0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Srbija danas de facto postoji na dva koloseka – jedan je za Jednake, drugu za Jednakije. U jednoj Srbiji nema suda, nema zdravlja, nema škole. U drugoj to sve postoji, a ako i ne  postoji, postoje pare. S parama je sve moguće, smatra Tibor Jona.

DSCN2215

Umirovljena učiteljica zbog zdravstvenih problema koje je dobila nije više bila u stanju da isplaćuje mesečnu ratu od 55 evra za kredit kako bi od Srbije otkupila stan solidarnosti od 23 kvadrata. Na stranu što stan od 23 kvadrata uopšte ne bi trebalo da postoji kao opcija za stanovanje, posebno za penzionere. Sud je u ekspresnom roku zaseo i odlučio da se bakica frkne na ulicu. Reda mora da bude!

Jedan čovek zatekao komšiju pored puta bez svesti, pa ga dovezao u čačansku bolnicu gde nije hteo da izigrava hitnu pomoć i razvozi pacijente po klinikama – na kraju krajeva gde da vozi sa besvesnim čovekom u neadekvatnom vozilu, bez stručne pratnje. Kao kaznu prijavljen je za „bahato ponašanje“ i ekspresno osuđen na 10.000 dinara.

Brat i nepokretna sestra žive u jednom niškom stanu bez struje godinama, jer duguju 30.000 neoprostivih dinara za struju. Njima je takođe ekspresno ukinuta struja, bez obzira obzira što je toj ženi potrebna medicinska nega.

Penzionisana učiteljica sa stanom od 23 kvadrata i ratom od 55 evra, čovek koji je spasao život komšiju i nepokretna žena – to su oni prema kojima je naš sistem efikasan do nivoa brutalnosti. O tome kome sve zastarevaju slučajevi milionskih iznosa, ko može da zajmi pare od države do prekosutra, ko sme da ne plaća radnike, da im ne uplaćuje doprinose, da ne plaća struju, da ne plaća vodu, da bespravno gradi vikendice … Treba li?

Srbija danas de facto postoji na dva koloseka – jedan je za Jednake, drugu za ove Jednakije. U jednoj Srbiji nema suda, nema zdravlja, nema škole. U drugoj to sve postoji, a ako i ne  postoji, postoje pare. S parama je sve moguće! Ovo stvara interesantnu društvenu dinamiku – Jednaki bi da postanu Jednakiji, ovi Jednakiji da nikad više ne budu Jednaki. Pred Jednakima su dva puta – da sam zaradiš za školovanje, odmor, zdravlje, penziju – dakle da odeš u civilizovano inostranstvo, ili da se popneš na Olimp bogovima i postaneš Jednakiji. I tu je valjda razlika u ljudima. Neki biraju da odu i nikad da ne budu deo sistema koji učiteljici prvo dodeli sobičak od 23 kvadrata,pa kad je u penziji biva izbačena iz tog istog sobička, u kome je OK da nepokretna žena bude bez struje, dok tu istu struju u milionskim svotama država ne plaća samoj sebi, u kome  je OK da komšije budu hitna pomoć, jer za hitnu pomoć nema para, dok za fudbalski klub u tom istom gradu ima para…. i tako dalje i tako dalje.

Neki ne mogu da zamisle da je njihovoj deci zalogaj otet iz usta neke druge dece, pa odu. A nekima je sve to OK, i ponor pakla, i vatra groma, dokle god je njima OK. Takvi postaju Jednakiji i onda im je sve OK, samo da više nikad ne završe u domu zdravlja za Jednake, ili pred sudom za jednake. Spremni su, čak, da jednu ženu optužuju da je čelnik narko kartela samo zato što je njen muž njihov politički neistomišljenik, ili da je jedan čovek ubica, jer je i on njihov neistomišljenik.  Spremni su da potkazuju, lažu, varaju – sve, samo da nikad više ne dožive onih 23 kvadrata solidarnosti Srbije. I to je politika u Srbiji. Dok drugi, srećniji narodi raspravljaju o stopi poreza na električne automobile, u tom prostoru mi ostvarujemo osnovna prava na zdravstvo, školstvo, dohodak… Van toga pustinja, posle nas pustinja. Apres nois la deluge. U našu se politiku ulazi da se ne bi skapavalo po štrokavim bolnicama od bakterija iz govana, da vam ne bi isključivali struju, da bolesnu majku možete uvesti u bolnicu preko reda. Ako kapne kakva kurva,ili koks sa strane, idealka. Ko je van politike dobija 23 kvadrata, u politici sleduje vam 24 stana. Van politike vaša supruga je narko bos, u politici je saradnica narko bosa i ugledna članica Saveta za nacionalnu bezbednost.

To je pitanje – želiš li da otimaš drugima da bi ti imao, ili da se odrekneš svih i svega i odeš “preko” da bi ti dete  jelo pošteno zarađen hleb i raslo u poštenom društvu u kojem starost nije smrtna presuda, u kojem škola nije robija, zdravstvo lutrija, a penzija mogućnost. To su izbori. A ne ovi 2. aprila.

PROČITAJTE OD ISTOG AUTORA korzo-dvogled

 

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *