Ako vam pisac i odbije posvetu, pa vam i leđa okrene, knjiga zacelo neće. Ona će se sama otvoriti, izvrnuti na leđa, kao mače, i čekati da je pogladite prstima. Pa, čuli ste valjda već odavno kako knjige zadovoljno predu, zar ne? Sajam knjiga u Beogradu doveo nam je na korzoportal Đorđe Randelj.
Sajam, 2015.
“Jedan, nijedan i sto hiljada”
Ne treba mi ovde mnogo prostora, a o vremenu ionako ne znamo baš mnogo, da objasnim zašto sam priču o beogradskom Sajmu knjiga nazvao po naslovu poslednjeg Pirandelovog romana Jedan, nijedan i sto hiljada (Uno, nessuno e centomila), a moraću, jer ne vidim drugi način kako da opišem ono što se pod okruglom sajamskom kupolom u našoj prestonici događalo u poslednjoj oktobarskoj sedmici. Kako drugačije, kako slikovitije, kako efektnije nego da jednostavno reknem frazu ili već oveštalo i prežvakano opšte mesto: bilo je tamo u isto vreme onoliko sajmova koliko i izlagača, pisaca i čitalaca, a dakako i tri-četiri puta više od objavljene cifre od 180.000 posetilaca (u koju će i inače, po inerciji, posumnjati svako ko prati srpske medije u poslednje tri godine, a i duže, o itekako duže).
Ako ćete verovati jednom ostarelom svedoku, veteranu bar 40 dosadašnjih sajmova, pa ako je sa ponekog u ranoj mladosti i izostao, onda svedoku i učesniku na više od polovine njih, na ovoj čitalačkoj Trimalhionovoj gozbi nije se promenilo samo mesto – ova staklena kupola preživela je i nadživela više od 80 odsto klasika i velikana književne scene iz naših školskih lektira, od Crnjanskog i Andrića, do Pekića i Kiša. Staklo, eto, nije veće od čoveka, pa ono ne umire. Ni kamen, ni voda. Valjda zato što ni živeli nisu, a ko zna da li su i postojali. Možda samo tu oko nas stoje, ali ne postoje. Ovako kao mi. A promenilo se, dakle, sve ostalo.
Vida Ognjenović
Od kraja 80-tih prošlog veka svake godine je izlazilo više knjiga nego u prethodnih 40 ukupno, samo što su nekako odmah naišli ratovi i raspad države. Promenili su se načini štampe, dizajn i oprema, a ponajviše čitalački ukusi. Naravno – nagore. Ali se najviše promenilo to što više nema onog iščekivanja, čežnje i žudnje za onim što će nas najesen čekati kada odemo na Sajam knjiga u Beogradu, a nema ni onih odjeka, reminiscencija, patnji i nove čežnje u sećanjima kad ta priredba prođe. Vreme se jednostavno zgusnulo, natrpali smo dane, a jednako i noći, svim i svačim, pa još i koječim, bez imalo svesti da smo pre samo par decenija znali i za prioritete, za odvajanje zrna od pleve, da ne reknem baš i žita od kukolja, da smo, rečju, umeli da odvojimo bitno od nebitnog, onog što želimo od onog što nam je na tacni servirano. Neka druga vremena – sem prezenta – postoje još samo u gramatici i pravopisu, a dokle će… ne zna se. Bog zna. Ostalo je još, sem onog stakla na kupoli, jednako osećanje nas veterana književnog i onog manje važnog – dakle, stvarnog života – da na taj Sajam dolazimo sa slikom koju o njemu od kuće ponesemo, pa tamo nađemo, ili ne nađemo, knjigu o kojoj smo već štošta pročitali i saznali i sretnemo prijatelje za koje pouzdano znamo da će tamo sigurno doći, jer prijateljstvo je valjda – srodstvo po izboru. Svako od nas, dakle, sa nekim razlogom, planom, pa možda čak, zlu ne trebalo, i alibijem.
Tako će Ante Tomić potegnuti iz Splita navodno samo zbog promocije svog najnovijeg romana Veličanstveni Poskokovi u Izdavačkoj kući Rende pa će u Beogradu ostati i celih osam dana, romansijer Mirko Demić će nam na Sajam doneti svu svoju izbegličku tugu neprebolnu, mada je u Srbiji dočekan pristojnije od svih onih 300 hiljada izbeglih Srba pred Olujom – danas je direktor Narodne biblioteke Vuk Karadžić u Kragujevcu, ali i dalje sanja rodno selo u Baniji. Naš večiti Radovan Beli Marković će opet na svakom štandu ponavljati da ga je supruga oterala na tri dana zbog krečenja kuće u Lajkovcu, a svi ćemo znati da mu je i žena bibliotekarka i da je majstore dogovorila u te dane znajući unapred da se on dok je Sajam knjige iz Beograda neće vraćati ni da prespava. I on će znati da mi i to znamo, inače ne bi ni potezao tu temu.
Miljenko Jergović
A ja sam tamo pošao najviše zbog mog književnog festivala Razgovori o ljubavi (prema čitanju), koji sam još letos pokrenuo na jednoj velikoj beloj lađi zvanoj Cepelin u Novom Sadu. Računao sam: eto jedinstvene prilike da za male pare dovedem nekog gosta iz Hrvatske, BiH ili Makedonije, platim im samo put od Beograda do Novog Sada, a ne da mi dolaze iz Skoplja ili Sarajeva. I posrećilo mi se: Miljenko Jergović nije imao nijedno slobodno veče, ali nam je zato u Novi Sad došao romansijer i kolumnista Ante Tomić, najveći živi dalmatinski pisac, naslednik Miljenka Smoje… a sa njim i najcenjeniji srpski novinar i književni kritičar, moj kolega Teofil Pančić. I bilo je to veče koje ću dok sam živ pamtiti, kao i, nadam se, mnogi Novosađani.
Pošao sam, naravno, i zbog novih knjiga, naročito dve. I vratio se, kako bi to opisali sportski novinari, sa polovičnim uspehom. Tj, našao sam jednu. Nisam našao Antologiju Spun-rivera, nenadmašnu pesničku zbirku američkog poete Edgara Li Mastersa, kojoj se divim već više od 30 godina, mada engleski govorim jezikom onih baš najranije istrebljenih Indijanaca. Ali sam je našao u hrvatskom prevodu Zvonimira Goloba (Veselin Masleša, 1980) i nikako nisam mogao da je prožvaćem, mada mi zapadna i istočna varijanta tada još jednog s/h jezika nikad nisu predstavljale problem i time sam se ponosio. Ali Golobov prevod (ili možda prepev) nikako mi nisu dali da osetim svu snagu ove američke Kronike palanačkog groblja, gde napisi na nadgrobnim spomenicima govore o onima koji pod njima počivaju. Ne znam da li je Isidora svoje remek-delo napisala pre ili posle Edgara Li Mastersa, žao me i da proveravam, ali ovo izdanje je izašlo tačno na stoti rođendan Mastersove zbirke. Knjigu je izdala beogradska Xenia i na Sajmu je nisam našao, ali na Guglu vidim da je već ima u knjižarama.
Ali sam zato ono drugo, meni kao doživotnom zatočeniku knjige daleko važnije, našao. Bila je to nova knjiga Aleksandra Genisa na štandu Geopoetike, sa toliko neodoljivim naslovom kao da ga je sam Mika Pantić smislio. Jer joj je naslov Časovi čitanja, a još jači podnaslov Kamasutra zaljubljenika u knjigu. A između korica stalo je baš sve to što je na naslovnici i obećano – pravi pustolovni roman o kontinentima knjiga i arhipelazima čitanja. Nosim je kao da sam je sa najviše grane, sa vrha te belolisne krošnje, uzbrao i sve do kuće mislim na Genisa i njegova nezaboravna gostovanja u Novom Sadu. I kako mi je jednog ne tako davnog leta, posle školskog časa književnosti u mojoj Zmaj-Jovinoj gimnaziji, u dvorištu iskao cigaretu dok mi je pisao posvetu na trećoj stranici svoje pretposlednje knjige Vavilonska Kula. Posvetu nad kojom bi zacelo svakom neizlečivom čitaocu (čitaču, kako je to voleo da naglasi Vava Hristić) jedno oko zasuzilo, a drugo se nasmejalo. Jer ta posveta glasi – Književnost je potpuno beskorisna, kao i sve najvažnije stvari u životu… bez kojih zacelo ne bi ni vredelo živeti.
Mogu samo da pretpostavim šta o tome misli danas, kad su se veliki tiraži i veliki novac koji oni donose postavili i utvrdilipoziciju daleko iznad svih književno-estetskih kriterijuma u proceni vrednosti knjige. Danas već uveliko vredi samo ono što se dobro proda, o kakvim drugim vrednostima vi to, dragi zaostali prijatelju, govorite? Nije li to i jedina mana, ili možda prednost, demokratije: nije više važno ko bolje vidi i ko bolje misli, nego koliko njih misli isto. Ako je onih koji misle ovako više, onda je to i samo to istina. Samo treba misliti – jednako. A kako se može misliti jednako, niko se i ne pita više. Mada se meni odavno čini da tamo gde nema dva mišljenja – nema mišljenja uopšte.
Bio je to, dakle, jedan uspešni, pa još i jubilarni Sajam knjiga u Beogradu (međunarodnmi), mada se meni svih tih svečarskih dana činilo da je tamo pod staklenom kupolom istovremeno bilo baš onoliko sajmova koliko i posetilaca, a možda i mnogo više, jer mu je svako video ono lice za koje je tog jutra bio raspoložen, da bi se sve to možda već sutra promenilo, ako ne i istog popodneva, istog dana… sve u zavisnosti od toga na koji naslov naletiš, koga sretneš, šta ti neko ljubazno ili nervozno, tačno ili ubitačno, kaže il’ ne kaže, kako te dočeka i pogleda i kakvu ti posvetu ispiše… ili ti samo okrene leđa. Ali ako ih pisac i okrene, knjiga zacelo neće. Ona će ti se sama otvoriti, izvrnuti na leđa, kao mače, i čekati da je pogladiš prstima. Pa čuli ste valjda već odavno kako knjige pri listanju zadovoljno predu, zar ne?
Đorđe Randelj
POGLEDAJTE I: nova-knjiga-fantom-slobode, nojzac-knjige, pseudo-studija-slucaja, knjiga-arapske-poslovice