0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Bujanje ekstremne desnice u Srbiji isključivo je posledica delovanja zanimljivog kruga ljudi koje povezuju pre svega ekonomski interesi kao i njihovo nastojanje da se spreči stvaranje takve društveno-političke klime u kojoj bi njihov model bogaćenja bio doveden u pitanje… Ovo je deo onoga što ovog ponedeljka piše Tibor Jona. 

joanlaughgif

Kad čujemo da mislite da su desničarske organizacije deo rešenja

Urednica korzoportala me je zamolila da se ove nedelje osvrnem na uspon desnice i ekstremističkih organizacija u Srbiji.  Lično, verujem da je fenomen organizovanja i jačanja ekstremističkih političkih pokreta, od 1989. godine sigurno, a verovatno i od ranije, u Srbiji uglavnom para-državni projekat. Čini mi se da iza kojekakvih strojeva, zavetnika i zavetnica, dveri i kojekakvih pokreta uglavnom stoje para-državne strukture čiji se članovi veoma lepo i lagano bogate u opštem političkom i društvenom haosu koji vlada u Republici, a koji se održava delom i preko desničarskih organizacija.

Kada je poljski diktator i general Vojćeh Jaruzelski zaveo vojnu diktaturu jedna od strategija njegovog režima je bila i da zemlju preplavi pornografijom i izuzetno jeftinim drogama. Cilj veoma prost – potkopati društvo i onemogućiti u pružanju efikasnog otpora. Jedan broj ljudi koji su stajali iza implementacije ovog plana značajno se obogatio. Nešto veoma slično desilo se i sa paradržavnim aparatom u Argentini koji se za potrebe generala Galtijeria i njegove vojne hunte bavio otmicama i ucenama. Interesantno je da su u Argentini paramilitarne grupe čak pokušale da nastave sa otmicama i nakon pada režima koji im je dao zamajac.  Tako je na kraju bilo svuda na belom svetu gde su diktature prešle poslovični Rubikon i zauvek izbrisale granicu izmedju zakona i kriminala.

Nema ni jednog razloga da sumnjamo da smo mi jedini na svetu gde mešanje države i kriminala od ’44 na ovamo, a posebno za vreme diktature Slobodana Miloševića, nije stvorila ovu posebnu interesnu grupu koja je van svih zakona uspela da se za kratko vreme enormno obogati i kojoj je vreme najveće nacionalne tragedije 90-tih zapravo vreme najvećeg ekonomskog uspona i vreme kojeg se sećaju sa setinim osmehom. Zato se ne čini neverovatnom ni teza da su čak i neki lideri tzv. demokratskih stranaka finansirali svoje desničarske grupe svojim novcem stvorenim na talasu opšteg haosa i netransparentnost u društvu.

Zašto to mislim? Glavni doprinos desničarskih grupacija politici uglavnom je strah koji zatim perpetuira haos. Njihovi su stavovi uglavnom opšta mesta lišena ičega konkretnog. Kada se sa njima uđe u konkretniju raspravu uglavnom je odgovor – o konkretnim rešenjima tek kad dođemo na vlast. Zašto? Pa zašto bi se bavili razvojem politika i tratili vreme na nepotrebnu ornamentiku? Kapital, ma kakvog porekla bio je uglavnom dosta surov i ne voli da se njegov novac troši na nepotrebne gluposti kao što je program. Kapital voli da dobije ono zašta je platio – u ovom slučaju haos i strah.

Širenje straha je bio zadatak desničarskih grupa oduvek. Od ranih dana Miloševićeve diktature kada su plašili npr. stanovnike Hrtkovaca ili činili monstruozne zločine po Hrvatskoj i Bosni, do danas jedina konstanta su strah i haos. Njihovo delovanje ima  jak psihološki efekt na širu zajednicu, jer se u haosu nikad ne zna ko je sledeći. Novinari, nvo aktivisti, homoseksualci, Romi, albanske pekare, pronalaze se izdajnici, identifikuju navodni narodni neprijatelji… A dok haos traje šleperi prolaze, privatizacije se dešavaju…

Zato je teško prihvatiti teoriju da je porast desničarskih  organizacija posledica siromaštva, jer se vrlo verovatno i kod siromaštva i kod ekstremizma radi o posledicama istog reda nastalih usled netransparentnih odnosa u društvu. Zbog toga se, recimo, meni čini da se kod nas sistemski zatire svaka mogućnost jačanja domaćeg preduzeništva jer se po svaku cenu želi izbeći formiranje ekonomski nezavisnog dela društva koji bi trenutnu paradigmu u nekom trnutuku doveo u pitanje, baš kao što je ekonomsko jačanje građana dovelo u pitanje i srušilo feudalni poredak u Evropi.

Takođe banalnim političkim rečnikom desnice, neobrazovanjem, alavošću, beskrupuloznošću i agresivnošću postiže se još jedan utisak – da je recimo bolje Milošević nego Šešelj. Ta uloga većeg zla je još jedna od bitnih uloga koje igraju naše desničarske organizacije i verujem jedan od glavnih razloga njihovog naročitog bujanja u ona vremena kada poredak smatra da su mu interesi najviše ugroženi. Ima tu još čitav niz političkih uloga koje one igraju – od banalizacije političkih procesa, preko stvaranja utiska beznađa i sl, oni često simuliraju opoziciju, da bi u osudnom trenutku ostali uz vlast i tako dalje, i tako dalje.

Autentičnim desničarskim pokretima – npr. pojedinim grupama neonacista, ali i onim desničarima koji prihvataju politički pluralizam i demokratski okvir za društvo, uglavnom je ili potpuno onemogućen nastup na javnoj sceni ili su efikasno proganjani u trenutku kada prekrše zakon. Prostor za delovanje postoji samo za licencirane desničare, što je još jedna od indicija da se radi o jednom delu mnogo šire organizacije.

Ovo je samo par crtica koje ukazuju da je bujanje ekstremne desnice isključiva posledica delovanja zanimljivog kruga ljudi koje povezuju pre svega ekonomski interesi kao i njihovo nastojanje da se spreči stvaranje takve društveno-političke klime u kojoj bi njihov model bogaćenja bio doveden u pitanje.  Zbog čega su lustracija i transparentnost danas koncepti o kojima gotovo nikako ne govori mada je izvesno da su oni srce rešenja većine naših problema – između ostalog i političkog ekstremizma.

PROČITAJTE OD ISTOG AUTORA: suicide-is-painlessdeca-protiv-detetanato-ili-epiduralna

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *