0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Verujete li onome što vidite na fotografiji? U vrtlogu vremena kad ni đavo sebi više ne veruje, Tibor Jona zaviruje iza objektiva. Šta je video, opisuje za korzoportal.

DSCN1649

„Hajde da se slikamo“ – koliko ste puta čuli ovu rečenicu u trenucima kad vam je bilo lepo? Čovek smrtnik prosto ima potrebu da zaustavi vreme i zarobi njemu poseban trenutak zauvek, a fotografija se čini idealnom za to. Klik na aparatu ili mobilnom telefonu i sve ostaje zabeleženo – i kako je lepo bilo na svadbi, i kako je super bilo na ekskurziji, i kako je lepa bila prva devojka, i kako je zgodan bio momak sa morkog letovanja i šta sve ne. Fotografiše se iz hiljada razloga – od taštine do želje da ne budemo zaboravljeni. Toliko o fotografiji kao mnemotehničkom sredstvu.

Fotografija je i odličan dokaz da se nešto zbilja desilo, da smo nekog videli i slično. „Sreo sam u Njujorku Borisa Bekera“ prepričavao sam jednom dogodovštinu sa aerodroma, ali bez fotografije da to i posvedočim ostala je to samo labava priča. Za razliku od Bekera, to što sam naleteo na snimanje filma „Seks i grad“ nisam propustio da ovekovečim pa mi se to verovalo. „Evo slike, vidi“,  rekao bih i osim toga što mi je poslužila kao dokument i dokaz, poslužila je i tim ljudima da za trenutak prisustvuju događaju.

Ko je prvi shvatio da ljudi veruju u fotografiju kao dokaz i da to može biti sredstvo manipulacije – meni nije poznato. Tek možemo se setiti bezbrojnih primera koji pokazuju moć fotografije kojom je naknadno manipulisano kako bi predstavila ono što se nije desilo. Sovjetska retuširanja političkih protivnika koja su od grupnih slika pravila pojedinačne portrete poznata su! Evo su Lenjin, Trocki, Staljin i Berja u Jekatarinburgu – pokazivala je slika iz 1918. godine, da bi već 1922.  pokazivala Lenjina, Berju i Staljina, a 50-tih samo Lenjina i Staljina.

Tako je fotografija pored svoja dva najznačajnija svojstva – da nam čuva sećanje i da potkrepi i dokumentuje jednu,  inače, neverovatnu priču, dobila i treću bitnu funkciju – da prevari. Evo primer. Da vam je neko rekao da se izvesni ministar slikao i družio sa pripadnikom kriminalnog klana  mislili biste da je samo još jedna u nizu političkih smicalica koje političari rade jedni drugima. Ali eto slike, pogledajte. Ecce ministar, ecce pripadnik kriminalnog klana. Sad se postavi i pitanje konteksta – ko je koga pitao da se slika, koji je povod, koje mesto … ali to ostavljamo za drugi put. Fotografija nastala kao želja da se jedan ugodan momenat u životu dva čoveka sa fotografije ovekoveči postaje zahvaljujući ljudima na njoj – značajan dokument vremena, ali i neka vrsta svedoka saradnika.

Malo parče papira, a zapravo trenutak davno ovekovečen odjednom dobija moć da sruši čitavu vladu (negde drugde, ne u Srbiji!). Zatitra li milinom ili jezom srce ministra kad ga fotka podseti na vreme kad je nastala, ne znamo. Ali sigurno je da ono što jednom čoveku može biti sentimentalni podsetnik, već drugom predstavlja oružije u političkom ringu. Fantastična moć fotografije! Zapravo kontekstualizacije fotografije.

A zamislite da je u to vreme telefon imao kameru kao danas i da je fotkicu bilo lako napraviti kao danas. Koliko bismo samo zanimljivih fotkica, selfija i snimaka imali?! Koliko svedočanstava, koliko zanimljivih priča koje trenutno leže zapisane u telefonima i kompjuterima?! Zamislite šta će sve ostati iza današnjih mladića koji se slikaju sa današnjim kriminalcima – ako danas kriminalac i postoji, jer oni su u najgoru ruku kontroverzna gospoda… A da stvar bude zabavnija, danas je fotografija zapravo pase, video je medijum koji vlada. Kada za desetak  godina današnji mladići postanu ministri, pa se njihove zgode počnu pojavljivati u formi fotografija i video snimaka… Biće zabavno kao korida! Pa, evo i Trampova posete Moskvi ostala je zabeležena za pokolenja. A nije razgledao Muzeje. A to je Tramp koji pritom pazi na detalje/okruženje. Nisu mu ni prineti naši bajati klinci koji se ni Boga ne boje.

Fotografija, dakle, ostaje kao medij za osvetu, i kao sredstvo kontrole i uticaja, i sredstvo manipulacije. Kao nedavna kojom su vas urednici nekih kvazi novina ubeđivali da je na fotografiji bivši ministar – sada beskućnik. Vi se sažalite na nesreću jadnog čoveka, kad ono čovek živ i zdrav,  pravi sebi uhlebljenje. U eri post-istine i alternativnih činjenica čovek mora imate veštine i agilnost dobrog nindže da bi izbegao nasankavanje na lažne vesti, praćene istim takvim fotografijama, ili na fotografije stavljene u kontekst i narativ kojem ne pripadaju, ili one koje pričaju više nego što biste želeli. I zato pažljivo sa fotografisanjem kako ne biste bili u situaciji u kojoj – jedino možete da se slikate.

PROČITAJTE OD ISTOG AUTORA, KORZO DVOGLED, link je na početnoj strani

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *