskoj veri da je ipak moguće iz ničega stvoriti nešto . To je odlika pameti! (?). Da je za prvi milion dovoljno špekulirasti kod žene sa smešnim šeširom, a nikako raditi. Špekulacija znači – Pametan čovek,  rad znači – Budala. Tako kod nas. Lukavost kao pozitivna osobina. Lenj, a ambiciozan. Prelepo.

Vraćam se na koverte. Srećom, za njih besplatne niko se nije potukao. Nije bilo razbijenih glava, nije bilo pogaženih. Koverti su tiho – razgrabljeni. Zatim su osvanuli kod preprodavaca. Pa je reagovala inspekcija. Pa su se mediji bavili crnim tržištem belih koverti. Pa je država pretila preprodavcima koverti da je jača od njih. Cirkus…

Meni se najviše dopala pretnja da je država jača od preprodavaca tj. potreba da se to naglasi. Valjda se podrazumeva da je država najjača!? A valjda i ne!? Uvedena je kontrola raspodele koverti i smišljen metod da se ona obesmisli – ako u svakoj pošti daju samo 3, ti obiđi 10 i eto ti 30. Na stranu što si obigrao pola grada, baldisao od umora i potrošio pola dana – imaš 30 besplatnih koverti. A tek je dan prvi! Sutra ćemo opet. Imaćemo ih 60. A vidi ovu budalu, uzela samo 3. Bravo pametan Ja, kako sam mudar. Da li ćeš ih poslati nije bitno. Bitno da si ti uzeo šta ti pripada, ono što je tvoje kako onaj pored ne bi uzeo više i tako te opet napravio socijalnim luzerom, gubitnikom tranzicije. A možda dobiješ i sokovnik. Nikad se ne zna. Stan možda? Oho-ho. Zamisli te divote – ceo stan dobiješ koji na žalost, ceo život da dirinčiš ne bi mogao da si priuštiš. I tako.

Rim je imao za svoje „gubitnike tranzicije“ Koloseum gde si mogao vasceli dan da provedeš i gledaš kako se ljudi čereče i ubijaju, samo da ne postavljaš nezgodna politička pitanja dok elita radi u miru. Danas tako, malo malo, pa neko koloseumski „poklanja“ stan – i to, ej bre, tvoj stan, stan koji ti pripada, a koji ti je uskraćen, stan praotaca tvojih! Pa zar da tuđin suši gaće na radijatoru, takoreć ognjištu, tvojih prađedova?! Nikako brate! U boj, u boj! Šta prvo? Otmi dušmaninu koverat da te ne pobedi već na šalteru Pošte. Ako vas je više u familiji tim gore po skotove! Svako po tri puta u 10 pošta – danas imamo koverte, sutra ceo svet. Ili čak stan. Ili bar sokovnik. Na kraju ne biramo mi bitku prema sili koja je protiv nas nego prema svetinji koju branimo. Još od 1989. godine. A politika, izbori, kriminal, obračuni, droga… Ma ej! Otimaju mi stan, moj stan, naš stan. Da u pravu si. Daj prvo stan da sredimo pa posle kriminal i te gluposti. Priortiteti. Dakle, šta? Koverat! Svi po koverte! Ja već imam 320. Šta? Velika smo familija, a niko nema posao. Imamo vremena. I vizije. I mapu svih pošta. Organizovani smo. A Vi? Koliko Vi imate koverti? A ko plaća štampanje koverti? Pa, mi,poreski obveznici. Ili se varam?

PROČITAJTE OD ISTOG AUTORA  korzo-dvogled

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *