Matematičari sa svojim autentičnim diplomama na Balkonu Kuće čiji je sam domaćin sumnjive diplome? Pa to ne biva. I Kuće čiji je domaćin okružen morem drugih sumnjivih diploma i biografija? To bi bilo ravno ideološkom pucanju u sopstvenu nogu ili uvođenju grčkog konja u Troju. Zato je izlazak matematičara na balkon Gradske kuće u Beogradu zvučao kao suviše dobar potez da bi bio istinit.
Kad čujemo da matematičari ipak neće izaći na Balkon…
Stara mudrost kaže da ukoliko je nešto suviše dobro da bi bilo istinito – verovatno i nije. Tako je Srbljem i Podunavljem sa nevericom primljena vest da će pobednici Matematičke olimpijade i učenici Matematičke gimnazije zajedno sa vaterpolistima slaviti svoj veliki uspeh na balkonu Skupštine grada Beograda.
Učinilo se za trenutak da je došao vekovima očekivani čas da se konačno izjednače težak rad, odricanje i uspeh – bio on u ganjanju lopte po bazenu ili znanju. Kada je vest o balkonu za matematičare objavljena, učinilo se da smo konačno dobili vlast koja je spremna da ukaže da je pozitivan primer i matematički genije i neko ko je svojim znanjem, pored svoje zemlje, u stanju da zaduži čitavo čovečanstvo. Pomislili smo, gle neko će konačno deci u ovoj zemlji pokazati da se može biti veliki i mozgom, a ne samo mišićima.
Izgledalo je, makar za trenutak, da se smoglo snage da se paradigma koja suštinski vuče ka dole i barbarizuje ovo društvo promeniti. Da se pojavio Mojsije koji će nauku i obrazovanje izvući iz tame egipatskog ropstva i povesti na put ka obećanoj zemlji. Ali umesto Mojsija, desio se Mali i sve je otkazano! Jer niti su političke elite progledale, niti su nekim čudom postale spremne i sposobne da sruše koloseum sa pijedestala nacionalne institucije od najvećeg značaja i zamene ga akademijom. Ostal(a)e s(i)u uvjek ist (a)e.
Umesto matematičara na balkonu i nade da se možda nešto suštinski menja kod nas, dobili smo još laži, muvanja i prezira zdravog razuma od ekipe Siniše Malog. Prvo su rekli da deca nisu izašla jer nije bilo bezbedno. Logično da će se matematičar povrediti na balkonu.
Potom je ipak bilo bezbedno, ali je gradonačelniku i zaista Malom zaključeno da ne bi bilo fer da oni samo oni izađu jer ima i drugih učenika koji su takođe osvajali nagrade. Dakle, ne bi bilo fer da vaterpolisti izađu na Balkon jer ima i drugih sportista koji su osvajali nagrade? Dvostruki aršini, licemerje i nitkovstvo.
Šta je dakle bilo po sredi ako nisu bezbednost i fer plej?
Svaka promocija i eventualna ekspanzija znanja, obrazovanja, nauke i tih trica i kučina stvar je koja sistematski podriva temelje ovog nakaznog sistema vrednosti u kojem živimo. Ne smeš znati jer onda ne mogu manipulisati tobom i ne smeš umeti jer onda kako bi zavisio od njihove milostinje. Zbog toga, kod nas se sprečava da ljudi znaju i da ljudi umeju. Uništavaju se škole, obesmišljava se obrazovanje, a nauka sistematski zatire sistematičnošću i brutalnošću nemačkih marodera. Sistem u kojem sada živimo i koji gradimo već tridesetak godina jednostavno ne može postojati bez neobrazovanosti i zatucanosti. Bez njih on bi se prosto urušio u sopstvenoj banalnosti i lažljivosti.
Postoji još jedan momenat. Matematičari sa svojim autentičnim diplomama na balkonu Kuće čiji je sam domaćin sumnjive diplome? Pa to ne biva. I Kuće čiji je domaćin okružen morem drugih sumnjivih diploma i biografija? To bi bilo ravno ideološkom pucanju u sopstvenu nogu ili uvođenju grčkog konja u Troju. Zato je izlazak matematičara na balkon Gradske kuće u Beogradu zvučao kao suviše dobar da bi bio istinit.
Ja sam izlazak očekivao i da vidim reakciju njihovih mahom vršnjaka okupljenih ispod Balkona. U društvu koje nipodaštava marljivost, trud i odricanje i promoviše uspeh po zaista svaku cenu ko zna kako bi deca poraza odreagovala na ljude koje sistem uči da ih preziru kao naivne i čak u svojoj slabosti rasno nedostojne.
Ali da parafraziram Talmud – možda bi u toj masi dece koja bi došla bio makar jedan koji bi se pojavom matematičara preobratio i shvatio da ipak može uspeti i preko znanja i nauke, a spasenjem tog jednog, možda bi spasili svet.
Jednom sam u Pančevu prisustvovao sednici gradskog tela za sport i omladinu gde je predloženo da se te godine nagrade, tada vrlo pristojnog iznosa, umesto sportistima dodele najuspešnijim studentima. Nije me pogodilo toliko što predlog nije prošao, koliko što je jedan od članova pitao, pritom mrtav ozbiljan, predlagača Ne razumem, zašto?. Pogled mu se toliko uspaničio da je ličio na kakvog francuskog aristokratu kojem su se ispod prozora zamka pojavie hiljade besnih sankilota željnih revolucionarne pravde. Vapio je za logikom. U tom njegovom začuđenom zašto ležao je i dan danas leži dobar deo odgovora zašto posrćemo kao društvo. Nota bene: Sam događaj se desio neposredno nakon petooktobarskih promena i tada sam iskreno verovao da će u zori tog Novog Dana neko reći – da to je odlična ideja. Nije. Bilo je to jedno od prvih velikih razočarenja u revoluciju i verovatno prvi zalogaj svoje dece koji je revolucija uzela.
Zato sam uveren da će jedan od najboljih pokazatelja da smo konačno izabrali vlast koja želi da ovo društvo opstane i razvija se i nakon XXI veka biti trenutak kada shvatimo da matematičari, fizičari izlaze na Balkon (ne toliko u fizičkog izaska koliko u smislu dobijanja odgovarajućeg nacionalnog priznanja) da profesori i nastavnici dobijaju stanove umesto džudista i fudbalera, da škole dobijaju nove učionice i kabinete umesto klubovi stadione, da univerziteti imaju nove biblioteke umesto što imamo nove Kuća fudbala… Da se paradigma ipak promenila. DA akademija, NE koloseum.
Ukidanje prava na izlazak matematičarima, zlokobni je nastavak razvijanja politike forumulisane za vreme Dragana Đilasa četiri zida za različitost – ako si žena, baška tučena žena, Rom, peder, matematičar – samo ti tu svoju izopačenost vuci u svoja četiri zida. Ne zblažnjavaj nas normalne. Uostalom, što da deca izađu na balkon, nama se dopadnu, a oni cvrc posle par meseci zapališka u Nemačke i Kanade, a nama ostane slomljeno srce. Ne ide.