2+

Users who have LIKED this post:

  • avatar
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

U okviru projekta „Nepokretno nasleđe u Srbiji“ Tanja Damljanović Conley analizira  odnos vlasnika zaštićenog graditeljskog nasleđa i stručnjaka-zaštitara na nekoliko primera.

Београдска тврђава Црно-бела

Savsko šetalište na Kalemegdanu

Kada kažemo “zaštita” pomislimo na vrata pisarnice sa natpisom Prijem zahteva za dobijanje saglasnosti ispred kojih mali čovek, ražešćen oronulom slikom urušenog sistema, strepi da li će njegova želja za probijanjem novih vrata ili prozora, biti prihvaćena ili odbijena.  Izvestan broj obrazovanih, romantičnih ili nostalgičnih još uvek povezuju misiju zaštite sa idejom očuvanja nacionalnog bića, sa obnovom  srednjovekovnih belega istorijskog trajanja. Ma koliko nespojivo izgledalo, nelegalnost bespravno probijenog prozora u tradicionalnom gradskom jezgru, kao i validnost rekonstrukcije mermernog sarkofaga srednjovekovnog vladara na osnovu vladikine vizije, bazirani su na istom konfliktu – zamršenim odnosu između vlasnika zakonom zaštićenog kulturnog dobra i autoriteta koji je kulturno dobro prepoznao i zaštitio. Za razliku od ekonomski i politički nestabilne Srbije, velike evropske nacije su svoje srednjovekovne katedrale, ne samo prepoznale kao nacionalno blago u vreme institucionalizacije sistema zaštite tokom devetnaestog i dvadesetog veka, već ih istovremeno istražile, dokumentovale i obnovile do nivoa koji više ne zahteva radikalna ulaganja i intervencije.  Umesto preispitivanja svetovnih i duhovnih ingerencija dostigao se konsenzus o dugotrajnim ciljevima, programima i finansiranjima restauratorskih poduhvata, tako da imovinski status katedrale kao crkvenog, a istovremeno i nacionalnog dobra, ne remeti ni predviđene, a kadkad i nepredviđene konzervatorske radove. Ipak, idilična slika o stanju zaštite nepokretnog nasleđa (kako naša terminologija definiše graditeljstvo) i u bogatim društvima slama se na pitanju prava na grad i odnosa prema postojećem urbanom miljeu, koji je bezuslovno i na prvom mestu – javno dobro.

Свети Стефан

Sveti Stefan

Pogledajmo Veneciju ili Sveti Stefan, većini nas bliske slike uzanih ulica, kamenih zidova i zasenčenih pjaceta. Čini se jasnim zašto se u ovako vrednim istorijskim celinama ni oni najneobavešteniji o principima zaštite ne bi latili nekontrolisanih građavinskih zahvata. Poštovanje konzervatorskih regulativa u ovakvim okruženjima preklapa se sa nepisanim pravilima civilizovanog ponašanja. Tako i oni najbogatiji, kao što su čelnici lanca Aman hotela ne angažuju najglamuroznije zvezde arhitektonske estrade za projektovanje svojih eksluzivnih smeštajnih kapaciteta, jer upravo žele da budu nečujno usađeni u duh jadranskog nasleđa. Ma koliko orijentalno u naslovu zvučali, Aman Resort-i su primeri arhitektonske diskretnosti, sušta suprotnost pompi i visokom sjaju šljaštećih, zakrivljenih oblakodera koji nas neizbežno asociraju na savremene građevinske zahvate u islamskom svetu. Ipak, valja nam podvući činjenicu da su samo malobrojni stanovnici ovih atraktivnih destinacija bili u prilici da priđu, a kamoli uđu u neki od Amana. Broj stalnih žitelja Venecije, kao i crnogorske obale, naglo opada; ostaju mahom samo oni koji servisiraju inostrani turizam. Mi smo imali tu sreću da je naš Nole izabrao baš Sveti Stefan za mesto venčanja, pa smo se, gledajući medijske prikaze nama bliskih mladenaca pred poznatom siluetom ostrvca, na trenutak zaboravili i pomislili da je Sveti Stefan ponovo naš. S druge strane, teško je poverovati da su fotografije venčanja Džordža Klunija ili Ane Ivanović na Kanalu Grande dočekane sa sličnim raspoloženjem u Veneciji i široj Italiji. Verovatno i inostrani turisti sve više postaju nezadovoljni blokadama i promenama na trasi gondola u gradu, koji umesto njima, biva podređen potrebama slavnih svatova.

Венеција

Venecija

Tokom dugo-potrajalog a još uvek nedovršenog procesa redefinisanja odnosa vlasti i vlasništva u Srbiji, vrednost kulturnog dobra u odnosu na opipljivije oblike svojine drastično je devalvirana. Pritom se još uvek nisu utvrdili precizni mehanizmi restitucije prethodnih vlasništva, niti onih prekomunističkih, a niti onih postjugoslovenskih. Naši, još uvek profesiji odani, zaštitari i dalje se hrabro bore da lice srpske zaštite održe na svetski priznatom nivou; primenjuju se svetske konvencije, poštuju internacionalne preporuke i anticipiraju inostrana iskustva, pretakana u poniženu državnu službu kroz skromne kontakte sa istorodnim institucijama i kolegama iz inostranstva. Još od vremena zlatnih osamdesetih, stručnjacima u zaštiti nisu nepoznati aktuelni principi integrativne zaštite, neraskidivost materijalnog i nematerijalnog nasleđa, poštovanje slojevitosti i kulturne raznovrsnosti.  Da li sva ta znanja ostaju uzaludna pred nemogućnosti da budu konkretno primenjena u praksi? I u bivšim vremenima, kada se vrednost istorijskog istraživanja i konzervatorskog iskustva duboko poštovala, zaštita je slovila za staromodnog kočničara leta ka slobodarskoj modernosti. I danas, iako malobrojni, predstavnici novijih generacija zaštitara iznova hrle u susret najsavremenijim trendovima u zaštiti. Srbija ima dugu tradiciju članstva u međunarodnim konzervatorskim strukovnim organizacijama, ICOMOS- u i ICOM-u, a od 2009. godine pristupila je i skupu zemalja koje promovišu i štite tekovine moderne arhitekture,  poznatog kao DocoMoMo-International. Neprofitabilni napori mladih koji pokušavaju do afirmišu moderno nasleđe su ohrabrujući, s druge strane pitamo se, koliko će se njih zadržati na zadatku bez ikakve potvrde ili naknade za svoja zalaganja. Trend zaštite moderne arhitekture mogao bi se protumačiti kao buđenje duha milenijumske generacije, ipak, programi zaštite modernističke epohe vraćaju nas ponovo u duh zlatnih osamdesetih. Potreba da zaštitimo kreativno, društveno-svrsishodno, arhitektonsko stvaralaštvo druge polovine dvadesetog veka rađala se zajedno sa njegovim stvaranjem. Posebnosti modernističkog urbanog karaktera blokova Novog Beograda a i kasnije koncipiranog naselja Cerak-Vinogradi, uvršteni su u srpske zaštitarske spiskove daleko pre zametka ideje stvaranja DocoMoMo International, koji se u početku, tokom ranih 1990-ih, uglavnom bavio pojedinačnim spomenicima moderne, a manje urbanističkim celinama. Fascikle sa detaljnom valorizacijom nasleđa modernog doba nikad nisu prestale biti sastavni deo zaštitarskih dosijea u srpskim zavodima, pitanje je koliko daleko je ikada dosegao glas o njihovom postojanju i da li je ikada ispoštovan.  Ako se podsetimo da je moderna arhitektura u Srbiji procvetala zajedno sa usponom komunizma – drugim rečima modernistička remek-dela su po pravilu građena kao društvena svojina pod partonatom države ili grada, njihovo postkomunističko raspadanje zapravo je rezultat konfuzije, nemogućnost precizne raspodele odgovornost vlasnika koji bi morali preuzeti ulogu staranja o celokupnim građevinama i njihovom okruženju.

Централни блокови Новог Београда

Centralni blokovi Novog Beograda

Iskustvo planiranja i arhitektonskog oblikovanja modernističkih mega-celina, kao što blokovi Novog Beograda i njegova prvobitno zamišljena centralna zona odavno su prepoznati kao znameniti zapisi epohe i među inostranim stručnjacima. I pored preciznih valorizacija ovih modernističkih ansambala čini se, da osim verbalnih oglašavanja, ne postoje mehanizmi koji bi mogli sprečiti njihovo urušavanje. Tako smo svedoci sve vidnijeg oronuća udarnički podizanih solitera i lamela a još više javnih i zelenih površina, koje su probitno ulivale nadu u sunčanu i ravnopravnu budućnost njihovih stanovnika. S početkom tranzicije, modernističi blokovi bivaju anticipirani kao betonski zapisi prevaziđenog komunizma. Pošto su podizani na ničijoj zemlji oduzetoj od močvare, sa početkom ustanovljavanja postkomunističkih zakona privatne svojine, preostale slobodne parcele, postale su raj za novonastali investitorski urbanizam. Umesto nekadašnjih robusnih, ipak tako vešto izbalansiranih betonskih kompozicija, počeli su nicati blještavi zastakljeni volumeni – simboli novih ubrzanih vremena biznisa, marketinga i šopinga – koji valjda ukazuju na svetlucaviji put od one prethodno sanjanog, ravnopravnog i sunčanog.  Ostaje nam da se zapitamo kako je moguće da modernistička naselja podizana u kapitalističkim društvima tokom 1960-ih uspevaju da zadrže svoj originalni karakter. Uzmimo za primer finskog vrtnog naselja Tapiole u neposrednoj okolini Helsinkija, čija je realizacija započeta 1951, kao jedan od prvih posleratnih projekata ove vrste u Evropi.  Tapiolom se do današnjeg dana ponosno bave ne samo timovi arhitekata zaduženih za takozvani fejslifting originalnih objekata, već i mnogo ambiciozneje mreže gradskih planera, zaduženih za uklapanje novoizgrađenih sadržaja u originalni milje, uz poštovanja parametara ekonomskog razvoja i zaštite životne sredine. Kao rezultat, Tapiola sama po sebi postaje jedna od posećenih turističkih destinacija, razlog zbog kojeg se Helsinki posećuje kao i zbog legata Alvar Alta, heroja finskog i svetskog modernizma.

Вртни град Тапиола

Vrtni grad Tapiola, Helsinki

Ne možemo prenebregnuti činjenicu da je arhitektonsko-urbanističko nasleđe postalo roba, ekonomski potencijal pred kojim se pomalo postiđeno povlače izvorni ideali konzeratorske teorije i prakse. Povremeno čujemo ohrabrijuće izjave u medijima da se prihodi od inostranog turizma u Srbiji značajno povećavaju, da gradovi Srbije postaju privlačne destinacije. Ostaje nam ipak nerazjašnjeno ko su i gde su zapravo ti turisti-potrošači. Kao što su Kotor ili Dubrovnik preplavljeni dnevnim turistima koji se uveče, po obilasku grada, vraćaju u brodske kabine megolomanskih prekookeanskih krstarica, očekivali bismo makar približne skupine stranaca iskrcalih u Novom Sadu, Beogradu ilu Golupcu iz elegantnog i naveliko reklamiranog broda Viking koji krstari državama povezanim Dunavom. Da li su razmaženi turisti ustuknuli pred rasklackanim basamcima, nesigurnim zidovima i zaraslim padinama Petrovaradinske tvrđave i Kalemegdana, ili pak pred nekontrolisanom energijom mladalačkog turizma polupraznih-džepova, Egzita i Birfesta? Svesni smo da je za ozbljne istraživačke i konzervatorske radove na tvrđavama potrebno i mnogo vremena i mnogo novca koga nažalost nikada nismo imali dovoljno. Možda se u sadašnjim tranzicionim okolnostima očekuje neko čudo jednostavnije od mukotrpnog ulaganja u prezentaciju i promovisanje arhitektonsko-urbanističkog nasleđa koje bi gradove Srbije učinilo privlačnim za turiste sa dubokim džepom.

Hipotetički gledano, ako se desi da prva dama najbogatije države uskoro postane Melanija Tramp, možda će i turizam u njenoj rodnoj Sevnici procvetati. Kako Sevnica već dugo godina promoviše ideju povezivanja država i naroda kroz koje protiče reka Sava, može se desiti da se Beograd pretvori u završnu destinaciju ove plovne trase. Oni koji se opredele da krstare Savom mogli bi biti skloniji uživanju u ekstravagantnim formama šljaštećih nebodera na vodi, pre nego pentranju po memljivim srednjovekovnim utvrdama. Njihove krstarice mogle bi se parkirati i pre upliva u veličanstveno ušće natkriljeno tvrđavom, koja bi tako bila bespotrebna i zaklonjena siluetom novogradnje svetlucavih nada o prosperitetu Srbije.

Tanja Damljanović Conley,Arhitektonski odsek Državnog koledža za umetnost i dizajn – Masačusets (Massachusetts College of Art and Design, Department of Architecture), Boston.

PROČITAJTE I OSTALE TEKSTOVE U PROJEKTU: vladimir-stojanovic-odzaci-industrijsko-nasledeivan-stevovic-romanticarska-obnova-nacionalne-umetnostijelena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastinebojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnovaviktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhlkulturno-naslede-i-urbana-kultura

 

2+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *